Joga i dug zivot

Joga i starenje
Naučna istraživanja procesa starenja pokazuju da se on može usporiti ili ubrzati, u zavisnosti od emotivnih i psihičkih reakcija osobe, što direktno utiče na rad endokrinog sistema, a tako i na brzinu metabolizma. U svetu se vrše mnoga ispitivanja na polju usporavanja metabolizma i naučnici smatraju da se na taj način može produžiti ljudski vek. piše: Dragan Lončar, učitelj joge
Metabolizam je proces stvaranja energije u telu i on održava život. Sastoji se od anabolizma – stvaranja ćelija i tkiva, i katabolizma – uništavanja starih. Veruje se da veoma brz metabolizam u mladosti može dovesti do preranog starenja organizma. Ubrzani tempo savremenog načina života može dovesti do hipermetabolizma a samim tim i do preranog starenja organizma. Pluća i srce više rade kako bi previše aktivne hipermetaboličke ćelije nahranili i snabdeli crvenim krvnim zrncima i kiseonikom. Ako smo u mladosti bili metabolički hiperaktivni, velike su šanse da će se to u starosti promeniti, usled smanjene aktivnosti štitne žlezde a samim tim i niske metaboličke aktivnosti. Starije osobe često teško podnose hladnoću jer su njihova tkiva izgubila sposobnost da stvore dovoljno unutrašnje toplote. Da bi vodili aktivan život, starijim osobama se preporučuje da manje jedu i spavaju, da se utopljavaju, i fizički vežbaju kako bi povećali smanjeni metabolizam. Primenom određenih tehnika joge možemo smanjiti ili ubrzati, tj. postići idealan, balansiran metabolizam.
Statistike govore da žene žive duže od muškaraca. Ovo se objašnjava činjenicom da je muškarac, ispunjavajući svoju tradicionalnu ulogu zaštitnika porodice, izložen težem radu i brizi, pa samim tim i hipermetabolizmu. Njegovo telo i um su veoma angažovani spoljašnjim aktivnostima pa mu je teško da postigne stanje relaksiranosti. Njegove ćelije neprestano naporno rade kako bi stvorile dovoljno energije, čak i za aktivnosti koje tom naporu nisu adekvatne, kao recimo, preterano razmišljanje. On često poseže za alkoholom i cigaretama kako bi se oslobodio napetosti i tako se izlaže još većem riziku po zdravlje. Meditacijom i praktikovanjem jogičkog disanja (tzv. pranajama), može se usporiti metabolizam. Unutrašnji organi se troše sporije, u telu se stvara manje toksina i čuva se više energije, pa se nesmetano i u potpunosti ostvaruje prirodan proces homeostaze. Osim toga što nam usporava metabolizam, meditacija nam omogućava i uvid u razloge napetosti i anksioznosti, postajemo svesni društvene uloge koja nam je nametnuta i mnogih uslovljenosti preuzetih iz porodice i društva, a zatim nam pomaže da usporimo frenetičan način života i da preuzmemo kontrolu nad sobom i odlučimo kojim ćemo putem ići. Efekti meditacije ispitivani su u nekoliko naučnih ustanova u svetu. Mereni su krvni pritisak, srčani puls, rektalna temperatura, otpor na koži, moždani talasi (EEG), itd. Eksperimenti su pokazali sledeće: 1. Potrošnja kiseonika je opala za 40 odsto u toku prvih deset minuta meditiranja. Nakon meditacije vratila se na normalan nivo. 2. Količina gljen-dioksida je opala za 20 odsto, paralelno sa opadanjem kiseonika, što dokazuje da je do smanjenja kiseonika došlo usled usporavanja metabolizma a ne usled «gladi» za kiseonikom. 3. Broj udaha u minuti, kao i udahnuti volumen vazduha opali su - dva udaha i jedan litar vazduha manje u minuti. 4. Krvni pritisak je sve vreme bio nizak, u proseku 106 mm Hg – sistolički, i 57 mm Hg – dijastolički. 5. Koncentracija laktata u krvi (otrovni otpaci koji su pokazatelj metabolizma i nedostatka kiseonika), naglo je pala u prvih deset minuta meditacije. Nakon meditacije vratio se, ali na niži nivo od onog pre meditacije. Doktor H. Rieckert sa Univerziteta u Tibingenu smatra da je razlog tome povećana cirkulacija krvi u udovima koja je čak 300 odsto veća od nivoa pre meditacije. To omogućava kiseoniku da nahrani mišiće, pa dolazi do veće iskorišćenosti postojeće energije. 6. Otpor kože meren galvanometrom povećao se za četiri puta, ukazujući na povećanu relaksaciju. 7. Broj otkucaja srca u minuti smanjio se u proseku za tri, što ukazuje da je postignuto stanje duboke opuštenosti.
Ako sumiramo ove fiziološke promene, možemo zaključiti da je došlo do «budnog hipometaboličkog stanja» koje se razlikovalo od stanja sna i hipnoze u sledećem: - potrošnja kiseonika se u toku spavanja menja ali tek nakon nekoliko časova, a u hipnozi ne, - nivo ugljen-dioksida se u toku spavanja povećava, - otpor kože se povećava tokom spavanja ali ne toliko kao prilikom meditacije, - EEG talasi su različiti tokom spavanja. Istraživanja koja su ispitivala efekte meditacije pokazuju da tehnike joge utiču na poboljšnje zdravlja i samim tim i na dužinu životnog veka. Usporavanjem metabolizma, odnosno hipermetabolizma, možemo usporiti vreme koje u svakoj ćeliji otkucava, odlažući proces starenja.

Tokio ima kupovnu moc najjvecu na svetu

Stanovnici Tokija imaju najveću kupovnu moć na svetu, ispred građana Los Anđelesa, Sidneja, Londona i Toronta, navodi se u novom istraživanju švajcarskog bankarskog džina UBS koji je kao meru u računanju uzeo pljeskavicu "big mek".
TokioTokio je prvi na listi mada je jedan od najskupljih gradova na svetu, kaže se u izveštaju "Cene i zarade" i dodaje da "zarade imaju smisla jedino kada se uporede sa cenama, odnosno sa onim šta može da se kupi zarađenim novcem." Banka je uzela "čiste zarade u 14 profesija" i podelila ih na lokalne cene "svetski dostupnog proizvoda" za koji je izabrala Mekdonaldovu veliku pljeskavicu. "Svetski prosek je da treba da se radi 35 minuta za big mek", kaže se u izveštaju, ali se dodaje i da su razlike ogromne: „u Najrobiju treba jedan sat rada da bi se kupila pljeskavica sa tamošnjom platom. U američkim gradovima Los Anđelesu, Njujorku, Čikagu i Majamiju, treba najviše 13 minuta." U Tokiju se big mek zaradi za samo 10 minuta. Na začelju liste 70 gradova je glavni grad Kolumbije, Bogota, sa 97 minuta.
Big mek - mera bogatstvaOd gradova u regionu koji su uzeti u razmatranje prilikom ovog istraživanja, u Ljubljani se za big mek radi 35 minuta, Pragu 39 minuta, u Varšavi treba raditi prosečno 43 minuta za jedan „big mek“, u Budimpešti 48 minuta i Sofiji 69 minuta. Oslo, London, Kopenhagen i Cirih, uz Tokio, zauzeli su vodeća mesta na popisu najskupljih gradova na svetu, dok se švajcarski gradovi Ženeva i Cirih nalaze na čelu liste gradova u kojima su isplaćene najveće neto plate, a za njima slede Dablin, Los Anđeles i Luksemburg. Kada su u pitanju cene stanova i stanarine, najskuplji gradovi na svetu su London i Njujork. Na drugom kraju liste, u grupi najjeftinijih gradova, nalaze se Kuala Lumpur, Bombaj, Nju Delhi i Buenos Aires. Ovo istraživanje pokazuje da u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi radnici prosečno zarađuju oko 15 evra bruto po satu, dok u Aziji i istočnoj Evropi zarađuju svega tri do četiri evra bruto po satu. Ali, sa druge strane, najviše vremena na poslu provode radnici u Aziji, čak 50 dana godišnje više od radnika u zapadnoj Evropi, čime donekle kompenzuju manje zarade. Kineski gradovi Šangaj i Peking su i dalje relativno jeftini za život, uprkos ekonomskom bumu u toj zemlji, jer se kineska nacionalna valuta i dalje dobro nosi sa svim pritiscima. UBS vrši istraživanje „Cene i zarade“ svake tri godine i rezultat je izveštaj koji predstavlja pregled cena robe i usluga, primanja, radnih sati i kupovna moći u 71 gradu širom sveta.

Vanzemaljci stizu

Verujete li da su vanzemaljci ikad pohodili Zemlju? A šta biste tek rekli na to da su sada među nama? Koliko god oba pitanja izgledala neozbiljno, u sebi kriju zrnce istine. Vanzemaljski život je, izgleda, stigao 2001. u Indiju u vidu 50 tona tajanstvenih crvenih čestica! Možete da odahnete: to nisu „mali zeleni” koje viđate na filmskom platnu ili ih zamišljate u naučnofantastičnim pričama. Naučnici od tada razbijaju glavu kako da odgonetnu neobičnu živu tvar, za koju već sada znaju da nije sa naše planete.Preživele na 315 stepeniGodfri Luis, koji proučava fiziku čvrstog stanja na Univerzitetu „Mahatma Gandi”, u aprilu je u prestižnom časopisu „Astrofizika i kosmičke nauke” napisao da su to, možda, mikrobi iz dalekog svemira. U svojoj laboratoriji on drži teglu do vrha napunjenu zamućenom crvenom kišnicom koja je, pre pet godina, nekoliko puta zasula južnu indijsku državu Kerala. Dotični istraživač je izdvojio čudne crvene oblike, nalik ćelijama s debelom opnom, oko deset mikrona u prečniku (hiljaditi deo milimetra). Još više začuđuje to što tuce ogleda koje je obavio ukazuje da zagonetne čestice nemaju DNK, a da se u izobilno umnožavaju, čak u vodi zagrejanoj do 315. Celzijusovog podeljka! Do sada poznata gornja granica iznosi – 121 stepen. Kako to objasniti? Godfri Luis nagađa da su to, verovatno, vanzemaljske bakterije, prilagođene surovim kosmičkim uslovima, koje su kao svojevrsni autostoperi na kometi ili meteoritu dospele u Zemljinu atmosferu.U gornjim slojevima su se kasnije odvojile, pomešale sa oblacima i u vidu kiše pale na tlo. Ukoliko se ova pretpostavka pokaže tačnom, to će biti prvi dokaz vanzemaljskog života koji je postao zemaljski. Krajem minule godine Godfri Luis je svoje uzorke poslao Čandri Vakramisangeu na Univerzitetu Kardif u Velsu da ponovi iste opite. Očekuje se da će na izmaku ove godine slavni astronom, poreklom sa Šri Lanke, obznaniti početne nalaze. Pre četvrt stoleća, naime, ser Fred Hojl i njegov učenik Čandra Vikramisange obelodanili su teoriju panspermije. U najkraćem, ona opisuje da su klice života pristigle na našu planetu iz kosmičkih prostranstava, i da je to uobičajena pojava. „Istina je da su komete posejale klice života pre četiri milijarde godina”, smatra Čandra Vikramisange, „i da se se – s vremena na vreme – ovi mikroorganizmi ubacuju u našu životnu sredinu.Otuda bi i ovo mogao da bude jedan od tih događaja.” U međuvremenu su se isplela svakojaka tumačenja. Indijska vlada je pomenute 2001. sprovela istragu i tzv. crvene kiše pripisala jednoj vrsti algi. U drugom su okrivljene gljivične spore, a u trećem je objašnjenje nađeno u crvenkastoj prašini koju se vetrovi naneli sa Arabijskog poluostrva. Najneverovatnija, međutim, raspreda da sitne ćelije krvi potiču od jata slepih miševa koje je, leteći na velikoj visini, zasuto sitnim ostacima meteora! Godfri Luis je lako odbacio sva ta nagađanja, ukazujući da alge i gljivice imaju DNK, a da su krvne ćelije obavijene tankim omotačem i da uginu ubrzo posle izlaganja vodi ili vazduhu. Najvažnije je, naglašavaju ovi stručnjaci, da se one ne umnožavaju. „Već imamo neke zadivljujuće slike – dobijene elektronskom mikrografijom – na kojima su rečene ćelije podeljene na sredini”, objašnjava Čandra Vakramisange.„Vidimo kako se u velikim ćelijama majkama začinju male ćelije ćerke.” Drugi ključni korak, naglašava mikrobiolog Milton Vejnrajt sa Univerziteta Šefild, koji s drugim timom proučava iste uzorke, jeste da se potvrdi da ove ćelije, zaista, nemaju DNK. Jedna prethodna provera je to potkrepila. „Život koji mi poznajemo mora da sadrži DNK ili nije život”, obrazlaže on. „Ukoliko se pokaže da ovi mikroorganizmi imaju tu manu, nedostatak dezoksiribonukleinske kiseline, to obavezno znači da su vanzemaljski.” Godfri Luis i Čandra Vikramisange nameravaju da izvedu dodatna ispitivanja – proveru ćelija ugljenikovim izotopima. Ako se i ovom prilikom ustanovi da se razlikuju od uobičajenih na Zemlji, biće to još jedan snažan dokaz da su stigle iz svemira.

Novi oblici energije

U Americi se posle 30 godina shvatilo da je nuklearna energetika najoptimalniji izvor električne energije, što se tiče cene i sigurnosti. Spada u retke energetske izvore koji ne proizvode štetne gasove, ne dovodi do klimatskih promena i efekta staklene bašte. Posle usvajanja novog energetskog zakona prošlog leta i usvajanja dugoročnog energetskog plana, gde je nuklearna energija dobila istaknuto mesto, američka vlada dala je sve tražene garancije nuklearnoj industriji da se ponovo vrati izgradnji nuklearki - prof. dr Jasmina Vujić, nekadašnji naučni saradnik “Vinče”, danas dekan Fakulteta za nuklearnu tehnologiju Univerziteta u Berkliju. Prva žena u oblasti nuklearnog inženjeringa, dr Vujić gotovo dve decenije u SAD svoje znanje prenosi studentima, a njena predavanja i radovi širom sveta smernice su za najnovije tokove savremene nauke. Na pitanje šta donosi novi energetski plan za nuklearnu energetiku u SAD, ona kaže:- Predviđa kako da se reši problem istrošenog goriva sa nuklearnih elektrana, i podrazumeva, najkasnije za četiri godine, početak izgradnje bar 25 novih nuklearnih elektrana. Vlada i Ministarstvo energetike SAD ulažu dosta novca u istraživački rad na razvoju efikasnih metoda za preradu istrošenog goriva i razvoju novih tipova reaktora četvrte generacije, dok je industrija animirana i već se podnose zahtevi Nuklearnoj regulatornoj komisiji za dobijanje licenci za gradnju.* Dakle, Amerikanci menjaju energetsku “politiku”?- Da, oni se vraćaju izgradnji novih NE i preradi istrošenog goriva, koje je prema prethodnom planu trebalo da bude odlagano pod zemlju, bez ikakve prerade (tzv. otvoreni gorivni ciklus). Po novousvojenom planu prelazi se na zatvoreni gorivni ciklus, gde se u podzemna skladišta odlaže samo veoma mala količina “pravog” otpada.* Šta se konkretno postiže tim procesom?- U istrošenom gorivu ima još dosta uranijuma i plutonijuma, koji se u novom procesu ne odbacuju već recikliraju i ponovo koriste za proizvodnju struje. Preradom istrošenog goriva plutonijum i dugoživeći radioaktivni izotopi se izgaraju u brzim reaktorima i jedino što će ići pod zemlju su tzv. fisioni produkti, koji su kratkoživeći i posle 200, 300 godina oni ne predstavljaju nikakav problem. Povratak nuklearnoj energetici kao domaćem, efikasnom, jevtinom i sigurnom izvoru struje upravo i omogućava ovaj novi sistem prerade istrošenog goriva i razvoj zatvorenog ciklusa goriva, gde se vrlo malo odlaže pod zemlju, a ostalo se reciklira.* Evidentno je da će ove dve odluke uticati na ceo svet. Kakav je stav pojedinih zemalja u pogledu nuklearki?- Zemlje kojima je energija najviše potrebna, mislim pre svega na mnogoljudne države Kinu, Indiju i Rusiju, donele su odluku da će u narednih 10 do 20 godina, graditi oko 20, 30 ili 40 novih nuklearnih elektrana. Francuska će nastaviti i dalje da gradi. Oni trenutno dobijaju oko 80 odsto struje iz NE, a pre četiri godine zatvaranjem poslednjeg rudnika uglja, kompletno su eliminisali korišćenje ovog goriva u energetici. Sada se u Finskoj, po francuskom dizajnu, gradi nova NE.Odluku o gradnji donela je i Britanija, dok se u Španiji, Italiji i Nemačkoj još uvek diskutuje o raznim opcijama. Imajući u vidu visoke cene prirodnog gasa i nafte, Evropa će vrlo brzo morati da promeni način razmišljanja kada se radi o energetskim izvorima.* Govori se i o četvrtoj generaciji reaktora. O čemu se radi?- To su još sigurniji i efikasniji reaktori sa jevtinom proizvodnjom struje, predviđeni za korišćenje posle 2025. godine. Oni proizvode i znatno manje istrošenog goriva, a ciklus za izmenu goriva se značajno produžava sa dve na pet ili čak 10 godina. Takođe se istraživački rad fokusira na male,prenosive reaktore (150 megavata), slične bateriji, koji mogu da se uključe bilo gde (na izolovanim mestima-delovi Kine i Australije, na ostrvima). Oni su dizajnirani da rade i do 20 godina, bez dodatnog novog goriva. Na kraju radnog veka oni se kao i baterije izvade i odnesu do mesta odlaganja, a novi reaktor-baterija se priključi.* Novi tipovi nuklearnih reaktora mogu da imaju višestruke primene?- Pored proizvodnje električne energije, visoka temperatura hladilaca kod novih tipova reaktora može da se koristi za termohemijsku proizvodnju vodonika, koji može da zameni prirodni gas, u saobraćaju i generalno u energetici, pri prelasku na tzv. vodoničnu ekonomiju. Nuklearne elektrane uz proizvodnju električne i toplotne energije, mogu da se koriste i za mnoge druge stvari: za zagrevanje delova grada, desalinizaciju (dobijanje slatke vode iz morske), elektrolizu vode za dobijanje vodonika. Čak i za vađenje nafte iz teško dostupnih severnih delova Kanade, gde naftnoj industriji treba i jeftina struja i vodena para koja se dobija sa nuklearnih elektrana. Tako da sada imamo i podršku naftne industrije za gradnju novih NE u nepristupačnim udaljnjenim delovima gde ima dosta nafte.* Koje su još prednosti nuklearnih elektrana? Poslednji podaci pokazuju jako popularnu cenu?- Ekološki, nuklearke spadaju u najčistije proizvođače električne energije. U SAD trenutno radi 103 NE, koje su uglavnom locirane oko Čikaga i na Istočnoj obali Amerike gde su veliki industrijski centri. One proizvode 20 odsto struje, dok ugalj “daje” čak 52 odsto električne energije, što je još uvek veliki problem SAD. U poslednjih nekoliko godina srednja proizvodna cena kilovat sata sa NE pala je na 1,6 centa, što je jevtinije od proizvodnje ugljem. Jedino je još struja sa hidroelektrana jevtinija. Uostalom, raspoloživost proizvodnje električne energije na nuklearnoj elektrani je preko 92 odsto, dok je za solarne izvore i za vetrenjače 25 do 30 odsto. Osim što ne zagađuju okolinu, NE su postojane i na njih se možete osloniti 24 sata, bez obzira na vremenske uslove. Ako uzmemo ovo u obzir pri izračunavanju stvarne cene koštanja različitih energetskih izvora po kilovatu, prema podacima američkog instituta EPRI, izgradnja jednog kilovata NE u SAD košta 1.500 dolara, jednog kilovata vetrenjače oko 4.000 dolara, a jednog kilovata solarnih ćelija (PV) za proizvodnju struje preko 25.000 dolara.* Potekli ste iz “Vinče”, kojoj je, čini se, neophodan novi energetski program. Kako vidite budućnost ovog instituta?- Napravljena je vrlo velika greška na državnom nivou i u predhodnom Minisatrstvu za nauku, kada je pod pritiskom SAD odlučeno da se sveže i neiskorišćeno visokoobogaćeno gorivo, koje je bilo kupljeno od Rusije, na brzinu, bez ikakvog dogovora sa našim stručnjacima za nuklearnu energetiku, vrati u Rusiju. To se učinilo , a da se istovremeno nije rešio problem istrošenog goriva, koje se više od tri decenije nalazi u “Vinči” u veoma lošem stanju. Sveže gorivo se nije smelo vratiti, dok nije bio potpisan čvrst ugovor o rešavanju problema istrošenog goriva, kao i ugovor o dugoročnoj finansijskoj pomoći “Vinči” i od strane od Mećunarodne agencije za atomsku energiju iz Beča i SAD. Time bi se mnogo ranije rešio i problem istraživačkog rada u Institutu i radioaktivnog otpada.* Kakva je sada situacija? - Nešto bolja, jer je Institut konačno dobio potrebnu pomoć od Agencije iz Beča i SAD, kao i od Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine. Isluženo gorivo će se prevesti u Rusiju na preradu, a radi se i na dekomisiji reaktora RA. Alarmantne priče koje se sve više pojavljuju u štampi ne doprinose rešenju problema. Tačno je da se od visokoradioaktivnog materijala mogu napraviti “prljave bombe”, koje mogu da kontaminiraju veći prostor. Ali, istovremeno, niko ne objašnjava kako bi ti teroristi, koji bi “upali” u “Vinču” preživeli vrlo visoke doze koje ovo istrošeno gorivo emituje svakog sekunda. Ipak, upozorenja stručnjaka za borbu protiv terorizma treba uzeti ozbiljno i nastaviti sa merama pojačanja fizičkog obezbeđenja u Institutu.* Kakva je pozicija Srba u svetskim naučnim krugovima?- Skoro da nema univerziteta u svetu gde nema naših stručnjaka. Izuzetno su cenjeni, jer je većina iz Srbije donela sjajno znanje. Zato je moj predlog da treba sporovesti reformu obrazovnog sistema, ali ne slepo prihvatati neke Bolonjske konvencije koje ne vode ničemu. Imam dosta studenata sa elitne francuske “Ekol politeknik”, koja nikada neće preći na Bolonju, jer ne želi “uprosečavanje” nečeg što je dobro. Ni nama to ne treba. Potrebna nam je veća efikasnost studija, kvalitetnija nastava, oprema, stručna znanja profesora. Naši mladi u Americi prepoznaju se po vrednoći i znanju. A interesantan je podatak da od 400 naših studenata sa Berklija i Stanforda, njih oko 70 odsto voljno je da se jednog dana vrati u Srbiju. Biće dobro ako uspemo da ih vratimo bar 10 do 15 odsto, jer su mladi sa novim znanjima i idejama budućnost ove zemlje.* Letnju pauzu u Srbiji koristite kao povratak prirodi?- Stvari koje će imati značaj za ceo svet su zdrava hrana, voda i energija. Naše podneblje je jako pogodno za proizvodnju svega, pa sam se sa suprugom, na jednom napuštenom domaćinstvu u Šumadiji okrenula proizvodnji organske-zdrave hrane. Jedino farme koje proizvode povrće, voće i meso bez upotrebe hemikalija mogu da dobiju sertifikat u svetu da proizvode zdravu hranu, a Srbija ima sve preduslove da to bude jedan od načina njenog proboja u svet. Moramo da očuvamo domaće sorte. Suprug i ja pokušavamo da pokažemo kako treba da izgleda jedno održivo imanje: da ima svoju zdravu hranu, svoju vodu i svoju energiju.

Rusija i nuklearke

RUSKA državna nuklearna kompanija "Ros energoatom" i brodogradilište atomskih podmornica "Sevmaš" potpisali su ugovor o izgradnji prve u svetu ploveće nuklearne elektrane. Šef Savezne agencije za nuklearnu energiju Sergej Kirijenko izjavio je na konferenciji za štampu da Rusija ima "jedinstveno iskustvo u upotrebi malih i srednjih nuklearnih reaktora". Prva takva centrala biće postavljena u Belom moru, pored grada Severodvinska (u regionu Arhangelska, na severu Rusije). Biće opremljena sa dve energetske jedinice koje koriste KLT-40S reaktore i, prema potrebi, moći će da snabdeva potrošača toplotnom energijom i da desalinizuje morsku vodu.Čitav projekat koštaće 9,1 milijardu rubalja (oko 337 miliona dolara) i biće završen oktobra 2010. godine. Ova centrala predstavljaće početni model po kojem će se graditi slične elektrane u Rusiji i u inostranstvu, naročito u Aziji i Bliskom istoku, gde je velika potražnja za fabrikama za desalinizaciju morske vode, kojima je potrebno energetsko napajanje. Ovaj projekat posebno će dobro doći regionima Rusije u blizini Arktičkog okeana. Ovim regionima nedostaje centralizovano snabdevanje energijom. Posebno interesovanje pokazale su Indonezija, Malezija i Kina. Na pojedine kritike da će ove atomske centrale biti "plutajući Černobilj", direktor "Ros energoatoma" Sergej Obozov, rekao je da će ove elektrane biti "pouzdane kao što je puška 'kalašnjikov'."- Ove centrale mogu se koristiti u istraživanju severnih teritorija, posebno novih mineralnih nalazišta, u razvoju severnih koridora, za snabdevanje pomorskih baza severne i pacifičke flote, a Rusija ima 11 regiona, mahom na severu i istoku, gde se ove centrale mogu koristiti - rekao je Obozov. Prema nacrtu projekta, Rusija neće prodavati ploveće atomske centrale drugim zemljama, već će samo prodavati proizvode ovakvih centrala - struju, toplotnu energiju i pijaću vodu. Prema prvim procenama, ove centrale će uštedeti 200.000 metričkih tona uglja i 100.000 tona nafte godišnje. Reaktori će biti snabdevani nuklearnim gorivom svake treće godine i imaće vek trajanja od 40 godina. Svakih 12 godina, centrala će odlaziti u matično brodogradilište na remont. Prethodno je i ruski predsednik Vladimir Putin rekao da nuklearna industrija treba da preuzme veću ulogu u snabdevanju Rusije energijom. - Procenat upotrebe nuklearne energije je 16 odsto i ako ništa ne uredimo u ovoj oblasti, već samo nastavimo da se krećemo današnjim ritmom, taj procenat će pasti na 1-2 odsto do 2030. godine - rekao je Putin. On je takođe pozvao vladu da izradi nacrt programa koji će povećati proporciju upotrebe nuklearne energije na 25 odsto. PLOVEĆA nuklearna centrala mora biti postavljena uz obalu potrošača. Potom se povezuje s obalskom infrastrukturom - transformatorima, pumpama, jedinicama za snabdevanje grejanjem... Centrala će imati kapacitet da snabdeva energijom grad od 200.000 ljudi. Ukoliko se koristi samo za desalinizaciju morske vode, moći će da proizvodi 240.000 kubnih metara pijaće vode dnevno. Kada centrala napusti mesto gde je radila, ne ostavlja nikakvo zagađenje.PRILIKOM pravljenja nacrta uzete su u obzir i potencijalne terorističke pretnje. Najnovija naučna i tehnološka otkrića inkorporirana su kako bi se sprečio neidentifikovani pristup radioaktivnom materijalu u reaktorima. Između ostalog, koristiće se identifikacija irisa u oku i otiska prsta. Centrala će biti zaštićena i protiv mogućih pokušaja ronilačke diverzije. Posebna pažnja usmerena je i na zaštitu centrale od spoljnih faktora, tako da čak i ako bi avion, veličine "boinga", pao na centralu, ne postoji mogućnost da uništi nuklearni reaktor.

Rat za vodu

U Londonu se od kraja jula odigrava neobični rat vodom - više od 100 "boraca" naoružanih vodenim pištoljima jure svoje žrtve, uz obavezu da svake nedelje pokušaju da izvrše bar jedno "ubistvo". Ova višenedeljna bitka zadaje glavobolju londonskoj policiji koja mora da napravi razliku između šaljivdžija - učesnika igre i osoba koje predstavljaju bezbednosnu pretnju. Rat zbog vode, međutim, predstavlja znatno ozbiljniji problem u svetu, a analitičari su već izdvojili mesta na kojima je voda posebno osetljivo pitanje zbog kojeg se u svakom trenutku može rasplamsati sukob, preneo je Rojters.Sa Tibeta u Indiju i Pakistan preko kašmirskih planina i dolina, koje su već i same predmet sporenja dve zemlje, teku reke i predstavljaju izvor čestih nesuglasica. Pakistan i Indija su još 1960. godine potpisali Sporazum o vodama reke Ind, kojim je utvrđeno da Indija ima kontrolu nad tri istočne reke - Ravi, Beas i Satledž a Pakistan nad tri zapadne reke - Ind, Dželam i Činab. Indija i Pakistan su u junu ove godine razgovarali o brani Valar koju Indija namerava da izgradi na reci Dželam. Pakistan tvrdi da bi brana omogućila Indiji da uspostavi kontrolu nad rekom, dok Indija naglašava kako joj je brana potrebna za poboljšanje rečnog saobraćaja. Sporovi oko vode jedna su od osam tema Procesa dijaloga između Indije i Pakistana, koji se vodi od 1988. godine. Kada je reč o pravu na korišćenje rečnih voda, Indija ne može da nađe zajednički jezik ni sa drugim susedom - Bangladešom.Bangladeš optužuje Indiju da je branom Faraka, koja je izgrađena na severnoj granici Indije 1974. godine, promenila tok reke Gang bez dugoročnog sporazuma. Bangladeš se žali da zbog Indije ima pristup samo delu voda reke Gang, da nema pristup ni minimumu vodotoka i da je lišen snabdevanja u sušnim godinama. Sa druge strane, Bramaputra, Gang i pedesetak drugih reka koje teku iz Indije ka Bangladešu gotovo redovno izazivaju poplave zbog kojih hiljade stanovnika Bangladeša gube živote ili moraju da se iseljavaju. Reke doprinose i nesporazumima između Izraela, Jordana, Sirije, Libana i Palestine. Reka Jordan, u koju se ulivaju tri reke na granici Sirije i Libana, predstavlja značajan izvor vode za Izrael, Palestinsku teritoriju i Jordan. Sporenja oko promene toka reke u prošlosti su već bila varnica koja je izazvala rat. Bivši izraelski premijer Arijel Šaron tvrdio je da je arapsko-izraelski rat 1967. izbio zbog planova Sirije da okrene tok reke od Izraela, a potom je 2002. upozorio da to pitanje može ponovo da postane izvor ratnih sukoba.Drugu eksplozivnu tačku predstavlja izraelska kontrola nad vodom u pojasu Gaze i na Zapadnoj obali. Izrael tvrdi da Palestinci kradu vodu iz njenih cevi i da su iskopali hiljade ilegalnih bunara. Palestina, sa druge strane, optužuje Izrael da uz pomoć modernih pumpi krade vodu iz njenih podzemnih izvora. Najduža svetska reka - Nil - truje odnose Egipta, Sudana i Etiopije. Nil je glavni izvor vode za devet zemalja: Egipat, Sudan, Etiopiju, Keniju, Ugandu, Tanzaniju, Ruandu, Burundi i Kongo. Egipat i Sudan su 1929. sklopili Sporazum o vodama Nila kojim su utvrdili pravila korišćenja vode. Ovaj sporazum se sada preispituje. Etiopija, sa čije teritorije potiče 80 odsto vode Nila, lani je obznanila da želi da uzima više vode. Etiopija optužuje Egipat da blokira pomoć za projekte navodnjavanja. Egipat, sa druge strane, odgovara da zahtevi za promenom količine vode koja se uzima odgovaraju "objavi rata".Komitet za kontrolu voda Nila sastao se u julu ove godine da razmotri planove Ugande i Tanzanije da koriste Nil za velike hidroelektrane i za projekte navodnjavanja. Reka Eufrat je izvor ozbiljnih nesporazuma Turske, Sirije i Iraka. Eufrat nastaje od reka u istočnoj Turskoj, teče kroz Siriju, spaja se sa Tigrom u Iraku i uliva se u Persijski zaliv. Sve tri zemlje imaju brane na rekama i jedna drugoj osporavaju pravo na korišćenje vode. Turska tvrdi da 90 odsto vode Eufrata potiče sa njene teritorije, i da ima pravo da više koristi reku. Sirija se žali na Tursku i tvrdi da je Jugoistočni anadolijski projekat - niz od 22 brane i 19 elektrana na Eufratu - lišava jedinog pouzdanog izvora tekuće vode. Irak se plaši da dok Eufrat stigne do njene teritorije u njemu neće biti dovoljno vode da podmiri sve potrebe. Irak se takođe buni zbog postojanja sirijske brane Asad, izgrađene 1978. godine. Turska je 1990. godine čak okrenula tok reke od Sirije i Iraka, uz obrazloženje da je to neophodno za testiranje najveće brane Anadolijskog projekta. Posle tri nedelje Turska je ponovo vratila vodotok, u strahu od potencijalnog rata ponovo ujedinjenih Sirije i Iraka.

A-bomb 6

Video sam ljude gole i potpuno crne od opekotina, čija je koža visila u fronclama, držali su ruke pripijene uz telo, stajali nepomično i izgledali kao da nisu ljudi. U prvom trenutku samo sam želeo da pobegnem, da ih ne gledanm . I danas mi je žao zbog takvog osećanja - seća se Hitoši Takajama, koji je kao 15-godišnjak pukim slučajem preživeo užas Hirošime.U svetu prva atomske bombe (A- bomba) bačena je 6. avgusta 1945. na Hirošsimu, po naređenju koje je dan ranije izdao tadašnji američki predsednik Hari Truman, uveren da će to doprineti okončanju Drugog svetskog rata. A-bomba je bila deo tajnog projekta "Menhetn" koji se prethodnu godinu razrađivao u SAD.O žrtvama se u tom projektu, verovatno, razmišljalo kao o "kolateralnoj šteti", a A- bomba, snage 13 kilotona, zvana "Mali dečak", izbačena je iz bombardera B-29 sa visine od 9.300 metara, kako bi eksplodirala na 680 metara iznad grada, dovoljno bezbedno za američke pilote, a sravnila je Hirošimu sa zemljom. U krugu od tri kilometra od epicentra eksplozije nestslo je sve u ognju koji se obrušio sa neba. Bio je ponedeljak, jutro posle vikenda, ljudi su se vraćali svakodnevnim poslovima, a onda je u 08:15 po lokalnom vremenu nastala kataklizma. Za samo 16 sekundi detonacije, u gradu koji je u trenutku napada imao oko 250.000 stanovnika, usmrćeno je između 66.000 i 80.000 ljudi, dok je blizu 100.000 teško ozleđeno. Jezgro bombe imalo je temperaturu od nekoliko miliona stepeni Celzijusa. Sve u radijusu od 10 kilometara je razoreno i ozračeno. Struja vazduha, pokrenuta eksplozijom, stvarala je efekat zemljotresa i usisavala sve na svom putu. Oblak u obliku pečurke je dosegao visinu od 12 kilometara. Žrtve atomskog napada na Hirošimu osećaju se i danas. Efekti atomske radijacije su nastavili da odnose žrtve. Stanovnici grada koji su preživeli eksploziju bili su ozračeni i umirali su u mukama. Teške zdravstvene posledice, genetske promene kroz generacije, nastavljaju da razaraju živote.Prema podacima grada Hirošime iz 2004. ukupan broj žrtava atomske bombe je 237.062 ljudi, a procenjuje se da u Japanu više od 260.000 ljudi i dalje trpi posledice pada prvih A-bombi u svetu jer je, samo tri dana posle Hirošime, ista sudbina zadesila i Nagasaki.Posle tih napada, 15. avgusta, Japan je kapitulirao, što je predstavljalo kraj Drugog svetskog rata u svetu, odnosno ostvarenje Trumanove zamisli."Gospodine predsedniče, mislim da sam uradio ono što mi je rečeno", salutirao je 1948. pred Trumanom pilot Pol Tibets, pukovnik i komandat 12- člane posade aviona koja je na Hirošimu bacila A-bombu. On je taj avion nazvao "Enola Bej" po svojoj majci u znak zahvalnosti što ga je školovala za pilota. Avion je i danas izložen u nacionalnom vazduhoplovno-kosmičkom muzeju kod Vašingtona. Tibets je doživeo 90 godina i nikada, bar kako ponavlja u intervjuima, "nije osetio žaljenje a ni kajanje". Kaže da je, kada mu je poveren zadatak, "znao da će biti ubijeno mnogo ljudi", ali i da će "biti spašeni mnogi životi američkih vojnika", jer "SAD neće morati u invaziju na Japan"."Znao sam da radim pravu stvar i ni u jednom trenutku nisam oklevao da bacim bombu", izjavljuje Tibets koji se, takođe, seća da je u trenutku ekspliozije "jarko svetlo obasjalo kabinu" i da se osetio vazdušni udar "kao nogom u zadnjicu". Avion se tada nalazio na 16 kilometara od centra eksplozije. "Vratili smo se da pogledamo. Grad je bio skriven pod užasnim oblakom koji je ključao i dizao se u vidu pečurke", priča general Tibets, odlikovan za "podvig". A pod tim čudovišnim belim oblakom je nestao grad star 500 godina sa desetinama hiljada ljudi koji su sažeženi i umrli u najvećim mukama!Hirošima je, inače, izabrana za "poligon" u Odeljenju vojne obaveštajne službe SAD, a u "konkurenciji" su bili još Kokura, Nigata i Kjoto, drevna prestonica Japana. "Izbor" američkih obevaštajaca koštao je Hirošimu života. Grad je godinama bio sinonim za smrt, bolest, patnju... U specijalnom saopštenju, objavljenom po "uspešno obavljenom zadatku", Bela kuća je obavestila javnost da je "najveća bomba koja je ikad korišćena u istoriji ratovanja" bačena na "Hirošimu, značajnu japansku vojnu bazu". "To je atomska bomba. Ona koristi fundamentalne sile prirode. Sila iz koje Sunce crpi svoju snagu upotrebljena je protiv onih koji su izazvali rat na Dalekom istoku", pisalo je u saopštenju. Takođe je obelodanjeno da su SAD tokom rata tajno realizovala giganstki atomski projekat. "Rat u naučnim laboratorijama nosio je sudbonosni rizik na isti način kao rat u vazduhu, na moru i kopnu. Danas su SAD pobedile u laboratorijskoj bitki isto kao što pobeđuju u svim ostalim bitkama", pisalo je u saopštenju. Danas SAD, kao atomska sila u svetu, nastoje da spreče druge da imaju atomsko oružje (Iran, Severna Koreja), a današnji Japan je zemlja koja koristi nuklearnu energiju i gde se od 1970-tih razmišlja i o nuklearnom oružju. Obe zemlje, a ni svet, kao da nisu izvukli pouke iz kataklizme Hirošime i raziornoj moći A-bombi.U svetu su posle hidrogenskih napravljene neutronske bombe i još mnogošta iz arsenala nuklearnog oružja koji je danas dovoljno razoran da uništi (čak više puta!) sav život na Zemlji. Od Hirošime do danas broj žrtava ispuštanja radioaktivnih materija u životnu sredinu, nuklearnih proba i akcidenata (Ostrvo tri milje, Černobil i drugi) kreće se od 50.000 do 500.000 osoba. Jedan od simbola današnje Hirošime je javni časovnik koji se zaustavio u 8:15 časova, u trenutku atromske eksplozije, a na nultoj tački udara je izgrađen Memorijalni mirovni centar "Hirošima" sa velikim tradicionalnim japanskim obeležjem za grob. Svake godine tačno u 08:15 časova ujutru u Hirošimi su sve misli upućene želji da se nikada više i nikome ne dogodi A-bomba.

A-bomb - kako napraviti 2 ?

Ako neka zemlja hoće da napravi atomsku bombu potrebeno joj je pre sve svega sledeće: atomski materijal koji može da se cepa i koristi za oružje - dakle uranijum ili plutonijum.Jer ako se na jednom mestu nadje dovoljno plutonijuma ili uranijuma, počinje lančana rekacija- dešava se nuklearna eksplozija. Stručnjaci kao što je Gec Nojnek sa insituta za istraživanje mira i bezbdnosnu poltiku univerziteta u Hamburgu govore o kritičnoj masi koja se mora dostići:«Sve s obzorom o kojem tipu bombe se radi, njenu razornu snagu i dizajn - potrebno je od 20 do 50 kilograma uranijuma.A što se tiče plutonijuma dovoljno je od 6 do 8 kilograma.U suštini , za pravljenje oružja potrebano je materijala veličine manje bejzbol loptice ili veceg grejapfruta. Dakle, nije potrebno mnogo materijala, da bi se napravila bomba razornija od one koja je bačena na Hirošimu.»Atomska bomba je u principu jednostavne gradje.Sastoji se od uranijumske šipke koja tačno pasuje u cilinder koji je takodje od uranijuma.Ništa od toga, dakle ni šipka nitii cilinder ne poseduju kritičnu masu i ne mogu da eksplodiraju samo od sebe.Da bi doslo do eksplozije potreban je upaljac ,hemisjki upaljac koji ispali šipku u cilindar. Time se prelazi se granica krične mase i bomba eksplodira.Zvuči jednostavno ...Medjutim u praksi ,pravljnje atomske bombe je komplikovan poduhvat.Ipak, prvi i najteži korak je – dobijanje uranijuma ili plutonijuma koji mogu da se koriste za oružje .Kod uranijuma problem leži u tome što on u prirodnom stanju ne može da se koristi - od njega ne može da se pravi oružje jer se sastoji od dve različite vrste:99,3 odsto prirodnog uranijuma čini uranijum 238 i to je jedna relativno stabilna varijanta koju je veoma teško cepati i koja se ne može koristiti ni za proizvodnju šipki niti cilindara. Vojni materijal je uranijum 235 a njega u prirodnom uranijumu ima samo u tragovima, 0,7 odsto.To znači da je za atomsku bombu potrebno povećati koncentraciju uranijuma 235 – stručanjci govore o obogaćivanju uranijuma.Taj proces se odvija u kompleksnim postrojenjima koje se zovu centrifuge.Centrifuge rotiraju ogromnom brzinom više hiljada puta u sekundi. Odlučujuće za ovaj proces je to da je uranijum 238 nešto malo teži od uranijuma 235. Tako se u centrifugi uranijum 238 skuplja u spoljnom delu dok 235 ostaje uunutršnjem delu – u svakom slučaju dolazi do razdvajanja. I samo ako je centrifuga dovoljno dugo u pogonu dobija se potreban mešavina – 10 procenata uranijuma 238 i 90 procenata uranjiuma 235.Visoko obogaćeni uranijum – tako se stručno zove ove mešavina –može da se koristi za oružje.I drugi nuklearni eksloziv, plutonijum, nije lako dobiti:«Ako se uranijum ,koji se inače koristi kao gorivo u reaktorima, stavi u reaktor, i potom rekator stavi u pogon samo na kratko – onda se u grorivu reaktora dobije plutinijum. Taj plutonijum se pod odredjenm islovima može iskosritit za pravljenje atomske bombe.»Ali problem je što se plutonijum mora odvojiti od sagorelih gorivnih elemenata i za to je potrebno raspolagati komlikovanom tehnikom....

A-bomb 5

"Najveći i najgrozniji od svih ratova je okončan ove nedelje, uz eho jednog ogromnog događaja - događaja koji je toliko veliki da je, u poređenju sa njim, sam rat poprimio mali značaj. Svest o pobedi ispunjavaju koliko radost i zahvalnost, toliko i tuga i sumnja", Time Magazine (20. avgust 1945)Emiko Okada je imala osam godina i igrala se u dvorištu sa dvoje svoje male braće kada je svetlost zaslepila. Potom je usledila tutnjava i Emiko se od eksplozije onesvestila. Kada je došla sebi, prisećala se kao da je "osećala da je sunce palo na mene". Njena braća su jaukala kraj nje, sa telima prekrivenim opekotinama. Bilo je to 6. avgusta 1945. u japanskom gradu Hirošima. Susedi su se teturali, goli i sa kožom koja im je visila poput dronjaka. Leševi su prekrivali ulice...Procenjuje se da je momentalno ubijena trećina od oko 350.000 žitelja grada, uključujući i pripadnike imperijalne armije i regrute iz Koreje. Mnogo hiljada ljudi je narednih godina umrlo od radioaktivnog trovanja. Bomba je pretvarala staklo u tekućinu, zgrade u prah, a ljudi su bili puke senke utisnute na ruševinama. "Pala je crna kiša. Ličila je na naftu", prisećao se tada devetogodišnji Seiko Komacu.Kiša ruševinaPre toga, niko nije obraćao pažnju na udaljeni zvuk tri američka bombardera B-29 koji su kružili u visini. Jedan od njih je bio "Enola Gej", koji je u 8,15 časova bacio jednu bombu od pet tona koja je izazvala "kišu ruševina", kakvu je predsednik SAD Hari Truman obećao ukoliko se Japan ne preda. Dok se "Enola Gej" okrenula ka jugu, na dugom putu kući, jedan od članova posade Teodor (Dač) Van Kirk se prisećao da je "neko rekao - a i ja sam isto mislio - 'Ovaj rat je gotov'".Tri dana kasnije, drugi japanski grad Nagasaki je bio uništen još jednom atomskom bombom. Osam dana posle Hirošime, 14. avgusta, Japan je proglasio bezuslovnu predaju koja je potpisana na američkom bojnom brodu "Misuri" u Tokijskom zalivu 2. septembra 1945.Drugi svetski rat je bio istinski globalni sukob sa mnogim odlikama, neizmernim ljudskim patnjama, žestokom indoktrinacijom i korišćenjem novih oružja - atomska bomba je bilo poslednje. Rat je počeo 7. jula 1937. u Aziji, japanskom invazijom na istočnu Kinu, i 1. septembra 1939. napadom nacističke Nemačke na Poljsku. U narednim godinama u rat je uvučena većina zemalja sveta. U Evropi je okončan 8. maja 1945. predajom Nemačke, ali je nastavljen u Aziji dok Japan nije poražen.Približno je između 55 i 57 miliona ljudi izgubilo život. U to su uključene milionske žrtve dela genocida, poput Holokausta i eksperimenata koje je u kineskoj oblasti Pingfan vršila japanska jedinica 731 generala Iši Široa.Privredni kolapsNa kraju Dugog svetskog rata privreda u Evropi je bila u kolapsu, sa razorenih 70 odsto industrije. Mnogi od najvećih gradova na kontinetu bili su u ruševinama, milioni ljudi bez doma, a šteta naneta poljoprivredi je značila da je mnogim delovima Evrope pretila glad.Podjednako važan za ukupnu industriju bio je neostatak uglja, pojačan sa nekoliko hladnih zima zbog kojih su se u nezagrejanim stanovinama u Nemačkoj stotine ljudi smrzle. Naročito je bila pogođena transportna infrastuktura, pošto su železnica, mostovi i putevi bili glavne mete vazdušnih napada, dok su mnogi trgovački brodovi potopljeni.Ni jedan od tih problema nije mogao da bude lako i brzo rešen, pošto su zemlje zahvaćene ratom sva državna sredstva potrošile na njegovo vođenje. Vladala je i moralna kriza, jer Evropljani nisu mogli da shvate kako je zapadna civilacija mogla da iznedri koncentracione logore i atomske bombe.OpomenaPosle 60 godina od prve atomske bombe, čovečanstvo može da kaže kako je protekli period bio ipak ispunjen razumom, kombinovanim sa obiljem sreće. Jer, osim druge bombe na Nagasaki, više niko u ljutnji nije potegao za nuklernim oružjem. Mada, čovečanstvo je u nekoliko situacija bilo blizu kataklizme...Krajem 1945, Pentagon je već sačinio listu gradova i baza u Sovjetskom Savezu. Ti ciljevi su užurbano razmatrani u vreme krize nastale kada je 1947. Crvena armija blokirala Berlin. No, razumnije glave su prevladale. Tvrdi se da je jedan od takvih bio američki predsednik Dvajt Ajzenhauer, bivši komandant savezničkih snaga u Evropi na kraju Drugog svetskog rata. On je 1954. stavio veto na predloge Pentagona i Stejt departmenta da tri taktička nuklearna oružja budu upotrebljena protiv jedinica severnovijentamskog oslobodilačkog pokreta koji se spremao da nanese težak poraz francuskim kolonijalnim snagama kod Dijen Bijem Fua.Ruski istoričari sada obelodanjuju da je čovečanstvo bilo na ivici nuklearnog rata i 1956. Tada, čini se, sovjetski vođa Nikita Hruščov nije pretio "praznom puškom" kada je upozorio da će rakete "kišiti" po Velikoj Britaniji i Franuskoj ukoliko one ne okončaju vojnu okupaciju Sueckog kanala koji je upravo nacionalizovao Egipat. Izgleda da je, međutim, najopasnije bilo nadgornjavanje SAD i SSSR u vreme tzv. kubanske raketne krize 1962. U jesen te godine, SSSR je porekao da je instalirao nuklearno oružje na Kubi, samo 150 kilometara daleko od SAD.Bilo je i drugih ožiljaka, od kojih je veoma ozbiljan bio onaj u jesen 1983, kada je rukovodstvo u Kremlju, uznemireno retorikom predsednika Ronalda Regana o sovjetskoj "Imperiji zla", precenilo obaveštajne podatke. Tako je protumačeno da se iza uobičajenih NATO manevara "Operacija vešti strelac" krije predupređujući nuklearni udar. Lovci sa nuklearnim oružjem su stavljeni u stanje visoke borbene pripravnosti, sa motorima uključenim na pistama u Istočnoj Nemačkoj, a sedištima tajne službe KGB u Evropi je poslata poruka "Munja", da se osiguraju od očekivanog napada sa Zapada.No, nuklearne krize nisu bile vezane samo za supersile. U oktobru 1973, dok su egipatske trupe prodirale preko Suecko kanala, a dve sirijske oklopne divizije krčile put na Golanskoj visoravni, izraelski ministar odbrane Moše Dajan se uspaničio i poslao poruku vladi i zapovedniku ratnog vazduhoplovstva da se "ruši treći hram". Bila je to šifra da Izrael odmah pripremi za upotrebu svoje nuklearno oružje kako bi sprečio poraz.Takođe su mnogoljudne države Indija i Pakistan u proteklih sedam godina u dva navrata bile na ivici rata, verovatno i nuklearnog. Otuda je sa olakšanjem u međunarodnoj zajednici primljen sporazum koji su te dve države postigle ovih dana o uspostavljanju uzajamnih mera izgradnje poverenja i kontrole kako bi bile sprečeno slučajno nuklearno utrkivanje.No, nove nuklearne pretnje se pojavljuju iz Irana i Severne Koreje. I mada ima obećavajućih znakova da će diplomatija možda ublažiti krizu oko nuklearnog programa poslednje staljinističke države Demokratske Narodne Republike Koreje, a da je Islamska Republika Iran dalje od proizvodnje delotvornog nuklearnog oružja nego što se mislilo, izgledi za širenje kaskade nuklearnog oružja su i danas veoma veliki.Šest decenija posle Hirošime i 14 godina posle implozije Sovjetskog saveza veliko pitanje sa kojim su suočeni stratezi i čitavo čovečanstvo nije da li postojeće nuklearne sile mogu da organizuju nuklearne snage, već kako da širenje nuklearnog oružja ne izmakne kontroli.Nikada više?• 160.000 ljudi poginulo je kada je 6. avgusta 1945. bomba bačena u 8:15 ujutru na Hirošimu, a 77.062 osoba je preminulo kasnije• 27 milijardi dolara potroše SAD svake godine na nuklearna oružja i srodne programe• 11.000 aktivnih, efektnih nuklearnih bombi ima danas u svetu. SAD poseduju 6.390, Rusija 3.242, a Velika Britanija 200• Oko 35.378 km2 je teritorija koju SAD koriste za nuklearne baze i postrojenja• 5 država sa priznatim nuklearnim statusom: Kina, Francuska, Rusija, Velika Britanija, SAD• 4 druge države za koje je poznato ili se zna da poseduju nuklearno oružje: Indija, Izrael, Pakistan, Severna Koreja• 1 ostrvo koje je isparilo u nuklearnim testovima: Elegulab, Mikronezija, 1952• Oko 34,5 kg teško, 76 cm dugačko i 28 cm u prečniku (na najširem delu), mere su "Dejvija Kroketa", najmanjeg američkog nuklearnog oružje ikada proizvedenog• 40 država ima tehničke mogućnosti za proizvodnju nuklearnog oružja• 30.000 kazahstanskih vojnika služilo je u Semipalatinsku, zoni za nuklearne probe u SSSR. Tamo je između 1945. i 1991. izvedeno 456 nuklearnih proba, a najviše njih 100 su danas još uvek živi• 200 - procenjeni broj nuklearnog oružja koje poseduje Izrael• 0 - procenjeni broj nuklearnog oružja koje poseduju arapske države• 150 - procenjeni broj nuklearnog oružja koje poseduje Indija• 75 - procenjeni broj nuklearnog oružja koje poseduje Pakistan• 100.000 ljudi je još 1984. bilo učlanjeno u kampanju za nuklearno razoružanje (CND)• 40.000 ljudi je trenutno učlanjeno u CND• 900 godina - vreme koje će biti potrebno radioaktivnim elementima u Prijapatu, blizu Černobila, da se raspadnu do bezbednih nivoa posle katastrofe od pre 19 godina

A-bomb 4

A-bomb - kako napraviti ?

Osnovni materijai bilo u civilnim, bilo u vojnim nuklearnim programimaje uranijum, koji se dobija iskopavanjem. lako se u prirodi uranijum pojavljuje svuda po svetu, na veoma malo mesta je pronađen koncentrisan u većim količinama. Glavni proizvođači su: - Australija, - Kanada, - Kina, - Kazahstan, - Namibija, - Niger, - Rusija i - Uzbekistan. Kad se određeni atomi uranijuma razbiju u lančanoj reakciji, dobija se energija. Taj proces se zove nuklearna fisija. Ona najbolje funkcioniše ako se koriste izotopi fatomi sa istim atomskim brojem ali sa različitim brojem neutrona) uranijuma 235 ili plutonijuma 239. Uranijum 235 ima sposobnost da razbijen, u lančanoj reakciji, proizvode energiju u obliku toplote. Pri razbijanju atoma uranijuma 235 (U235), oslobađaju se dva do tri neutrona. U prisustvu drugih atoma U235, neutroni se sa njima sudaraju izazivajući njihovo razbijanje i oslobađanje njihovih neutrona. Nuklearna reakcija javlja se samo ako ima dovoljno atoma U235, što omogućava samoodrživu lančanu reakciju. Ipak, na svakih hil jadu atoma uranijuma iz prirode, nalazi se svega sedam atoma U235. Jednom izvađen, sirovi uranijum se u mlinu melje u fini prah, koji se zatim pročišćava i učvršćuje u takozvani žuti kolač. On se sastoji od 60 do 70 odsto uranijuma i emituje radijaciju. Osnovni zadatak naučnika je da povećaju broj atoma uranijuma 235, u procesu koji se zove obogaćivanje. To se postiže tek kada se kotač, zagrevanjem na 64 stepena celzijusa, pretvori u gas. Uobičajena procedura je gasna centrifuga - proces u kome se gas okreće u cilindričnoj komori velikom brzinom, što dovodi do odvajanja uranijuma 238 od U235. Gušći uranijum 238 pada na dno komore odakle se izvlači, dok se U235 grupiše ka centru i skuplja. Izvučeni uranijum 238 sada se zove osiromašeni uranijum i toje komad teškog i blago radioaktivnog materijala koji se koristi za izradu protivoklopnih projektila.Zadatak konstruktora nuklearnih bombi je da stvore kritičnu masu koja će obezbediti samoodrživu lančanu reakciju, i iz koje će se osloboditi ogromne količine toplote. To se postiže na taj način što se manja količina izotopa ispaljuje u veću masu, čime se izaziva nuklearna eksplozija. I potrošene palete obogaćenog uranijuma iz nuklearnih elektrana mogu se iskoristiti za pravljenje oružja.Njihovim rastvaranjem u azotnoj kiselini dobija se 96 odsto uranijuma, tri odsto visoko radioaktivnog otpada i jedan odsto plutonijuma koji se može iskoristiti kao gorivo za takozvanu plutonijumsku bombu, Ona je još lakša za proizvodnju i potrebnoje svega četiri kilograma plutonijuma da bi se dobilo gorivo za bombu. Bojeva glava se sastoji od plutonijuma savijenog u sferu, obloženog materijalom koji odbija neutrone i vraća ih u proces fisije. Plutonijum se dobija neuporedivo lakše nego obogaćeni uranijum, a postrojenje je moguće napraviti u najobičnijoj stambenoj zgradi. Zbog toga analitičari veruju bi bolje organizovane terorističke grupe, uz adekvatno novčano obezbeđenje, relativno lako mogle da dođu do nuklearnog eksploziva.

Američki astrofizičar Filip Morison, koji je učestvovao u izradi prve atomske bombe, pre nego što se posvetio borbi protiv trke u naoružanju, umro je u 89. godini avgusta 2005.god. , saopštio je Tehnološki institut u Masačusetsu, gde je radio mnogo godina. Morison je na zadnjem sedištu automobila preneo prvu plutonijumsku bombu iz laboratorije u Los Alamosu do Novog Meksika, gde je prvi put testirana 1945. godine. U to vreme je bio jedan od fizičara koji su radili na projektu "Menhetn", zajedno sa profesorom Robertom Openhajmerom.. Morison je, potom, otišao na ostrvo Tinijan, na Pacifiku, gde je radio na sastavljanju bombe koja je bačena na Hirošimu. On je kasnije posetio ovaj japanski grad radi procene posledica. Posle rata, postao je aktivan u borbi protiv širenja nuklearnog naoružanja, pre svega u okviru Američke federacije naučnika, čiji je jedan od članova bio i Albert Ajnštajn. Poslednje decenije svog života posvetio je proučavanju radiologije, kosmičkog zračenja, gama zraka, astrofizike i kosmologije. Svoja otkrića približio je publici tv serijom snimljenom i prikazanom krajem osamdesetih godina prošlog veka.

A-bomb 3

Menhetn projekt
Nobelovci A. Kompton i E. Lorens inicirali su američki Menhetn projekt za izgradnju atomske bombe U Americi su u projekt izgradnje atomske bombe, tzv. Manhatn projekt, bili uključeni brojni naučnici različitih struka. Mnogi od njih su, do uključenja u realizaciju projekta, već bili dobitnici Nobelovih nagrada, a docnije su ih dobili i mnogi drugi koji su na njemu sarađivali, što ukazuje da je u ovaj vojni projekt bio uključen krem tadašnje američke nauke. Artur Kompton (1892-1962), severnoamerički fizičar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1927. godine, od 1941. godine je bio na čelu Komiteta nacionalne akademije nauka koji je proučavao vojne aspekte atomske energije. Sa američkim nobelovcem Ernestom Lorensom (1901-1958), inicirao je tzv. Menhetn projekt za izgradnju atomske bombe. Kompton je bio čovek dubokih religioznih shvatanja pa je protiv svoje volje preduzeo rad na projektu izgradnje atomske bombe i to samo u nadi da bi atomska bomba mogla doprineti brzom završetku rata i sprečiti nepotrebno prolivanje krvi i patnje naroda. Od 1942. do 1945. godine Kompton je bio direktor metalurške laboratorije Univerziteta u Čikagu, u kojoj je bila ostvarena prva atomska lančana reakcija, što je označeno kao prvi korak ka izgradnji atomske bombe. Za ovo je najznačajniju ulogu imao italijanski nobelovac Enriko Fermi. Bio je jedan od glavnih pokretača ideje da se u SAD krene sa realizacijom programa izrade atomske bombe. Fermi je iskoristio svoja evropska istraživanja i otkrića u domenu nuklearnih reakcija izazvanih neutronima, da u Americi na Kolumbija Univerzitetu ponovi eksperimente bombardovanja urana sporim neutronima i izazove lančanu nuklearnu reakciju. Decembra 1942. godine je u tzv. "atomskoj peći" ostvarena kontrolisana lančana reakcija cepanja urana. Time je pokazana mogućnost da u tzv. nekontrolisanoj reakciji cepanja uranovih jezgara oslobođena energija može da se iskoristi za izgradnju atomske bombe. U projektu izrade takve bombe Fermi je imao i te kako značajnu ulogu. Od 1942. do 1946. godine na projektu atomske bombe bili su angažovani brojni američki najelitniji stručnjaci, od kojih su u sledećim decenijama mnogi dobili Nobelove nagrade. To su američki fizičar Oven Čemberlen (rođen 1920. godine), koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1959. godine, zatim Džejms Rejnvoter (1917-1986) koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1975. godine, pa Vel Fič (rođen 1923. godine) jedan od dobitnika Nobelove nagrade za fiziku 1980. godine. Jedan od naučnika koji je bio nobelovac pre početka realizacije Menhetn projekta bio je Harold Juri (1893-1981), američki hemičar, profesor na više severnoameričkih univerziteta (Baltimor, Čikago, San Diego, Njujork). Dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1934. godine za otkriće deuterijuma. Za vreme Drugog svetskog rata imao je važnu ulogu u Menhetn projektu razvivši metode izdvajanja urana 235 u industriji, kao i metode industrijskog dobijanja teške vode. Tokom dve godine Drugog svetskog rata, na maseno-spektrografskom odvajanju uranovih izotopa radio je i M. Vilkins, docniji nobelovac iz oblasti fiziologije i medicine. Pod rukovodstvom je H. Jurija, na projektu izdvajanja izotopa učestvovala i Marija Gepert-Majer, takođe budući dobitnik Nobelove nagrade za fiziku. Američki nuklearni hemičar i laureat Nobelove nagrade za hemiju Glen Siborg je u okviru projekta izgradnje atomske bombe radio na industrijskoj proizvodnji plutonijuma, veštačkog transuranskog elementa koji je izolovan iz fisionih produkata nastalih tokom rada nuklearnog reaktora. Plutonijum je bio iskorišćen kao nuklearni eksploziv u atomskoj bombi koja je bačena na Nagasaki avgusta 1945. godine. Sem plutonijuma, čiji je redni broj 94 u Periodnom sistemu elemenata Siborg je sa saradnicima otkrio i druge transuranske elemente: americijum (redni broj 95), kirijum (96), berklijum (97), kalifornijum (98), ajnštajnijum (99), fermijum (100) mendeljevijum (101) i nobelijum (102). Po njemu je veštački transuranski element s rednim brojem 106 dobio naziv "siborgijum". Za otkrića u hemiji transuranskih elemenata Glen Siborg je sa američkim nuklearnim fizičarem Edvinom Makmilanom (1907-1991) dobio Nobelovu nagradu za hemiju 1951. godine. Makmilan je 1940. godine izolovao prvi transuranski element neptunijum (s rednim brojem 93) nastalim kao proizvod radioaktivne transmutacije urana 239. Tokom Drugog svetskog rata, pre uključenja u rad projekta izgradnje atomske bombe, Makmilan je radio na istraživanju radara i sonara. Alvarez Luis (1911-1988), severnoamerički fizičar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1968. godine za otkriće rezonantnih čestica (subatomske čestice ekstremno kratkog života reda veličine 10-22 sekundi) koje se pojavljuju samo prilikom visoko energijskih nuklearnih sudara. Tokom rada u Masačusetskom institutu za tehnologiju bio je u okviru vojnih projekata angažovan na istraživanju mikrotalasnog radara i mikrotalasnih farova koji se korite za kontrolu sletanja i prizemljenja aviona, razvio je metodu bombardovanja ciljeva iz vazduha korišćenjem radarskih lokatora. Učestvovao je u projektu izgradnje atomske bombe i konstruisao komplikovani i precizni mehanizam aktiviranja bombe. Ovaj mehanizam tzv. upaljač je najkomplikovaniji deo atomske bombe, jer treba da je aktivira u milionitom delu sekunde. Konstruisao je i uređaje za merenje snage atomske eksplozije. Interesantno je pomenuti i radove L. Alvareza iz 1980. godine, sa sinom Valterom, geologom. Oni su pronašli da su neki slojevi gline bogatiji sadržajem iridijuma. Procenjeno je da su po starosti ti slojevi na granici između geoloških epoha mezozoika i kenozoika, odnosno da su formirani pre 66,4 miliona godina. Zaključili su da iridijum u tim slojevima gline potiče iz asteroida ili komete, koji su se sudarili sa Zemljom. Taj sudar je prouzrokovao katastrofu i prašina koja se godinama zadržala u Zemljinoj atmosferi dovela je do klimatskih promena, između ostalog i iščeznuća dinosaurusa. Iako je ova teorija Alvarezovih ostala kontroverzna, stimulisala je niz novih istraživanja. Da se nije slagao sa fašističkom politikom Musolinija, kao i rasističkim progonima u Italiji, veoma ugledan i uspešan italijanski fizičar nobelovac Enriko Fermi (1901-1954) indirektno je pokazao. Naime, posle primanja Nobelove nagrade za fiziku, 1938. godine, nije se vratio kući u Rim. On je sa familijom otputovao iz Stokholma u SAD i tamo nastavio veoma plodnu i značajnu naučnu karijeru, dajući značajne doprinose kako teorijskoj tako i eksperimentalnoj fizici. Fermi je bio nagrađen za otkriće veštačkih radioaktivnih elemenata dobijenih neutronskim ozračivanjem. Najpoznatiji je po veoma aktivnom učešću u Manhatn projektu izgradnje atomske bombe. Smatraju ga jednim od "arhitekata" nuklearnog doba. Predskazivao je da će neki od veštačkih radioizotopa biti moderno i uspešno sredstvo u borbi protiv karcinoma. Za njegove zasluge u fizici i hemiji, jedan od veštačkih transuranskih elemenata (sa rednim brojem 100) nazvan je fermijum. Enriko Fermi, crnooki temperamentni naučnik, omalenog rasta, smatra se uz Galileja i Voltu najvećim italijanskim fizičarem svih vremena. I italijanski naučnik Emilio Segre (1905-1983), jedan od dobitnika Nobelove nagrade za fiziku 1959. godine, za otkriće antiprotona, slično svom zemljaku Enriku Fermiju, emigrirao je u Ameriku 1938. godine posle jedne službene posete inostranstvu. Segre je time iskazao svoje neslaganje sa Musolinijevim fašističkim režimom u Italiji. Segre je 1937. godine nuklearnom reakcijom sintetizovao hemijski element tehnecijum koji se ne nalazi u prirodi, a nekoliko godina docnije i drugi element astat, koji se takođe ne nalazi u prirodi. Treći element, koji je sintetizovao sa svojim saradnicima pripada tzv. transuranskim elementima. Taj element je plutonijum. Njegov izotop plutonijum 239 je fizibilan, slično uranu 235, upotrebljen kao nuklearni eksploziv u atomskoj bombi bačenoj na Nagasaki 9. avgusta 1945. godine. Godine 1974. Segre se vratio u Italiju. Jedan od najznačajnijih fizičara 20. veka, danski nobelovac Nils Bor je 1939. godine, u znak podrške Finskoj u ratu sa SSSR, poklonio finskoj vladi svoju zlatnu Nobelovu medalju. Od 1940. godine, posle okupacije Danske od strane Nemačke, Borov rad u Kopenhagenu je zamro. Zbog pretnje da će biti uhapšen zbog javno izražavanog antinacističkog opredeljenja, Bor je sa familijom 1943. godine pobegao ribarskim brodićem, prvo u Švedsku, a zatim avionom prebačen u Veliku Britaniju. To bekstvo je organizovao danski pokret otpora. Posle višemesečnog boravka, iz Velike Britanije su Nils Bor i njegova familija otputovali u SAD. Nils Bor i jedan od njegovih sinova, Age Bor (rođen 1922. godine), koji je nastavio očevu karijeru i 1975. godine bio jedan od dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, uključili su se u projekat izrade nuklearne bombe. Kada je Nils Bor stigao u Los Alamos, rukovodilac Manhatn projekta izrade atomske bombe ga je više časova upoznavao sa propisima o čuvanju tajni i obaveštavao šta sme, a o čemu ne sme da govori. Bor je sve vreme u znak odobravanja i saglasnosti klimao glavom. Međutim, bilo mu je teško da se drži propisa o čuvanju tajni, pa je već posle nekoliko minuta pošto se rastao od rukovodioca projekta pričao o svemu onome što je obećao da neće pričati. Postoji i još jedna priča o Borovom nepridržavanja propisa. Naime, radi tajnosti Bor je u Los Alamosu imao konspirativno prezime Beker. Jednom prilikom u liftu je sreo suprugu svog kolege. Ne znajući da se ona razvela, on ju je upitao: "Jeste li vi gospođa Halban?", na šta mu je ona oštro ogovorila: "Varate se, sad se prezivam Placek". Ali, kada ga je bolje pogledala, iznenađeno je rekla: "O, pa to ste vi profesore Bor!". Na to je Bor, stavljajući prst na usta, odgovorio smešeći se: "Varate se gospođo, ja se sada prezivam Beker". Iako je učestvovao u projektu izgradnje atomske bombe, Nils Bor se zalagao za međunarodnu kontrolu ovog oružja, kao i kontrolu primene nuklearne energije uopšte. Njegovi napori su urodili plodom, jer je njegovim zalaganjem i zalaganjem mnogih drugih naučnika i političara, održana 1955. godine u Ženevi Prva inaternacionalna konferencija o mirnodopskoj primeni atomske energije. On je veoma mnogo doprineo i formiranju Evropskog saveta za nuklearna istraživanja. Bor je i prvi dobitnik američke nagrade "Atomi za mir" koja mu je dodeljena 1957. godine. U znak sećanja na njegove doprinose atomskoj fizici jednom od veštačkih, transuranskih elemenata (sa rednim brojem 107) dat je naziv borijum. p.s.Albert Ajnštajn, živeći u Nemačkoj tokom Prvog svetskog rata, učestvovao je u nemačkim ratnim naporima, iako je bio pacifista i protivnik rata. Pristao je da učestvuje u proračunima potrebnim za konstruisanje aviona koji bi trebalo da pri istom otporu vazduha dobije veći potisak. Ajnštajn je hvalio zadivljujuće pronalaske nemačkih naučnika koji su tokom Prvog svetskog rata, zbog blokade morskih puteva, uspeli da nedostajuće sirovine nadomeste stvaranjem alternativnih materijala. Istovremeno je i kritikovao nemačke militarističke krugove. Dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj, u znak neslaganja sa progonom Jevreja, jer je i sam bio Jevrejin, dao je ostavku na mesto u Nemačkoj akademiji nauka u Berlinu i emigrirao u SAD. Na Univerzitetu u Pristonu bio je profesor. U Drugom svetskom ratu, kada je živeo u SAD, preduzeo je ponovo vojne naloge istraživanja. On je 2. avgusta 1939. godine, u svom čuvenom pismu američkom predsedniku Ruzveltu naglasio potrebu da se američki eksperti podstaknu na istraživanje mogućnosti izrade atomske bombe. Docnije, kad su ga označavali kao "oca atomske energije i atomske bombe", Ajnštajn je to poricao govoreći da je njegov udeo bio indirektan. Izjavljivao je da je njemu bila poznata opasnost koja preti čovečanstvu od nuklearnog oružja. Strah da bi Nemci tokom Drugog svetskog rata mogli da dođu do nuklearne bombe podstakla je Ajnštajna da napiše navedeno pismo Ruzveltu, jer mu je bilo poznato da je u hitlerovskoj Nemačkoj, između ostalih poznatih fizičara, i nobelovac Verner Hajzenberg zadužen za izgradnju nuklearnog reaktora, što bi bio prvi korak ka stvaranju atomske bombe. Nemački naučnik Oto Han, koji je 1944. godine nagrađen Nobelovom nagradom iz hemije za otkriće fisije, bio je u nemačkoj vojsci od prvih dana rata 1914. godine. Kao rezervni podnarednik bio je prvo u pešadiji a zatim, kad je unapređen u oficirski čin, prekomandovan je u jedinicu za vođenje hemijskog rata. U toku Drugog svetskog rata bio je angažovan u nemačkom projektu izgradnje atomske bombe. U Hitlerovoj Nemačkoj za istraživanja mogućnosti primene nuklearne energije u vojne svrhe bili su zaduženi brojni nemački nuklearni fizičari, među kojima su bili i nobelovci Verner Hajzenberg, Valter Bote (1891-1957), koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1954. godine, zatim Oto Han, koji je dobio Nobelovu nagradu za hemiju 1944. godine za otkriće fisije urana, kao i mnogi drugi koji nisu bili dobitnici Nobelovih nagrada. Interesantno je da je Oto Han u Nemačkoj iz novina saznao da je dobio Nobelovu nagradu za otkriće fisije. Po nju nije mogao da ode zbog zabrane Hitlerovog režima da nemački naučnici primaju ovu nagradu. Pošto je 1945. godine bio u internaciji sa drugim nemačkim nuklearnim naučnicima, nagradu je primio 1946. godine, ali u pratnji dvojice oficira britanske obaveštajne službe.Prema kazivanju Vernera Hajzenberga u autobiografskom delu "Deo i celina", objavljenom 1969. godine, a kod nas prevedenom pod nazivom "Fizika i metafizika", Oto Han je očajavao zbog toga što je fisija urana, njegovo najveće naučno otkriće doprinelo stvaranju atomske bombe i tako nosilo ljagu stravične katastrofe. S druge strane, poznati nemački nuklearni fizičar Valter Gerlah je uspeh saveznika smatrao neuspehom nemačke nauke da prva izgradi atomsku bombu, a sebe odgovornim za taj poduhvat, jer je bio organizacioni rukovodilac nemačkog projekta urana i ovlašćeni punomoćnik za nuklearnu fiziku. Britanska obaveštajna služba, koja je bez znanja interniranih naučnika prisluškivala i snimala njihove razgovore, zaključila je da Hajzenberg nije hteo da izgradi atomsku bombu. Kako bi se Hajzenberg i njegovi saradnici ponašali da su dobili naređenje da najhitnijim putem dođu do nuklearne bombe – niko ne zna. Srećom, nemačke vođe nikad nisu shvatale pun značaj nauke i zato nisu forsirale nemački projekat urana. Hitler je modernu fiziku i Ajnštajnovu relaciju o ekvivalentnosti mase i energije: E=mc2 smatrao "jevrejskom mahinacijom". Povodom Ajnštajnovog teorijskog zaključka da se masa može pretvoriti u energiju i da jednom gramu mase odgovara energija od 25 miliona kilovat-časova, Hitler je rekao da se tome ne može verovati. Možda je i to bio razlog što hitlerovska Nemačka nije dala dovoljno sredstava za gradnju nuklearnog reaktora koji proizvodi energiju, što bi bio korak ka realizaciji atomske bombe. Oto Han je posle rata izjavio da, iako voli svoju zemlju, sabotirao bi nemačka nastojanja da se do atomske bombe dođe. Tokom Prvog svetskog rata Oto Han je bio angažovan na raznim evropskim frontovima kao specijalista za korišćenje hemijskih ratnih sredstava. Istovremeno je na protivničkoj strani američki biohemičar Džon Nortrop (1891–1987) i jedan od laureata Nobelove nagrade za hemiju 1946. godine, radio kao kapetan američke armije u službi za hemijsko oružje. Po završetku Drugog svetskog rata nemačke naučnike koji su bili angažovani na Projektu urana, internirali su saveznici, najpre u Belgiju, a zatim Englesku. Želeli su da saznaju dokle su Nemci stigli sa Projektom urana i da li su razvili oružje o kome ništa nisu znali. Među interniranima se nalazio i nobelovac Maks Laue, iako nije učestvovao u Projektu urana. On je po puštanju iz zatočeništva pisao svom prijatelju Ajnštajnu u Ameriku i obavestio ga o tome da je po završetku rata bio zatočen u Engleskoj sa grupom nemačkih naučnika i o razgovorima koji su se vodili među njima. Za Lauea je Ajnštajn rekao "da mu je nauka bila ne samo rad i zanimanje već i deo života, s njom je živeo po danu a noću mu se uvlačila u san". U Menhetn projektu je učestvovao i nemački nobelovac Džejms Frank (1882-1964), koji je posle dolaska Hitlera na vlast emigrirao u Dansku, a zatim u SAD. On je bio protiv primene atomske bombe procenjujući da će ona izazvati ne samo ogromna razaranja već i velike žrtve među civilnim stanovništvom, pa je predlagao predsedniku Trumanu da se njena razorna snaga prikaže u nekom pustinjskom predelu i o tome upozna neprijatelj. Njegov predlog je bio odbijen nedelju dana pre nego što je prva atomska bomba isprobana na poligonu u Novom Meksiku.Severnoamerički nobelovac Fejnman tokom Drugog svetskog rata učestvovao je u projektu izrade atomske bombe i bio najmlađi rukovodilac u jednoj teorijskoj grupi tog projekta. Postavio je formulu za izračunavanje energijskog prinosa nuklearne bombe sa H. Beteom, američkim fizičarem nemačkog porekla, koji je radio na istom projektu kao rukovodilac Uprave za teorijsku fiziku. Fejnman je bio među onim naučnicima koji su 16. jula 1945. godine posmatrali prvu eksploziju atomske bombe u 5 časova i 30 minuta na poligonu u Alamogordu u Nju Meksiku. Prema kazivanju očevidaca, u tačno određeni čas izazvana je eksplozija atomske bombe. Zaslepljujući bljesak osvetlio je čitav predeo bolje nego usred belog dana. Potom je došla strahovita i produžena grmljavina, a udarni talas je oborio ljude koji su bili van zaklona kontrolnog centra. Ogroman višebojni oblak pokuljao je iz mesta eksplozije i peo se do visine od oko 13.000 metara. Zatim se pretvorio u pečurku koju su tokom sledećih minuta substratosferski vetrovi rasturili na sve strane. Ogled je bio završen, poduhvat je uspeo. Dejstva koja su bila tog dana konstatovana, Japan je osetio pri prvoj vojnoj upotrebi atomske bombe bačene na tu zemlju 6. avgusta 1945. godine.Poznati američki nuklearni fizičar Robert Openhajmer odbio da radi na hidrogenskoj bombi, mnogo snažnijoj od tzv. atomske bombe. Naime, Openhajmer je bio naučni rukovodilac pri konstrukciji prvih atomskih bombi, ali je docnije, posle završetka rata sa Japanom 1945. godine, bio protiv toga da se nastavi sa nuklearnim naoružanjem. Openhajmera su tada počeli u Americi da progone, isključili su ga iz Komisije za atomsku energiju i osumnjičili da bi mogao neku drugu silu da obavesti o američkom atomskom naoružanju.

A-bomb 2

Drugi svetski rat, koji je započeo napadom Nemačke na Poljsku 1. septembra 1939. godine, neće se voditi samo na kopnu, moru i u vazduhu, već i u naučnim laboratorijama zaraćenih zemalja. Veliki broj vodećih istraživača, među kojima i više nobelovaca, beži od fašista u Veliku Britaniju i Ameriku. Najumnije glave sveta tada dobijaju različite ratne zadatke naučnog karaktera. Jedna retko povlašćena grupa naučnika, koja je nastavila pređašnji rad, bila je ona koja se bavila fizikom neutrona, nuklearnom fisijom, separacijom izotopa i dobijanjem trans-uranijumskih elemenata. Kao nikada ranije, u Drugom svetskom ratu dokazaće se istinitom ona narodna: "Um caruje, a snaga klade valja". U 1939. godini u nauci će se u kratkom vremenu desiti više značajnih stvari. Već 13. januara 1939. Oto Fris u Danskoj dobija tragove fisionih fragmenata u maglenoj komori, čime potvrđuje teoriju o cepanju atomskog jezgra na dva dela. U martu iste godine F. Zolio, Halban i Kovarski ustanovljavaju da se pri fisiji uranijumovog jezgra oslobađa više od jednog neutrona, što je bio neophodan uslov za ostvarivanje lančane reakcije.Ni Nemci ne miruju. Oni 29. aprila 1939. u Berlinu, na tajnom sastanku, razmatraju program stvaranja atomske bombe. Tada donose odluku o zabrani prodavanja uranijuma iz čehoslovačkih rudnika, koji su već zaposeli. Saveznici nisu znali za pomenuti tajni sastanak Nemaca, ali im nije promaklo to da uranijum više nije bio za prodaju. Slažući i druge "kockice" u mozaik, Silard, Teler i Vigner su zaključili da moraju da ubede Ajnštajna da napiše pismo američkom predsedniku Ruzveltu, u kome bi zatražio njegovu pomoć, ne bi li Amerika preduhitrila Hitlera u izradi atomske bombe. Nije bilo potrebno mnogo reći, da Ajnštajn potpiše pismo koje je Silard sastavio za Ruzvelta. Ostalo je još samo da ga Aleksandar Zaks preda predsedniku.Na dan 11. oktobra 1939. Ruzvelt je primio svog prijatelja Zaksa. On mu je pročitao Ajnštajnovo pismo i dao dodatna objasnjenja. Umoran i bolestan, Ruzvelt je hteo da tu stvar prepusti vladi. I još je rekao, da smatra da je tražena akcija preuranjena! Zaprepašćeni Zaks je jedva uspeo da izmoli Ruzvelta da ga sutradan primi na doručak. Sećajući se tog dana, Zaks je kasnije pisao da te noći nije mogao da zaspi, i da je iz hotela više puta izlazio u obližnji parkić, da bi na klupi razmisljao kako Ruzvelta da ubedi. I posrećilo mu se! Dosetio se jedne anegdote o Fultonu i Napoleonu.Za vreme doručka, opisao je Ruzveltu susret Napoleona i pronalazača parobroda - Fultona. U želji da Napoleonu pomogne da ovlada Engleskom, Fulton mu je predložio gradnju flote brodova na paru. Sumnjičavi car je to odbio. Engleska je bila spasena, a Korzikanac, koga su Englezi pobedili, kasnije je dopao tamnice na ostrvu Sveta Jelena.Ova priča je jace delovala na Ruzvelta nego Ajnštajnovo pismo. On tada pozva generala Pa Uotsona i, pokazujući mu na dokumenta koja je Zaks doneo, izgovori čuvene reci: "Moramo toga da se prihvatimo". Tako je jedna anegdota uticala na dalji tok istorije. Najzad, 6. decembra l941, samo dan pre japanskog napada na američku mornaričku bazu u Perl Harburu i ulaska SAD u Drugi svetski rat, doneto je rešenje da se učini sve što je bilo potrebno za izradu atomskog oružja.Naučna istrazivanja dobijaju sve veći zamah. U Nemačkoj, novembra 1939. u Hartekovoj laboratoriji počinje rad na razdvajanju uranijumovih izotopa. R. Pajerls u Engleskoj decembra izračunava verovatnoću za lančanu reakciju za uranijum. Hajzenberg istog meseca Nemačkoj vojsci saopštava da se od U-235 moze dobiti eksploziv "koji je za više redova veličine snažniji od najjačih poznatih eksploziva". On će krajem februara 1940. podneti drugi deo svog izveštaja u vezi lančane reakcije sa sporim neutronima. U njemu će se naci zaključak da je grafit neupotrebljiv za usporavanje neutrona. To je bila kobna greška Nemaca. Radeci sa nedovoljno čistim grafitom, oni su "gubili" spore neutrone koji su bili zarobljavani od strane elemenata-primesa. Nemci čine i drugu fatalnu gresku. Oni iz porobljene Norveške pokušavaju da prebace tesku vodu u Nemačku. Englezi otkrivaju njihov plan i obaveštavaju norveške antifašiste. Oni pod brod podmeću tempirnu bombu, i on sa oko 600 kg teške vode tone u dubine jezera Tinsjoe. Tako je uništena nada Nemaca da će napraviti atomsku bombu pre završetka rata. U SAD A. Nair izdvaja malu količinu U-235. Sa njom Dz. Daning uspeva da dokaze da su spori neutroni uzročnici fisije. L. Tarner i E. MakMilen nalaze da se bombardovanjem U-238 dobija neptunijum, koji se brzo raspada u plutonijum. On će postati osnovni element za izradu atomskih bombi.Fermi u Americi ustanovljava da je super čist grafit uspešan usporivač brzih neutrona. U Engleskoj F. Sajmon obelodanjuje projekt postrojenja za razdvajanje uranijumovih izotopa putem difuzije njihovih gasovitih jedinjenja kroz specijalne membrane. Maja 1941. Segre i Siborg otkrivaju da je prinos fisije za plutonijum-239 za 70 procenata veći nego isti za U-235. Komitet britanskih naučnika jula 1941. podnosi izveštaj vladi u kome se tvrdi da je atomska bomba dostižna i da rad na njoj treba nastaviti sa najvećim prioritetom i na velikoj skali, kako bi se atomsko oružje dobilo u što kraćem vremenu. Procenjuju da je za bombu potrebno oko 11 kg U-235, pri čemu bi dobijanje ovog izotopa koštalo pet miliona funti sterlinga po kilogramu. Septembra 1941. dolazi do susreta N. Bora i V. Hajzenberga u Kopenhagenu, okupiranom od strane nacista. Vodili su razgovor o nuklearnoj fisiji. Lisac Hajzenberg pokusavao je od Bora da sazna dokle je protivnička strana stigla na putu ka monstruoznoj bombi. Po završetku rata, o tom ragovoru je pisano mnogo, naročito od strane Nemaca. Oni su pokušavali svoj atomski program da prikažu kao "zabavu naučnika"! To nikako nije bila "zabava", već borba suprotstavljenih ratnih sila na život i smrt.Osvajačke pretenzije Hitlera nisu imale granice. Nemačka aprila 1941. godine pokorava Jugoslaviju i Grčku. Iste godine aktivira se plan "Barbarosa" - fašisti 22. juna jurišaju na Sovjetski Savez. Na drugoj strani, Nemci krajem oktobra gube vazdušnu bitku za Britaniju. Invazija njima bliskog ostrva postaje neostvarljiva. Sve će to negativno uticati na njihove pokušaje da ovladaju atomskim oružjem.Za to vreme, u Americi se zahuktava "atomska lokomotiva". Započinje rad na "Manhatn" projektu. Njegov je osnovni cilj bio dobijanje atomskih bombi. Dolaskom generala Leslia Grouvsa za "glavnokomandujućeg", projekt će od septembra 1942. početi da se realizuje sa fantastičnom efikasnošću. Radi se u elitnim laboratorijama na više od 12 vodećih univerziteta. Angažovane su i najmoćnije kompanije. Što je najvažnije, podignuta su tri atomska centra: Ouk Ridž, u saveznoj drzavi Tenesi, Hanford (s.d. Vasington) i Los Alamos (s.d. Novi Meksiko). Oni će biti kameni-temeljci američkog atomskog programa tokom više godina.U Ouk Ridžu je napravljeno mamutsko postrojenje za razdvajanje retkog izotopa U-235 (obilnost 0,7 procenata) od U-238 (oko 99,3 procenta). Ono je tako veliko, da se posle Kineskog zida, kao druga po veličini ljudska tvorevina na Zemlji, moze videti sa Meseca skromnim teleskopom! U Ouk Ridžu je izgrađen i prvi grafitni reaktor. On je proizveo manje količine fisionog izotopa plutonijuma-239.Hanford je podignut kao reaktorski centar. U njemu su radila tri snažna atomska reaktora, ciji je glavni produkt bio Pu-239. Tu su postojale specijalne podzemne laboratorije za hemijsko odvajanje plutonijuma iz visoko radioaktivnih nuklearnih gorivih elemenata. U Hanfordu su stvorena plutonijumska "punjenja" atomskih bombi. Mozak monstruozne "ratne kompanije Manhatn" predštavljao je Los Alamos. To će mešto u ljudskoj istoriji biti zapamćeno kao steciste najvećeg broja vrhunskih naučnika. Oni su tokom Drugog svetskog rata radili na najrazornijem oružju koje je čovek mogao da zamisli. Kako od fisionog materijala "sloziti" atomsku bombu - bila je preokupacija nobelovaca i njihovih saradnika u Los Alamosu, "atomskom logoru" opasanom bodljikavom žicom. Radi očuvanja vojne tajne, njegovi žitelji su živeli u dalekoj zabiti Novog Meksika u totalnoj izolaciji od sveta. Reč generala Grouvsa ovde je bila neprikosnoven zakon za sve; kako za običnog vojnika, tako i za naučnika-nobelovca. One of the first nuclear weapons - "Fat Man" devicehttp://www.dtra.mil/press_resources/photo_library/CS/CS-2.cfmMalo ko bi u to vreme mogao poverovati da će jedan od ključnih atomskih eksperimenata biti izveden u Čikagu, gradu sa više miliona stanovnika. On će se odigrati na neupadljivom igralištu za igru s loptom - skvoš. Omanja prostorija nalazila se ispod zapadne tribine stadiona "Steig" čikaškog univerziteta. Tu je bila jedna čudna građevina, sazdana od čistog grafita i uranijumskih šipki. U njoj niko, osim posvećenih, ne bi prepoznao "atomsku peć". Sa njom će biti učinjen supertajni eksperiment, od čijeg je rezultata mogao da zavisi ishod rata. Negde oko pola devet ujutro, 2. decembra 1942. na igralištu je počela da se skuplja grupa naučnika koja će učestvovati u ovom eksperimentu. Fermi, Cin, Anderson i Kompton grupisali su se oko instrumenata na istočnom kraju balkona, koji se nalazio iznad "peći" pripremljene za "paljenje". Na drugom, manjem balkonu, bila je grupa mladih ljudi čije su uloge bile precizno određene.Na tlu, kraj "peći" štajao je Džordž Veil. Njegov zadatak je bio da ručno upravlja poslednjom od tri kontrolne sipke. Donji kraj druge sigurnosne šipke bio je opterecen teretom, a gornji kanapom vezan za ogradu balkona. Ona je trebalo da posluži u slučaju opasnosti. Jedan od Fermijevih saradnika imao je zadatak da po komandi brzo preseče kanap, kako bi se šipka što pre našla u atomskoj peći i apsorbovala neutrone koji izazivaju fisiju U-235. Grupa od tri naučnika štajala je u pripravnosti sa kofama napunjenim rastvorom kadmijumove soli, izvanrednim apsorberom sporih neutrona. Ako bi se desilo otkazivanje mehaničkog sistema sigurnosnih šipki, oni bi gasili "atomsku vatru" prosipanjem rastvora kadmijumove soli po peći!U 9.45 sati Fermi je naredio da se izvuku kontrolne šipke iz peći. Oci naučnika su bile upravljene na svetlosne pokazivače polozaja šipki, Gajgerove brojače, bor-trifluoridne detektore neutrona i pisač - osnovne indikatore zbivanja u atomskoj peći. Kratko, posle 10 sati Fermi zatrazi da se iz peći izvuče i sigurnosna šipka zvana "zip".Mnogi su netremice pratili rad Gajgerovih brojača koji su, prvo, počeli da "kucaju": tak... tak, tak...tak, tak, tak, a zatim da u rafalu, poput mitraljeza, "zuje" sve brže i brže. Na drugoj strani, pisač je beležio porast intenziteta neutrona u jezgru atomske peć, u kojem su se dešavale fisije atomskih jezgara U-235. Minut po minut, atomski reaktor vođen rukom iskusnog naučnika približavao se, poput kakve lađe, opasnoj "hridi" - svojoj kritičnoj tački, koju čovek nikada ranije nije dostigao."To će biti dovoljno", okrete se Fermi i reče Komptonu: "Sada će reakcija postati samoodržavajuća. Trag na pisaču će nastaviti da se penje i neće se uravnotežiti". Iznenada, njegovo lice ozari široki osmeh, on odloži svoj logaritmar i reče: "Reakcija je samoodržavajuća. Kriva je eksponencijalna!”Ove reč slavnog fizičara, nobelovca, označile su uspešno puštanje prvog reaktora u rad, nastupanje atomske ere - ere strahovite primene razornog oružja, a kasnije i korišćenja atomske energije u minodopske svrhe. Pošto su reaktor ugasili i veliki podvig zalili bocom šampanjca, Artur Kompton pozva telefonom Džemsa Konanta sa Harvardskog univerziteta, da bi preko njega obavestio predsednika Amerike Frenklina Ruzvelta, i mali broj onih koji su pored njega i Ajnštajna znali za ovaj ogled od ogromne naučne i vojne važnosti."Italijanski navigator se iskrcao na Novu Zemlju", rece Kompton kada je čuo glas sagovornika na žici. "Kako su ga dočekali domoroci?", upitao ga je Konant, shvativši šifrovanu poruku. "Vrlo prijateljski!", odgovorio je Kompton.Tako je sažeto preneta vest o čudesnom eksperimentu izvedenom na nepoznatom terenu nuklearne fizike. Enriko Fermi je njime stekao neprolaznu slavu, kao Kristifor Kolumbo pre mnogo vekova. Na taj sudbonosni dan podseća nas jedna skromna ploča koja se nalazi na zgradi čikaškog stadijuma. Na njoj piše: "Drugog decembra 1942. godine čovek je ovde ostvario prvu samoodržavajucu lančanu reakciju, i tako započeo kontrolisano oslobađanje nuklearne energije".Tako je otvorena Pandorina atomska kutija. Ošstaje nam da vidimo šta će iz nje pokuljati.
DRAGOCENI TOVAR NA PARABRODU
Kada su Nemci probili francusku odbranu kod Sedana, F. Zolio-Kiri je spasio 185 kg teske vode (jedine tada u Evropi) potrebne za rad nuklearnog reaktora. Ukrcao je na engleski parobrod za prevoz uglja "Broompark". U njemu su boce sa dragocenim tovarom bile smestene na drveni splav. Njega bi saradnici Zolioa, u slučaju da brod pretpi havariju, iskoristili da spasu tešku vodu. "Broomarpark" je srećno stigao od Bordoa do engleske obale, ali je jedan drugi brod, koji je istovremeno isplovio s njim, bio potopljen. Zolio je prevario Nemce svojim dobro smišljenim "tajnim" razgovorima.
FERMIJEVA LAĐA OD ČISTOG GRAFITA
Atomski reaktor - "Fermijeva lađa" - je, po svemu, bila neobična tvorevina. Nikada, do tada, čovek nije napravio tako fantastično čist grafit, i to u količini od 385 tona! Takođe, tu je bilo i 40 tona veoma čistog uranijuma u obliku metala i oksida. Taj reaktor velikih razmera u početku je radio sa nezamislivo malom snagom od 0,5 vata (manjom od snage baterijske sijaličice)! Međutim, ona je 12. decembra 1942. podignuta na 200 vati. Sadašnji reaktori raspolažu i do pet miliona puta većom snagom od one koju je imala "Fermijeva lađa"!
POGIBIJA HRABRIH PIONIRA
U knjizi "RADIJACIJA - doze, posledice, rizici", koja je pretežno zasnovana na nalazima Naučnog komiteta UN za efekte atomske radijačije, navodi se podatak da je među pionirima atomske fizike najmanje 336 lica umrlo od posledica izlaganja radijaciji. Jedna od njih je i slavni Enriko Fermi. Ono što začuđuje u njegovom slučaju, je da se odvažio da puštanje prvog atomskog reaktora u rad izvede sa više od 40 saradnika u Čikagu, višemilionskom gradu. Da li je bio toliko siguran u svoje proračune da je smatrao da ne postoji opasnost od akcidenta i zračenja, ili nije mogao da odoli izazovu da prvi "potpali" atomsku vatru?

A-bomb 1

Dok je Evropa gorela u vihoru Drugog svetskog rata, u SAD je započet rad na "Manhatn" projektu, čiji je glavni cilj bio dobijanje atomske bombe. U programu su učestvovali najčuveniji naučnici zapadnog sveta i oko 150.000 saradnika raznih struka. Krajem decembra 1942. godine u Čikagu, gradu s više miliona stanovnika, izveden je tajni eksperiment od čijeg je rezultata mogao da zavisi ishod rata. To se desilo u manjoj sali pod tribinama univerzitetskog stadiona za ragbi "Steig", u kojoj se kraj neobične građevine, od čistog grafita i uranijumskih šipki, okupila elitna grupa naučnika, predvođena dobitnikom Nobelove nagrade, nuklearnim fizičarom Enrikom Fermijem. Zadatak je bio da prvi put u istoriji ljudskog roda "potpale" atomsku peć, čije je gorivo bilo uranijum 235, i da zaključe da li lančana reakcija ostvarena fisijom, cepanjem atomskih jezgara uranijuma 235, može da se kontroliše. Oko dva sata i 20 minuta posle podne, u sredu drugog decembra 1942. godine, započeo je kritični eksperiment. Sve oči istraživača bile su uperene u "gajger-milerove" brojače koji su, isprva, počeli da "kucaju": tak...tak...tak, tak...tak, tak, tak... a zatim da u rafalu "štekću" kao mitraljezi sve brže i brže. U dva sata i 50 minuta kontrolna šipka je izvučena iz jezgra reaktora za novih 30 santimetara. Enriko Fermi je smireno nastavio svoja izračunavanja na logaritmaru, bacajući poglede na instrumente i električni pisač koji je pokazivao snagu reaktora. Iznenada lice mu se ozarilo u široki osmeh i rekao je: "Reakcija je samoodržavajuća. Kriva je eksponencijalna!" Atomska peć Reči slavnog nobelovca, koje su svi prisutni razumeli, označile su uspešno puštanje prvog nuklearnog reaktora u rad i nastupanje nuklearnog doba - zastrašujuće primene nuklearnog oružja u Drugom svetskom ratu, kasnije i korišćenja nuklearne energije u miroljubive svrhe. Na ovaj sudbonosni dan čovečanstva podseća nas skromna ploča na zgradi čikaškog stadiona: "Drugog decembra 1942. godine čovek je ovde ostvario prvu samoodržavajuću lančanu reakciju i tako započeo kontrolisano oslobađanje nuklearne energije". Ubrzo se, nažalost, pokazalo da čovek ne može da kontroliše sebe, svoju želju za vladanjem i sticanjem sve veće moći. Posle Fermijeve "atomske peći", čija je snaga iznosila samo pola vata (manje od baterijske sijaličice!), Amerikanci su u Hanfordu izgradili "proizvodni reaktor B", čija je snaga bila 250 miliona vata (500 miliona puta veća od Fermijeve "atomske peći"!). Taj reaktor je mesečno proizvodio šest kilograma plutonijuma, eksplozivnog punjenja atomskih bombi. Prvu atomsku probu Amerikanci su izveli 16. jula 1945. pokraj Trinitija, u pustinji Alamagorda, poznatoj kao "Putovanje smrti" (El Jornado del Muerte) koja je svojim zlokobnim imenom nagovestila masovne pogibije i stravična razaranja. Atomska "pečurka smrti" Nije prošlo mesec dana od prve satanske eksplozije, Amerikanci su 6. avgusta bacili prvu atomsku bombu na ljude - na grad Hirošimu, zatim, tri dana kasnije, drugu na Nagasaki. Ta neljudska dela ostaju trajna opomena da se demonske sile ne kriju u atomima, već u ljudima. Posle Drugog svetskog rata počinje velika trka u osmišljavanju novih nuklearnih bombi i masovnoj proizvodnji. U to kolo hvataju se SSSR, Velika Britanija, Francuska, Kina i druge zemlje. Do 1963. godine izvedene su mnoge probe fisionih i hidrogenskih bombi. Sovjetska hidrogenska "car" bomba domašila je snagu 50 miliona tona trinitrotoluola (TNT), bila je gotovo 4.000 puta jača od one bačene na Hirošimu! Prst na obaraču Posle hidrogenskih napravljene su neutronske prodorne "njuk" bombe. Iz dana u dan arsenal nuklearnog oružja je rastao. Već postoji nekoliko desetina hiljada nuklearnih i hidrogenskih bombi dovoljno razornih da se uništi (više puta!) sav život na Zemlji. Količina radioaktivnih materija u nuklearnom oružju (dominiraju plutonijum 239 i uranijum 235), združena s onim u postojećih 438 nuklearnih električnih centrala, uveliko prevazilazi zbir svih radioaktivnih materija koje postoje u Zemljinoj atmosferi, hidrosferi i u tlu do dubine od nekoliko desetina metara! Broj znanih i neznanih "nuklearnih krajputaša" - žrtava nuklearnih bombardovanja japanskih gradova, nuklearnih proba, reprocesiranja nuklearnog goriva, ispuštanja radioaktivnih materija u čovekovu životnu sredinu i nuklearnih akcidenata (Vinča, Ostrvo tri milje, Černobil i drugi), prema proračunima, kreće se od 50.000 do 500.000 osoba. Međutim, strašnija od toga jeste mogućnost totalnog uništenja života na planeti. Do nuklearnog rata (zbog različitih grešaka) u proteklih 60 godina umalo nije došlo u oko 25 slučaja! Jedinu nadu u opstanak uliva saznanje da je onaj koji drži prst na nuklearnom obaraču svestan toga da je, istovremeno, potencijalni ubica i samoubica, i da ga neće potegnuti sebe radi.

Neki vole da rade non-stop

-Zasto se trecina zaposlenih u SAD odrice godisnjeg odmora?
-Opusteni Francuzi
-Protestantski koreni "radoholicarstva"
Da li fraza „twenty-four / seven" predstavlja najkrace i najplasticnije predskazanje bliske (profesionalne) buducnosti? Pre odgovora, najpre treba desifrovati ovu kovanicu. To je, zapravo, standardni izraz u SAD za sluzbe i kompanije koje rade non-stop, 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. Osim bolnica, policie i hitnih sluzbi, sada je sve veci broj restorana, trgovina, banaka i drugih biznisa koji nude svoje usluge bez prestanka. Uz cinjenicu da su SAD jedna od retkih modernih zemalja bez zakonski obaveznog godisnjeg odmora, odgovor na pitanje sa pocetka teksta mogao bi da bude potvrdan. Barem kada su u pitanju Sjedinjene Americke Drzave.
Globalna vrednoca
Ali, nalaz Dzona Mesindzera, viseg istrazivaca u Medunarodnoj organizaciji rada u Zenevi, da radnici u Juznoj Koreji, Estoniji, Irskoj i na Novom Zelandu u proseku provode na radnom mestu vise sati nego Amerikanci, pokazuje da „radoholicarstvo" poprima globalne razmere. U Juznoj Koreji, prosecan radnik radi 2.400 sati godisnje. Ili, 600 sativise od kolega u SAD, Australiji ili Japanu, koji godisnje prosecno rade 1.800 sati. Evropski rekorderi su Estonci, koji na radnom mestu provode cak 1.840 sati godisnje. Slede Irci sa 1.802 sata, pa Spanci sa 1.729... Preteruje se u pogledu nemackog radnog fanatizma: sa 1.662 prosecnih radnih sati, nalaze se na cetvrtom mestu liste evropskih „arbajtera". Francuzi rade u proseku 1.568 sati godisnje, 129 sati manje od evropskog proseka (u Francuskoj je uvedena tridesetpetocasovna radna nedelja, sa pet radnih dana po sedam sati). U Holandiji, sa najvecim brojem zaposlenih sa polovinom radnog vremena, prosecni godisnji broj radnih sati je tek 1.357.Na osnovu ove skracene „setnje" kroz statisticke podatke ipak se moze ponesto zakljuciti o radnoj kulturi u razlicitim zemljama i regionima na planeti. Ali, kako je sa godisnjim odmorima? Da li se oni koji najvise rade tokom godine, najduze i odmaraju tokom ferija? Izgleda da nema nekog cvrstog pravila. U Kanadi i Japanu, zakonski obavezno vreme provedeno na odmoru je dve nedelje. U Kini, zakon propisuje tri nedelje odmora, a u Australiji cetiri nedelje. U Zapadnoj Evropi, radnici u proseku imaju minimum pet nedelja odmora. U Francuskoj je ujednacen godisnji odmor za sve zaposlene. Svaki Francuz, bez obzira na duzinu radnog staza i zanimanje, posle prve odradene godine, ima pet nedelja odmora. Tome treba dodati 11 praznicnih dana, a zatim i mnostvo zaradenih slobodnih dana. U poredenju sa razvijenim zemljama, Amerikanci u proseku imaju najkraci godisnji odmor -14 dana. Statistika koju je objavilo americko Ministarstvo rada pokazuje da americki radnik, nakon prve godine provedene na poslu, moze racunati - u proseku - sa tek osam dana placenog godisnjeg odmora. Nakon tri godine provedene na istom poslu, placeni godisnji odmor se povecava na deset dana. Pri svemu tome, oko 30 odsto zaposlenih u SAD se, po pravilu, odrice godisnjeg odmora. Intrigantna je i cinjenica da 13 odsto kompanija u SAD svojim zaposlenima uopste ne daje ni jedan dan placenog godisnjeg odmora. Takvih je firmi 2003. godine bilo za 5 odsto vise nego 1998. godine. U saveznoj drzavi Washington, cak 17 odsto zaposlenih uopste nema placen godisnji odmor.
Biblijski koreni
Jedan od razloga nepopularnosti godisnjih odmora u SAD dolazi direktno iz Biblije. Naime, poznato je da je protestantima veoma vazan profesionalni poziv. Iskreno veruju da su od Boga pozvani da kroz rad sluze ljudima a time i drustvu, sto vodi povecanju prosperiteta i Bozje slave na zemlji. Ovaj jednostavni postulat slobodno se moze okarakterisati kao temelj americke biznis kulture. Kalvinisti (reformisani hriscani) isticali su vaznost rada i mod samokontrole, da bi se rad organizovao racionalno i metodicki. Zbog efikasnosti je vazno da se ciljevi realizuju uz minimalne troskove, da bi profit bio sto veci. Asketski elementi takvog nacina zivota su evidentni u stedljivosti i akumulaciji kapitala. Kako je bogatstvo bilo posledica Bozjeg blagoslova usmerenog prema napornom i legalnom radu, bilo je vazno odricanje od uzivanja u bogatstvu. Novac nije bio objekat uzivanja i potrosackih strasti, vec sredstvo akumulacije kapitala i investicija. Rad je preuzeo jednu od vaznih uloga u potvrdivanju pojedinca u drustvu i pred Bogom. Protestanti su zato zahvaljivali Bogu za sve blagoslove koje im daje, ukljucujuci i materijalne. Time bogatstvo samo po sebi vise nije greh, osim onda kada prelazi u uzivanje i zavisnost.Protestantizam je u potpunosti odbacivao bilo kakav oblik „nepotrebnog" odmora ukoliko on nije sluzio fizickoj kondiciji i pripremanju za nastavak rada. Tolerisane su samo umerene zabave. Vazna je bila podela rada, zbog specijalizacije i profesionalizma u izvrsavanju razlicitih poziva, sto povecava mogucnost izbora i opsteg prosperiteta sto veceg broja ljudi. Svako je odgovoran da otkriva sopstvene ambicije i da se kvalifikuje kroz edukaciju. Na osnovu nje se odreduje poziv, pa je vazno da svako ostane u njemu, bez namere da menja sopstvenu poziciju. Istorija pokazuje daje formiranje gradansko-kapitalistickog drustva na principima slobodnog trzista i privatne inidjative u proslosti vednom bilo karakteristidio za one nacije u kojima je Reformacija ostavila dominantne kulturne tragove. To su podrucja danasnje Nemacke, Svajcarske, skandinavskih drzava, Velike Britanije, SAD-a i drugih drzava pod anglosaksonskim uticajem.Amerika nije imala srednji vek i feudalne institucije, pa nije bila opterecena ogranicenjima prema drustvenim pozicijama, kao sto je to bio slucaj u Evropi. Jednakost i individualizam bili su prihvaceni unutar americkih organizacija i struktura - i kod tradicionalnih protestantskih crkava i kod sekti. Takav model je automatski bio preslikan na gradjanske odnose u americkoj demokratiji. S obzirom na to da se pojedinac u americkom drustvu potvrdivao kroz uspeh u napornom radu, titule nisu bile vazne, a klasna mobilnost je bila velika. Tako je americka sloboda nudila mogucnost za kreativno delovanje ambicioznih pojedinaca i za uspeh mnogih ljudi koji su bili zrtve siromastva, progona i represije.
Strah od dokolice
Rad pod mocnim uticajem kalvinizma postao je osnovna vrednost na kojoj se izgradivala americka kultura. Amerikanci i danas veruju da materijalno blagostanje zavisi od prihvatanja individualne odgovornosti za uspeh u radu. Zato je potpuno logicno sto je privatni americki sektor motivisan logikom koja se temelji na stednji (protestantizam), gde god se ona moze sprovesti. Otud i okolnost da americke firme pokusavaju da smanje troskove otpustanjima i rezanjem radnickih beneficija. To je jedan od razloga sto je u SAD zaposljavanje obicno kratkotrajno, a ocenjivanje i promocija zaposlenih je izuzetno brza: ili se napreduje ili se menja firma. Put karijere je vrlo specijalizovan, ljudi ostaju u jednoj oblasti rada dtavu karijeru (ali menjaju preduzeca). Za razliku od, na primer, Japana, gde se zaposleni rotiraju i upoznaju mnoge oblasti, ali ostaju u istoj kompaniji. Donosenje odluka u Americi je individualno a kontrola vrlo eksplicitna - Amerikanci tacno znaju sta se i kako kontrolise. Odgovornost je dodeljena na individualnoj osnovi. Briga za zaposlene u Americi postoji samo dok su na poslu i u vezi sa poslom. Ne retko jedan zaposlen Amerikanac obavlja posao trojice. Zbog mogudiosti moderne tehnologije, posao se cesto obavlja pod pritiskom veoma kratkih rokova. Ljude je strah da ce izgubiti posao. Tu je i pomenuti osecaj krivice, koji je zasnovan na protestantskoj radnoj etici, povezan s navodnim „gubljenjem vremena", koje Amerikanci asociraju s dokolicom. A menadzeri to zloupotrebljavaju.

citat:
Prema istrazivanju britanskog instituta Chartered Management Institute (CMI), skoro dve trecine britanskih menadzera svoje godisnje odmore ne koristi u potpunosti. To dovodi do brojke od 19 miliona neiskoriscenih slobodnih dana godisnje clme svojim firmama u§tede ukupno 3.5 milijarde funti.U istrazivanju su ucestvovala 553 britanska menadzera, a njih 63 odsto ne koriste svoj godisnji odmor u potpunosti, uprkos tome sto 40 odsto ispitanika smatra da im je odmor potreban kako bi „napunili baterije", a 70 odsto kako bi lakse izlazili na kraj sa stresom.Medju razlozima za neodlazak na godisnje odmore, trecina ispitanika istice veliki broj radnih obaveza, cetvrtina zabrinutost zbog rokova koji se nece ispostovati ako oni budu na odmoru, dok 17 odsto tvrdi da im je tesko da se odvoje od svojih obaveza. Skoro petina ispitanika (18 odsto) kao razlog navodi uzivanje u svom poslu, dok je vrlo mali broj (5 odsto) onih koji propustaju godisnje odmore zbog loseg planiranja.S obzirom da je skoro trecina ispitanika izjavila kako prenosi neiskoriscene slobodne dane iz godine u godinu, a 17 odsto da moze zameniti slobodne dane za novac, ne cudi zelja mnogih ispitanika da „prodaju svoje slobodne dane". Tako bi 20 odsto ispitanika zamenilo slobodne dane za fleksibilnije radno vreme, dok bi 10 odsto anketiranih rado menjalo slobodne dane za clanstvo u fitness centrima. Ispitanici jasno vide prednosti odmora od posla, ali cini se da nisu dovoljno voljni da se dobro odmore, tvrdi Dzon Causton iz CMI-a. Ovakve odluke kratkorocno mogu biti pozitivne, medutim, princip „rad, rad i samo rad" nije recept za dugorocan uspeh, zakljucuje Causton.

citat:

Radni odmor
Gotovo cetvrtina americkih radnika planira da ove godine radi i na godisnjem odmoru. Prema istrazivanju website-a Expedia.com. Procena je da ce se u 2006. godini zaposleni u SAD odreci 574 miliona dana godisnjeg odmora. „Ljudi u Amenci ne koriste godisnji odmor i pod velikim su stresom zbog toga – imaju ogromne probleme u uskladivanju posla i privatnog zivota. Koriscenje godisnjeg odmora u potpunosti, moglo bi sniziti nivo stresa i smanjiti zdravstvene probleme zaposlenih Amerikanaca, kaze Helen Darling, predsednik organizacije National Business Group on Health.Nacionalni statisticki ured SAD-a, u svojoj studiji „Rad i porodica u Amend" navodi da tipican bracni par sa srednjim prihodima radi 3.885 sati godisnje, sto je 247 sati vise nego sto je radio pre 10 godina. Istrazivanje organizacije Nacionalna inicijativa za ocinstvo (National Fatherhood Initiative) pokazalo je da oko 78 odsto menadzera kaze da imaju samo 90 minuta ili cak manje vremena za privatan zivot. Istovremeno, 95 odsto menadzera upisuje svoje obaveze u listu, ali manje od jedan odsto zaista i ispuni obaveze sa te liste. Prema istrazivanju koje je sproveo TimeCargers, na uzorku od 400 zaposlenih, cak njih 20 odsto u poslednje tri godine uopste nije koristilo godisnji odmor (tri ili vise danaizvan kancelarije). Medutim, prema istom istrazivanju, cak 91 odsto ispitanika kaze da je trajanje godisnjeg odmora izuzetno vazno kod prijave za posao! Ipak, samo ih je 26 odsto navelo kako su razmisljali o promeni posla zbog prekratkog godisnjeg odmora.