Milan Str: Šta možemo da naučimo od vukova?

 Šta možemo da naučimo od vukova?

Vukovi žive u čoporima jer je tako lakše da se zaštite, ulove hranu i odgajaju podmladak. Čopor mogu brojiti od dve do dvadeset jedinki, a unutar zajednice je jasno definisana hijerarhija koju svi poštuju. Novija istraživanja pokazuju kako se vukovi u čoporu zapravo ponašaju poput porodice u kojoj svaki član ima neku ulogu. Kada su vukovi u pokretu oni prave kolonu. Prva tri vuka najstariji su članovi čopora, slabi i bolesni. Kao takvi daju tempo ostatku čopora.  Da je situacija obrnuta zadnja tri vuka bi zaostala i verovatno uginula. Ali, nisu vukovi “blesavi” kao što neki misle jer prva tri vuka na čelu kolone nisu zato jer je ostatak čopora saosećajan.  Stari i bolesni imaju dva zadatka. Prvi je da u snegu naprave stazu te tako ostatku čopora olakšaju kretanje. Drugi zadatak je da budu “zaštita” ostatku čopora.  Naime, dođe li do napada, čopor će trojicu najslabijih i bolesnih žrtvovati i pripremiti se za odbranu. Zato se iza trojice najslabijih nalazi pet najjačih vukova koji štite sredinu u kojoj se nalazi 11 vučica.  Sledi pet mužjaka koji za cilj takođe imaju čuvanje čopora, ako do napada dođe s druge strane kolone. Na začelju se nalazi vođa čopora. Zašto je vođa na kraju?  Iako izgleda kao da zaostaje za ostalim vukovima on se zapravo nalazi na najboljoj poziciji s koje može nadgledati i koordinirati kolonu odnosno ostalim vukovima davati naredbe. Među vukovima postoji hijerarhija. Čopor vode alfa mužjak i ženka. Hijerrhija se uspostavlja kroz ritualno pokazivanje moći stavom i režanjem. Vukovi više vole psihološke nego stvarne borbe. Status alfe zauzim mužjak sa najjačim karakterom koji je najviše u funkciji preživljavanja čopora. Stariji vukovi su skloni čuvanju statusa kvo u hijerarhiji dok su mladi skloni čelendžovanju. Promena pozicije može da se desi mirno da stari vuk "abdicira", mada nekada bude i kroz borbu. Kada dođe i do fizičke borbe među vukovima za alfa poziciju vukovi se najčešće ne bore do smrti. Kada vuk izgubi borbu protiv drugog vuka i shvati da nema šanse da pobedi, on mirno nudi svom protivniku svoju vratnu arteriju, kao da kaže "Izgubio sam, hajde da završimo ovo". Međutim, u tom trenutku, događa se nešto neverovatno: pobednički vuk, neobjašnjivo, paralizuje se. Milenijumska sila sprečava ga da ubije onoga ko ima skromnost da prepozna poraz. Primarni mehanizam, usađen u DNK ili izvan nje, pokreće se u pobedničkom vuku i podseća ga da je vrsta važnija od zadovoljstva eliminisanja protivnika. Kakav divan instinkti! Niko ne bi nazvao vuka koji se preda kukavicom, niti onog koji se paralizuje iz milosti. Čudo se samo dogodi. Nema pobednika, nema gubitnika. Dva vuka se razilaze i točak života nastavlja dalje.

Milan Str: Važno je šta doručkuješ

 Važno je šta doručkuješ

Doručak značajno utiče na vašu telesnu masu i metabolizam Važno je da shvatite kako određeni tipovi hrane utiču na vaš apetit i metabolizam.  Na primer, doručkovanje namirnica bogatih brzim ugljenim hidratima dovešće do toga da u toku dana unesete dodatnih 650 kalorija više u poređenju sa situacijom kada biste doručkovali jaja i slaninu. U jednom istraživanju, ispitanici su podeljeni u dve grupe, od kojih je jedna jela doručak bogat brzim ugljenim hidratima (visokoprocesiranu ovsenu kašu sa mlekom), dok je druga konzumirala jaja i slaninu. Za obe grupe, kalorijski unos je bio identitčan. Grupa koja je jela brze ugljene hidrate doživela je brz porast šećera u krvi, usled čega je porasla i potreba za insulinom, dok je druga grupa imala znatno stabilniji nivo insulina.  Nakon četiri sata, grupa koja je konzumirala brze ugljene hidrate imala je niži nivo šećera u krvi nego pre doručka, što je dovelo do toga da su za ručak konzumirali znatno više kalorija. Izbor doručka, dakle, ima direktan uticaj na ukupan broj kalorija koje pojedemo tokom dana. Uzimajući u obzir da potrošnja 300 kalorija zahteva sat vremena vožnje biciklom ili sat vremena igranja odbojke na plaži, važnost pravilnog izbora doručka postaje još očiglednija, posebno kada se uzme u obzir da fizička aktivnost takođe povećava apetit. U jednom drugom istraživanju, razmatralo se kako različiti tipovi ishrane utiču na metabolizam. Zaključeno je da osobe koje unose manje ugljenih hidrata, a više masti i proteina, troše dodatnih 325 kalorija dnevno na održavanje bazalnog metabolizma u poređenju sa onima koji 60% svojih kalorijskih potreba dobijaju iz ugljenih hodrata.  Ovo ukazuje na to da nije važna samo količina, već i tip kalorija koje unosimo, što definiše naš apetit, potrošnju energije i zdravlje. Uz to, kod starijih osoba pokazalo se da oni koji su konzumirali više zdravih masti, poput omega-3 masnih kiselina iz ribe, imaju bolje rezultate na testovima memorije i kognitivnih sposobnosti. Dakle, razumevanje kako različite vrste hrane utiču na naš metabolizam, apetit i zdravlje, ključno je za održavanje zdrave telesne težine. Izborom pravih namirnica za doručak možemo ne samo kontrolisati unos kalorija, već i poboljšati naš metabolizam i smanjiti rizik od razvoja hroničnih bolesti. I, da ne kažete sada – “Strongmane, lepo si ti to sve isfilozofirao, ali kako bi to trebalo da izgleda u praksi?”, dajem vam 3 predloga za doručak, koji će da vam obezbede dugotrajniji osećaj sitosti i energiju, bez izazivanja naglih skokova i padova nivoa šećera u krvi, a nisu skupi. 1. Avokado na tostu sa jajima Namirnice: - Integralni ili hleb od celog zrna sa visokim sadržajem vlakana - Zreli avokado, izgnječen - Dva jaja, spremljena po izboru (kajgana, tvrdo kuvana...) - Prstohvat crnog bibera i soli - Par listova svežeg spanaća ili rukole Ovaj doručak pruža odličan balans proteina iz jaja, zdravih masti iz avokada, i složenih ugljenih hidrata iz integralnog hleba. Vlakna iz avokada i integralnog hleba pomažu u održavanju osećaja sitosti i stabilizaciji nivoa šećera u krvi. 2. Grčki jogurt sa orašastim plodovima i bobičastim voćem Namirnice: - Punomasni grčki jogurt - Smeša orašastih plodova (bademi, orasi...) - Sveže (ili smrzunuto) bobičasto voće (jagode, borovnice, maline) - Malo lanenih semenki za dodatna vlakna Punomasni grčki jogurt bogat je proteinima i probioticima - pruža zdrave masti, dok orašasti plodovi dodaju dodatne proteine i zdrave masti, a bobičasto voće služi kao izvor antioksidanata i vlakana. Ovaj obrok je i ukusan i nutritivno bogat, dobar za početak dana. 3. Omlet sa povrćem i feta sirom Namirnice: - 2-3 jaja - Raznovrsno povrće po izboru (spanać, paprike, paradajz, luk) - Feta sir ili neki drugi sirevi po vašem izboru - Začini: so, biber, malo ljute paprike... - Maslinovo ulje za prženje Omlet obogaćen povrćem pruža proteine iz jaja, vlakna i vitamine iz povrća, i zdrave masti iz sira i maslinovog ulja. Ovaj doručak je fleksibilan jer možete koristiti bilo koje povrće koje imate pri ruci, a biće nutritivno bogat. Svaki od ovih doručaka kombinuje ključne elemente koji su važni za dugotrajan osećaj sitosti, energiju i opšte zdravlje, i pružiće vam stabilan izvor goriva za početak dana bez izazivanja naglih skokova i padova nivoa šećera u krvi.

Milan Str: Tipovi vežbača u teretani

 Tipovi vežbača u teretani

Nije tajna da sam jedan veliki deo svog života proveo po raznim teretanama, bilo kao čovek koji vežba i pravi buku po teretanama, bilo kao čovek koji je vlasnik lanca teretana, neuspešan - zatvorio sam sve teretane.

Uspeo sam za to vreme da uočim različite tipove muškaraca i žena po teretanama.

Pa, da počnemo sa nama, muškarcima.

Puž: debeljko koji se znoji kada je hladno, mrsko ti da sedneš posle njega na spravu. Znoji se, ne briše spravu, svuda iza njega ostaje trag, kao da je prošao puž. I vrlo je osećajan. Oseća se na 3 metra.

Štreberi: Dva klinca, tako, oko 20 godina, naočare, precizni, naoštreni, nadrkani, dolaze da vežbaju. Nose sa sobom dnevnik treninga, nose santimetar, nanometar, šubler, nose termofor, toplomer, sve rade na naučnoj bazi i vežbaju isključivo u 6 i 32 kada je Merkur u Veneri.

Pravi bilder: Zajeban tip u majici na bratele, pogleda prikovanog u ogledalo, ima plan, vežba, šalje sebi poljupce, radi serije, radi svakog dana. Ne interesuje ga ništa oko njega, ni sa kim ne razgovara, ozbiljno nadrkan, i blago ispošćen, zato što je stalno na dijeti.

Spašavač, ili spašavači: To su tipovi koji teretanu rade po osećaju. Dođu, isprobavaju sprave, i ti sve misliš, "sad će da se raspadne, da se povredi...!". On ide sa sprave na spravu. Kada radi čučanj, samo što mu ne padne teg. Benč mu mu ide kao onaj raspevani mač iz crtanog filma.... I za divno čudo, nikad se ne povredi. A izgleda veoma zajebano.

Kardiolog: Nije to lekar, to je vežbač koji veći deo svog vremena u teretani provodi radeći kardio vežbe. Mahom je na traci, znoji se, hoda-trči-hoda, i misli da je pravi način da se smrša, baš kardio sprava, a znamo iz mojih videa da su najdeblji ljudi u teretani upravo na traci. Moj stav o osobama koje dolaze u teretanu samo da bi hodali, trčali na traci - to je kao da odeš u javnu kuću da tražiš zagrljaj, da te neko češka, da te neko razume...

Pauer lifteri: To su tipovi moje konstitucije, uzimaju sve tegove, vežbaju, unose onaj magnezijum, prah kao kreda, ostavljaju đubre iza sebe, nose kaiševe, onako su poprilično nadrkani... Imaju taj neki svoj mikrokosmos. Kad ti pauer lifter zauzme čučanj, znaš da je za to veče ta sprava zauzeta, jer ko će da skida sa 300 kila na 80 da bi vežbao?

Samo da je bezbedno: To su oni stariji tipovi koji idu po teretani - "ej pazi, tako možeš da se povrediš!", "ej pazi nemoj tako da radiš!"... Nekada sam znao ko su bili ti tipovi, sad sam, na žalost, i ja taj tip. Postoji nekoliko standardnih stvari, gde se u teretanama povređuju. Najčešće je što rade propadanje mnogo duboko, pa isteraju rame iz svog plitkog zgloba. Rade biceps sa ravnom šipkom, pa ih bole podlaktice, ili kad rade čučanj, guraju na gore, pa ih, opet, bole ramena.

Zagrejavač: Obučen obično u neku staru pamučnu trenerku. Radi pretklon, nasloni se na jednu nogu, pa na drugu, pa se razgibava... jednu ruku, drugu ruku... Tako "si promava" jedno 40 minuta, 8 miunta vežba, i ode kući.

Bivši sportista: Prepoznaćete ih zato što su onako neobrijani, u težini, obučeni u istu garderobu kao što nosi vaš ćale kada ide u vinograd. Neretko nosi onaj parfem "Pino Silvestre". Ni tad, kad je bio aktivan, nije znao ništa o teretani, ne zna ni sad. Smatra da njegove sportske zasluge u njegovom sportu mu daju pravo da misli da zna kako treba da se vežba. Poprilično mirni tipovi, ne komuniciraju previše sa okolinom i rade, naravno, jel da, čudne vežbe.

Gazdin ortak iz vremena kad su uterivali dugove: Dva klinca rade benč 80 kila i priđe im baja u majci na bratele, tetoviran - "je li, još kolko serija imaš?". Nemaš serije, samo ustaneš i odeš kući. Prekriješ se preko glave da ne zna gde si. To su oni zajebani tipovi, koji nikoga ne diraju, ali su spremni na sve.

Sakupljač: Gde su bućice? Evo ih... koristi bućice od 35 kila, od 8 kila, uzima vijaču, sve mu treba i sve sad koristi. Posebna vrsta sakupljača su "Žan Klod van Dam". Znate ono kad Van Dam stoji na dva kamiona? E, i ovaj koristi dve sprave u isto vreme - " ne, ne, radim ja...", "čekaj i to radim...". "Ajde, bre, majstore, skini nam se sa sprave". Za te sakupljavače, iako mi kažu da treba "sakupljače" (moj tekst, moja pravila) - smrt su uklizavači.

Da biste razumeli šta je uklizavač, kad uđete u poštu, pa ste vi recimo 6. u redu, otvori se novi šalter... dok ste vi napravili pogled u levo, baba 17. u redu, već je uklizala pre vas, "sinko, samo ja da..." To mnogo zbunjuje ove koji okupiraju 2 sprave. On se okrene, bajča mu već seo, već počeo da vežba.

Udvarač, J*bač, Presretač: Znači, uđe u teretanu, pun sebe. Ovde ima one ribe koje ga već preziru, ima ove nove - "ćao, kako ti ide?", pa popriča s njom. On uopšte ne vežba tog dana, otprati je do kuće, razmene telefone, zaprate se na Instagramu... Vrati se u teretanu, sačeka novu curu, i ja uopšte ne znam kad presretači uopšte vežbaju i j*bu, ali - postoje.

Klinci koji se švercuju: Platili su članarinu do novembra, a sad je februar. Uđe u teretanu, "da vidim samo nešto...", pa kad ga niko ne gleda, ode u svlačionicu, pa proveri... onda dođe do sprave, vežba, tu su mu stvari, i samo obara pogled kad ga neko pogleda. Ako naiđe gazda, on legne iza bućica, pravi se mrtav.

Invalidi: To su oni nabildovani frajeri koji nikad ne vežbaju noge. Znači: biceps, triceps, ramena... i, dan za noge - j*ebi ga, nemaju ga u kalendaru. Kad ga pogledaš, gore je građen kao ja, a ima noge kao pevac.

Sad, postoji jedna vrsta osoba, nazovimo ih za ovu priliku, Osobama, koji dolaze, onako, poprilično sređeni, imaju Labelo na usnama, imaju depilirane nogice, čupane obrve, rade iskorak... onako, naginju vežbama ka zadnjici, poprilično su bojažljivi, samo se njih dvojica međusobno druže. Ne dižu preterano pogled, do 3 metra ispred sebe - "da ne bi imali problema sa gazdinim drugarom, koji razbija svakog ped*ra".

Etiopljanin: to je bilder koji je neuhranjen. Smatra da mora posle svake serije da kusne tri puta pirinač i da uzme pileće belo.
Nosi one plastične kutijice, i - malo kusa, malo vežba, malo kusa... To su oni nedojedi.

Studenti: Nisu to osobe koje studiraju. To su osobe koje studiozno izučavaju časopis u teretanama. On dođe u teretanu, plati, sve se presvuče, i, " Jao, gle, časopis!", i sledećih 45 minuta provede u čitanju časopisa, i kad dođe vreme, ode si kući, bez da odradi i jednu seriju. Nekada i mazne časopis. Ali, mi znamo ko je, i zamolimo ga samo da vrati.

Vlasnik teretane: Višestruki svetski šampion, jutuber, visok, neodoljiv, poprilično liči na Dvejn Roka...

Robijaši: dođe u teretanu i, naravno, radi ono što zna - sklekovi, trbušnjaci, zgibovi... pored onolikih sprava, on - zgib, sklek, trbušnjak. Jbg, koliko zna, i to je njega održalo u životu 6 i po godina u zatvoru.

Orangutan: To su tipovi koji dižu neke težine koje su njima velike. Jbg, prepoznajem se... šta da kažem... Iz ove perspektive malo mi smešno, ali nekad mi orangutani mislimo da je to jedini način da se bavimo sportom.

Sluško: Dođe sa slušalicama. Evidentno je po njegovoj garderobi, i po stavu, po držanju, da nije deo ekipe, neće nikom da se javi - on jednostavno ne želi ni sa kim da se vidi. Donosi svoj atmosferu, svoju muziku, ima svoj plan. Sluška mi ne interesujemo. On je tu zato što mora, i vidi se da mu se ne sviđamo.

Biznismen: dođe u teretanu, zazvoni mu telefon, priča, priča, priča... završi razgovor. Taman se približi spravi, seti se da treba da obavi još jedan razgovor, objašnjava, gde da parkiraju šleper, šta da rade... Prođe ceo dan. On ne odtrenira, ali bogami uveze dva šlepera "iz Bugarsku".

Dijetalac: Već neko vreme na ozbiljnoj redukciji koječega. Sad je umoran - "Brate, ne mogu ništa da vežbam, sad sam na dijeti, mnogo mi teško"

Milan Str: Tipovi vežbačica u teretani

 Tipovi vežbačica u teretani

Zbunjena: Došla u teretanu. Zna da treba, ne ide joj se, gadi joj se. Ona sve nešto gleda, "ne, ne, hvala, ne treba." Pođe nešto da radi, pa... i, ona najčešće odustane.

Jutjuberka: To je devojka koja je gledala ceo jutjub, ceo instagram, i smatra da je vežba bolja ako je čudnija. Radi najčudnije vežbe što postoje na internetu. I stalno pita trenera, "ima li neka nova vežba?", iako su sve vežbe izmišljene pre 100 godina. Švarceneger nije radio nikakve nove vežbe, nego - čučanj, benčpres, potisak iznad glave i biceps.

Dve drugarice: Napadno ni sa kim ne komuniciraju. Blago su, onako, muževne. Jedna je kratko ošišana, ima pirsing, tetovirana, ima rendane zulufe... Onako su, „ljubazne“, jedna prema drugoj, ne razgovaraju ni sa kim.

Žena kojoj treba psihijatar: Onako isprepadana, ide kroz teretanu, nađe nekog „da pričamo“, da ispriča celu istoriju svojih problema - muž, deca, kredit, baba, zakopano zlato u šumi... šta god oćeš da ispriča. I, istini za volju, bogati amerikanci imaju psihijatra. Ovi manje bogati imaju bartendera, frizerku ili trenera, a mi obični, obično pričamo međusobno ili sa taksistom.

Dve vrste koje su naslonjene na internet su vajfajke i selferke.

Vajfajka stalno se pomera po teretani, "jao, pa, jel imate drugi internet? Koji je pasvord? Jel možeš da mi pustiš hotspot? Mora da promeni stauts, da nešto iskomentariše kod drugarice... a druga je selferka, koja u teretani radi šest serija po pet selfija, odmori, i još dve serije po pet selfija, i ode kući bez da vežba.

Došla s momkom: Momak, onako, osrednji bilder, ona zaljubljena u njega. "Moj baja je najjači!", grli ga, dodaje mu teg, dodaje mu da pije vodu, vežba sa njim, gleda popreko devojke koje pričaju sa njim, uključujue se u razgovore koje on vodi, privatava ga nežno dok on vežba za dupence... kao da mi ne znamo šta će da bude sa njim kada dođu kod kuće.

Prep*čke: Ja se izvinjavam što koristim ovaj termin, možda u različitoj konotaciji od one na koju ste navikli. To su one zgodne ribe koje dugo vežbaju, koje imaju u glavi šta žele da rade. Znaju šta će da vežbaju, rade sa težinama, rade čučanj, rade iskorak, zgibove... ne komuniciraju mnogo sa ljudima. Lepo izgledaju. Ako eventualno neki od onih j*bača - presretača proba da ukliza - "ne hvala", a u sebi se misli, "U usta te j*bem seljačka". Ni sa kim ne uđe u komunikaciju ako to ne želi, odnosno, protiv svoje volje.

Baba: Kad kažem baba, ja imam 54 godine, u ovom slučaju je baba od 40 godina, koja jako dugo vežba i diže skoro kao muškarci. Sigurno diže više od svih devojaka u teretani. Radi velike težine. Ne komunicira mnogo sa ljudima, a ove zbunjene je samo gledaju, i kažu "auuu". Baba, naravno, u super formi.

Ove koje simpatišu vlasnika teretane: Govore ljudima - "Dobrodošli kod nas!". Ulaze u šank. Nekad se uhvate, bespravno, za džoger.
I, očigledno da postoji nekakva energija sa njene strane prema vlasniku, a vlasnik nedodirljiv, možda je čak i ignoriše.

Nadrkana bilderka: Uđe, skoro besna, vežba, ljuta što nije jela, diže težine, ide okolo, ne razgovara ni sa kim... uđe, izađe, izdominira.

Debela nadrkana: "Ja sam došla ovde, ne da vežbam, meni masa ne treba, ja oću da se zategnem." I koliko god da joj objašnjavaju da ne treba da jede to što jede i šta treba da vežba, eno je na traci - od one nadrnadnosti, ona postaje puž, počinje da se znoji, ali, ne mršavi.

Čupa: To su one sa ogromnom kosom, koju ne mogu da obuzdaju. Rade trbušnjake, rade one vežbe za leđa, razmazuju, odnosno razvlače kosu po teretani i odlično nam obrišu prašinu.

Štiklerka i šminkerka: Meni je to neshvatljivo, dolaze našminkane, kao da je nova godina. Nalaze patike sa platformom. Vežbaju u tim patikama i u tim štiklama. Idu na traku. Rade čak i zumbu, rade čučanj, i jednostavno totalno neprilagođene za teretanu, ali dobro izgleda na fotografijama na internetu.

Ljubavnica lokalnog gangstera: Ona bi da uđe u komunikaciju sa nekim muškarcima, ali svi begamo, najnormalnije, za svaki slučaj.

Milan Str: Uđi u cipele svog deteta

 Uđi u cipele svog deteta

Verujem da se niko od nas ne probudi ujutru i kaže - "Ajde da nanesem trajne traume svome detetu".  Međutim, mi našim rečima i ponašenjem programiramo našu decu kakva će biti kad porastu, kad postanu ljudi.  Dete okruženo kritikama uči da okrivljuje druge i da bude stalno nezadovoljno. Dete okruženo ismejavanjem uči da bude sumnjičavo.  Dete okruženo neprijateljstvom, uči da se stalno brani.  Dete koje je okruženo besom, uči da nanese drugim ljudima bol. Ako dete okružimo prevarom, dete će naučiti da prikriva stvari.  Dete okruženo sramom, uči da ima osećaj krivice.  Dete okruženo poštovanjem granica, uči se samostalnosti. Dete okruženo prihvatanjem, uči se strpljenju.  Dete okruženo podrškom, uči se samopouzdanju.  Dete okruženo poštovanjem, uči se iskrenosti.  Dete okruženo sigurnošću, uči se da veruje ljudima. Dete okruženo ljubavlju uči se da daje.  Dete okruženo slobodom izbora, uči se odgovornosti.  Vi sami pravite svoje dete. Znam da znate, ali da ponovimo - decu je bolje hvaliti, pa tek onda kuditi. Proporcija je - minimum 4-5 puta mu kažeš "Bravo sine, vidi kako si to dobro uradio", pa onda jednom - "Čekaj sine, moram da te zaustavim". Nemoj da mu govoriš - "Vole!", "Magarče!". Na taj način, kada ga stalno grdiš, on o sebi gradi lošu sliku, on smatra da je otpadnik. I - nema želju da se popravi.  S druge strane, ako ga nekoliko puta pohvališ, pa jednom ukažeš na grešku - "Vidi, ne treba tako. Ovako treba."  Pa mu pokažeš... Na taj način, on želi da se vrati u ono prijatno stanje, kada je sve lepo, kada ga hvalimo.  I tom prilikom, uvek je bolje hvaliti ga za trud, nego za pamet. Istraživanja su pokazala da deca koju pohvale da su pametnija, na sledećem testu u školi prave slabije rezultate od dece koju pohvale da su vredni, da su uporni. Prekinite da grdite svoju decu, volite ih, pričajte im da su vredni i marljivi. I gledajte kako se dešavaju promena.

Milan Str: Kako najbrže smršati

 Kako najbrže smršati

Vreme, novac i zdravlje – to su tri stvari koje veoma dobro oslikavaju kvalitet našeg života.

Kada smo mlađi – imamo puno vremena, zdravi smo, ali nemamo para. 

U nekim srednjim godinama – jureći novac, nemamo dovoljno vremena. I tada narušavamo zdravlje. 

A, u poznim godinama, imamo vremena na pretek, nadamo se da imamo i nekakve pare, ali veoma često, zdravlje nije kako treba.

Prvu polovinu života - nemilice trošimo zdravlje, a drugu polovinu života – štedimo zdravlje.

Danas je naš najveći neprijatelj – gojaznost. Više ljudi umire od gojaznosti nego od posledica saobraćajnih nesreća i ratova zajedno.

Želeo bih da u vašoj svesti napravim hijerarhiju, od najbitnijeg do najmanje bitnog. Ideja mi je da razumete principe, a onda možete da se opredelite sami koja metoda vama najviše odgovara.

Najbitnija stvar kod mršavljenja, je, naravno, ishrana. Niko nije uspeo da nadvežbao lošu ishranu. Ono gde se ja mimoilazim sa ovim „guruima“ po internetima, je što oni kažu – „kalorijski deficit“. 

Šta to znači? Da jedeš manje. Kako da smršamo? Jedi manje. A niko ne daje dovoljno dobar odgovor, zašto su ljudi počeli da se goje u ovom, novom, dobu. 

Ono čime se ja bavim je, da ishranom programiramo masne ćelije, da ne osećamo onoliku glad, nego da se nama automatski reguliše glad, i da mi mršavimo. 

Šta hoću da kažem?

Prvi segment je da ishranom primirimo masne ćelije, da kalorije koje jedemo ne idu u salo, nego da ih mi koristimo. Uslovno rečeno, naš signal da smo siti dolazi od toga koliko smo pojeli proteina. U industrijskoj revoluciji, jedemo industruijski obrađenu hranu, koja ima manju količinu proteina, a više energije. Obogaćena je mastima i ugljenim hidratima, da bi bila ukusnija. I da bismo pojeli veću količinu proteina, mi pojedemo veću količinu kalorija i počinjemo da izgledamo kao rezervoari za energiju.

Dakle, pravac ka mršavljenju je da rešimo odnos masti, ugljenih hidrata i proteina – da imamo više proteina, jer mi bivamo siti kad unesmo dovoljno proteina. Mršavljenje kod nas znači smanjivanje težine. Ali, kako? Možda je bolje upotrebiti engleski termin „fat loss“ - samnjivanje težine gubljenjem masnih naslaga. Još je bolje ako mršavimo gubeći masti a dodajući mišićnu masu, time izgledamo bolje i osećamo se bolje.

Ne postoji starosna dob, ili profesija, gde je bolje biti slab nego jak, gde je bolje imati manje nego više mišića.

Tokom duge evolucije, mi smo više bili gladni nego siti, i kod nas je razvijen jak mehanizam za čuvanje zaliha. Biloški gledano, salo je dobro, jer nam ono garantuje da ćemo moći da prebrodimo zimu sa premalo hrane. Međutim, u današnje vreme, rezervoari energije se pune non-stop, i to salo je upaljeno. Ti upalni procesi se razlevaju po celom telu, i to dovodi do opšte degradacije zdravstvenog stanja.

Hromon koji pravi zalihe kod nas se zove – insulin.

Škola mišljenja, kojoj sam ja naklonjen je – manipulacija insulinom, da što manje podižemo nivo inuslina u krvi, i za to postoji nekoliko metoda. 

Možda najradikalnija od njih je – da se ne jede. Sledeća, manje radikalna metoda je, da se jede, ali da se jede bez ugljenih hidrata. To je tzv. „low carb, high fat“ dijeta, gde se unosi do 40gr ugljenih hidrata dnevno. A možda najbezbolnija dijeta (čak to ne bih ni nazvao dijetom) je da se jedu ugljeni hidrati koji ne dižu ubrzano šećer, i to su ugljeni hidrati koji imaju u sebi dosta vlakna.

Pošto smo završili sa osnovnim nivoom te piramide, stvari koje doprinose mrašavljenju, sledeći nivo je trening. I to ne trening koji se zansiva na trčanju, na nekom aerobiku, na plivanju, već trening snage. Ljudi koji maju veću mišićnu masu su otporniji na unos pogrešnih namirnica i mogu brže i lakše da smršaju. 

Ako uđete u teretanu i pogledate – najdeblji ljudi su na traci, a ovi koji su zategnuti, zgodni – dižu velike težine.

Ja se zalažem za tri treninga snage nedeljno, pri čemu su vežbe višezglobne, a to su vežbe gde se koristi više zglobova i više mišića. To su: čučanj, iskorak, mrtvo dizanje, jendoručni trzaj, zgibovi, stojeći potisak, benčpress, kosi benč. Ako naštelujemo ishranu da nam se ne podiže prečesto insulin, ako se opredelimo za neku od varijanti „low carb“, „low glycemic index“ ili „intermittent fasting“, i ako vežbamo tri puta nedeljno trening snage, to je sasvim dovoljno da mršavimo. A ako želimo da ubrzamo proces, možemo da dodamo „high intensity interval“ trening i to podrazumeva da mi imamo deo kad radimo, pa pauzu, pa deo kad radimo. Pauza je kraća od onog kad radimo. To može da bude podizanje tegova, da se rade čučnjevi sa sopstvenoom težinom, da se preskače konopac, da se sprinta, da se skače - i trudimo se, recimo, da 40 sekundi radimo, a 20 sekundi je pauza. Na sledećem nivou je kardio trening, za koji često ljudi misle da je dobar za mršavljenje. Nije dobar, jer se naše telo, ako puno trčimo, optimizuje za trčanje, smanji mišićnu masu, a zadržavamo sličnu količinu sala kao na početku. I, konačno, na vrhu piramide su neki sagorevači masti, i odmah da kažem - kada bi sagorevači masti zaista funkcionisali, ne bi bilo debelih ljudi na ulici.  Ti „fet brneri“ funkcionišu pod jako specifičnim okolnostima, a to je kada je vrhunski sportista u trenažnom procesu, gde je odlično izbaždario ishranu, ima odličan trening snage, pametno koristi onaj „high intensity interval“ trening, svakog jutra na prazan stomak hoda, recimo, 10 kilometara – e, onda ti „fet brneri“ mogu da donesu 1-2%. Da dodam još i da rad trbušnjaka ne utiče na smanjenje stomaka.

Milan Str: Jeste li razmišljali još koliko dugo ćete da živite?

 Jeste li razmišljali još koliko dugo ćete da živite?

Šta planirate s tim vremenom? Da li ćete da ga utrošite na nešto korisno ili ćete da ga protraćite?

Razmišlljanje o smrti je veoma korisno, međutim slabe tipove to slabi, jake tipove to jača - jer razmišlajući o sopstvenoj smrti, postaješ ekspert za odvajanje bitnog od nebitnog, stvari koje te slabe i koje te jačaju.

Da krenemo sa teorijom. Stoicizam je filozofski pravac koji, uopšteno govoreći, odvaja stvari, deli ih na one koje ne možemo da kontrolišemo i one koje možemo da kontrolišemo. Uči nas da svojim dnevnim aktivnostima fokusiramo svoju energiju ne na stvari koje ne možemo da kontrolišemo, nego na stvari koje možemo da kontrolišemo i koje mogu da nam donesu boljitak.

Jedna od stvari stoicizma je da nas uči da razmišlemo o sopstvenoj smrti i da u tome nalazimo neku vrstu oslobođenja, a ne neku vrstu straha i tenzija.

Kako to izgleda u praksi?

Ljudska vrsta postoji 300.000 godina. Ako raširim ruke - to neka bude 300.000 godina. Prosrečna dužina ljudskog veka, u tom slučaju je - moja zanoktica. Znači ono malecko... a ja sam već potrošio dve trećine.

Razmišljući o blizom kraju, veoma lako se usmerim na stvari koje su bitne i precrtam stvari koje su nebitne, štetne i koje me ne raduju. Kada postaneš svestan kolko je to blizu, neke neprijatne stvari koje moraš da radiš da bi ti bilo bolje, (koje odlažeš... i tako odlažaš maltene do kraja života), počineš da radiš odmah... ono što kažu - "prvo progutajte najveću žabu".

Ljudi koji stalno odlažu početak života, stalno odlažu svoje obaveze, svoje radosti, svoja zadovoljstva, oni imaju veći strah od smrti, jer se nadaju - "ajde kad završim osnovnu školu", "ajde srednju", "ajde kad se penzionišam", "ajde kad zamenim kuk"... i dođe kraj.

Ljudi koji žive život punim plućima i koji se bave sobom i koji na dnevnom nivou rešavaju probleme i isporučuju sebi stvari koje im trebaju, oni imaju manji strah od smrti, oni se bave raspoređivanjem predstojećeg vremena na najracionalniji mogući način. Mojsije je navodno rekao - "Nauči nas da brojimo dane do smrti, kako bi smo lakše primili mudrost u svoje srce".

Ne shvatite ovo morbidno, već naprotiv, ovo što nam je ostalo treba da iskoristimo što pametnije, što racionalnije.

Postoje dve osnovne škole - jedna je sticanje, a druga je doživljaj.

U školi sticanja - naporan rad, imovina, kupuješ imanja, radiš... i pobednik u igrici je onaj ko umre sa najviše parcela, sa najviše kvadrata garaža, sa najviše skupocenih satova... Stičući tu pobedu u igrici, veoma malo vide od života, jer su posvećeni imanju, sticanju, kao da su kornjače s Galapagosa, kao da će da žive 500 godina.

S druge strane, na drugom kraju spektra je način života gde ti doživljavaš, putuješ, stičeš znanja... Mi se rađamo glupi, a po meni, igrica je da ne umerimo glupi. U staroj Grčkoj nisu postojala dva glagola za učenje i za putovanje, postoju je jedan, pa ili čitaš, slušaš pametne ljude ili putuješ.

Čitanje ne treba shvatiti kao slova na papiru.

Čitanjem imate istorijsku priliku da pričate sa najpametnijimm ljudima na svetu, u trenutku kad su bili najskoncentrisaniji, na temu gde su oni najpozvani da kažu nešto, da napišu...

A s druge strane, putujući mi spoznajemo ovo našu planetu, saznajemo kako to izgleda geografski, upijamo osećaj za te kulture, za taj prostor.

I, po meni, škola sticanja imovine vuče korene u siromaštvu kod nas, pa se boriš, nema dovoljno, a inače glavna premisa je da nema dovoljno za sve.

A s druge strane, po meni, opet, je da je radost života u otkrivanju, u saznavanju novih stvari i, naravno, u dobročinstvu, u pomaganju drugim ljudima da žive svoj život što kvalitetnije. S tim u vezi, ja sam pristalica škole mišlenja koja može da se prevede na srpski - "umreti sa nulom".

Šta to znači? Znamo da smo smrtni i neki ljudi umru sa stotinama hiljada evra dolara na računu... i sa milionima. Svaka ta hiljadarka, taj milion koji ostane na računu iza tebe, to znači da si proveo više vremena radeći neke stvari koje ti možda i ne prijaju. Fokusiran si bio na zarađivanje, na izgrađivanje, nisi dao sebi dovoljno vremena na ivente, da se obučeš lepo, da se lepo osećaš, da jedeš najbolju klopu na svetu, da piješ najbolja vina, da se družiš sa ljudima koji te jačaju.

Memento mori, pomisao na smrt, nam daje jasnu sliku šta je bitno, šta nije bitno, šta je dobro za nas, šta nije dobro za nas. Prva stvar je odjebati neprijatne, nepotrebne ljudi iz života, ljude koje troše energiju. To su uglavnom tejkeri, oni stalno nešto traže, oni zahtevaju. Od*ebi ih slobodno, nisi u obavezi nikog da zabavljaš svojom energijom.

Ljudi koji te opterećuju, koji ti smetaju, koji imaju čudne zahteve, stalno imaju probleme, a mi ih rešavamo samo zato što smo navikli to da radimo - skloniš iz svog života. Stvari koje misliš da ne treba da radiš - ne moraš da ih radiš. Postoji "Paretov princip" koji kaže da sa 20% aktivnosti poštižimo 80% rezultata.

Šta to znači? Od svega što radimo u toku dana, samo 20% stvari nam donosi skoro sve što je dobro za nas. Možda treba tražiti tih 80% koje treba izbaciti iz našeg života. Kada dođeš do nekih godina, kada si samoodrživ, kad ti deca prorastu, da si okej i sa vremenom i sa kintom, imaš pravo da revidiraš svoja uverenja, da vidiš koje aplikacije imaš instalirane.

U nama čuče nekakva uverenja kako su neke stvari bitnije od stvari koje su dobre za nas, i veomo često je nama fokus na tim nekim stvarima kojim nas je okruženje naučilo, kojima dajemo važnost, umesto da se posvetimo sopstvenom životu i sopstvenom boljitku.

Ja sam pristalica škole mišljenja "umreti sa nulom", koje kaže sledeću stvar - kada umrem na računima da bude nula. Okej, vi kažete, pa dobro, deca, sinovi? Neću da čekam da ja umrem, da se oni raduju, "umro ćale, aje da izdelimo stanove, da uzemo pare".

Ne.

Za života kupio sam najstarijem, sad kupujem srednjem, i imam još 7-8 godina da kupim najmlađem gajbu. Dobiće po neku kintu za prvi bankrot, i toliko od mene. Nemate nikakvu obavezu prema meni, nemam ni ja obavezu prema vama. Možemo da se volimo, budemo u prijateljskim odnosima. Ko kako hoće.

Uglavnom, ne želim da čekaju. Recimo, moj najstari sin ima 24 godine, ja planiram da živim 90, znači to je 40 godina, on u 64 godine da dobije stan od mene. Nasledio sam stan od oca. Pa šta će ti? Bogati ljudi, često, kada odu s ovog sveta, oni ostave zadužbinu.

Čekaj bre, zašto bih ja čekao? Ako želim da pomognem nekog, nekoj organizaciju ili neke ljude, ja to radim za života. Sad sve završim. Znači, kada mi se pojavi kinta, ja pomognem i to je to, razdužim se.

I od ove tačke nadalje, moj život je moja briga.

Što ranije definišemo odnose, svima je bolje.

Hoću da imam svoju privatnost, hoću da mogu da putujem, hoću da mogu da čitam knjige, i hoću da moja deca ne smatraju da sam pi*ka, jer im ništa nisam ostavio.

Interesantna je jedna stvar - kod nas vlada "ejdžizam", mi ne premećujemo tu vrstu diskriminacije. Mi ne volimo stare ljude.

Kada stariji čovek u pošti popunjava uplatnicu, a mi - "ajde be deda, ubrzaj se!", ili kad zoveš hitnu pomoć, "molim vas dođite, moj otac..." "Koliko ima godina? 80? Paaa, dobrooo, 80 godina..."

A kad zoveš hitnu, "moja ćerka je 17 godina"... Zvrrrk, dođu i helikopterom. I mi imamo, recimo, situaciju da penzioneri imaju svoj stan, deca se razmnože, žive tu, i počnu da hejtaju dedu koji je vlastnik stana. Živ deda, mrtav kapital.

Pa helou. Kod nas vlada mantra, "ajde ti si penzionisan, ti si zreo za odstrel". Not gonna happen.

Moja neka interpretacija stoicizma - naučite se da živite pod krizom, u stresnom vremenu, na način da vas boli k*rac šta se dešava. Posvetite se onome što možete da rešite. Na šta ne utičete, ne bavite se time.

Radujte se tome što rešavate i što ste u poziciji da rešavate, jer preko 12 miliardi ljudi koji su ispod zemlje bi voleli da su na vašem mestu.