Nikola Tesla - biografija

"NE radim više za sadašnjost već za budućnost. Budućnost je moja"! Verujući u ovu Teslinu misao, a naročito u novu scijentističko-tehnološku civilizaciju, čiji je duhovni osnivač upravo Nikola Tesla i koja se po njemu u naučnim krugovima i naziva Tesliana, prof. dr Velibor Abramović, socio-kulturolog, doktor filozofije i veliki poštovalac dela našeg velikana, ne krije da Teslino shvatanje nauke i vremena zapravo na jedan specifičan način otvara vrata budućnosti sveta. Dr Abramović za "Novosti" otkriva koje su bile Tesline tajne, zašto nikada nije formulisao i objavio svoju naučnu teoriju, i kuda su ga vodila misteriozna "putovanja uma".
STRAH OD ZLOG DUHA
Do osme godine Tesla je bio slab i kolebljiv, osećanja su mu nadolazila naizmenično i nekontrolisano, u talasima i neprestano je oscilirao između dve krajnosti - oduševljenja i tuge. "Želje su mi imale razornu moć, a umnožavale su se poput Hidrinih glava", zabeležio je Tesla mnogo kasnije u svojim spisima. Bio je opsednut razmišljanjem o bolu u životu, o smrti, o verskom strahu i pisao je: "Živeo sam u stalnom užasavanju od zlog duha, od utvara i ostalih satanskih čudovišta mraka. A onda je odjednom nastala korenita promena i celokupno moje bivstvovanje krenulo je drugim tokom."
GROZNICA OD BRESKVE
U to doba u njemu su se razvile čudne naklonosti, netrpeljivosti i navike: bilo je dovoljno da ugleda biser pa da ga spopadne nešto nalik na napad. Nasuprot tome opčinjavalo ga je svetlucanje kristala ili nekih predmeta oštrih ivica i ravnih površina. Kada bi ugledao breskvu dobijao bi groznicu, a ako bi se i delić kamfora nalazio u kući osećao bi nejmučniju nelagodnost. Šezdeset godina kasnije, u knjizi "Moji izumi", iz 1919, Tesla će zapisati: "Osetljiv sam na neke od tih neprijatnih nadražaja. Čim spustim četvrtaste komadiće hartije u posudu s tečnošću, redovno u ustima osetim neki neobičan ukus".
STRAST ZA ČITANjEM
Njegovu rano probuđenu čitalačku strast nije mogao da spreči ni otac, koji je, želeći da ga odvikne od noćnog čitanja, sakrivao sveće u kući. Mlađani Nikola dobavljao je loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica i iz noći u noć, pošto bi zapušio ključaonicu i sve pukotine, čitao do zore.
VIDEO SVOJE IZUME
Kada se, uprkos očevoj želji da bude sveštenik, izborio da studira politehniku, do tada teško bolestan, mladi Nikola je nekim čudom ozdravio i predao se pronalazačkim maštanjima. Prenapregnutog uma, počeo je da pati od čudesnog poremećaja "pojavljivanja živih slika, koje je često bilo praćeno jakim bleskovima svetlosti", što je, može se reći, karakteristično za ljude obdarene parapsihološkim moćima."Ovi jaki svetlosni bleskovi prekrivali su prizore realnih objekata i prosto zamenjivali moje misli. Te slike stvari i scena imale su karakter stvarnosti. Zatim sam počeo da vršim ekskurzije izvan granica malog sveta u kojem sam bio i ubrzo sam video nove scene. Otkrio sam da se najbolje osećam kad se opustim i dozvolim da me vizija nosi dalje i dalje... I počeo sam mentalno da putujem", beležio je Tesla.Ovo samo potvrđuje zašto je Tesla sa velikom jasnoćom i preciznošću mogao da vizuelizuje svoje izume, bez eksperimenata, modela ili crteža. Tako je kreativnu imaginaciju smatrao početkom saznajnog akta predviđanja i tvrdio da rad, pod kojim je podrazumevao borbu za mentalno pročišćenje, vrše prirodni zakoni, a ne materijalne strukture.
MAJKA I ANĐELI
Mnogo vremena Tesla je posvetio rešavanju enigme smrti i pazio na bilo koju njenu indikaciju u realnom životu. "Samo jednom u svojoj dosadašnjoj egzistenciji, kaže on, imao sam iskustvo koje je ostavilo na mene utisak natprirodnog. Bilo je to u vreme smrti moje majke. Bio sam bolestan i iscrpljen groznicom, ležao sam u krevetu, ali sam pomislio da, ako moja majka umre dok sam daleko od nje, sigurno će mi dati neki znak..." Kada je dva, tri meseca kasnije bio na predavanju u Londonu, jedne noći osetio je neko napeto iščekivanje: "Tek što sam zaspao video sam oblak kako nosi anđeoske figure božanske lepote. Jedna od njih pogledala je prema meni s ljubavlju i postepeno prepoznah svoju majku. Prikazanje je plovilo kroz sobu i polako iščezlo, a ja sam bio naglo probuđen neopisivo slatkim pesmama mnogih glasova... Bio sam uveren da mi je majka upravo umrla", pisao je Tesla.
BELA GOLUBICA
Od svih golubova koje je svakodnevno hranio ispred hotela "Njujorker" Tesla je naročito voleo jednu belu golubicu. Beležio je: "Trebalo je samo da pomislim na nju i ona bi doletela. Voleo sam je kao što muškarac voli ženu i ona je volela mene. Bila je radost mog života, uz nju sam imao svoj cilj. Kada je jednog dana uletela u moju sobu znao sam da želi da mi kaže da će umreti. A onda sam video kako iz njenih očiju izbija snažan snop svetlosti..." Mnoga su tumačenja simbolike ove golubice, ali pravo značenje leži u Teslinoj "novoj nauci", koju svet tek treba da otkrije...
ČOVEK NEMA MEMORIJU
Zaista je bilo neobično da je čovek takve genijalnosti, koji je govorio nekoliko jezika, smatrao da ne postoji ljudska memorija, te da za sebe kaže da je samo "sprovodnik ideja iz sveta nauke u svet ljudske prakse". Sve možda i ne deluje kontradiktorno ako se zna da je Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, na pitanje koje je veroispovesti, odgovorio da on veruje u jednog Boga, koji nije opisan u religijama, ali da je najbliži budizmu. Kasnije Tesla se budizmu sve više i praktično približavao: vežbao je jogu, pazio na ishranu u filozofskom smislu te reči, upražnjavao meditaciju, a u poslednjim godinama, pred smrt, u Njujorku je živeo izuzetno asketski, gotovo kao indijski guru ili pravoslavni svetac.
SVE DELjIVO SA TRI
Brojevi su bila njegova opsesija, naročito broj tri: za stolom dok je obedovao, sve je moralo da bude deljivo sa brojem tri, od pribora za jelo do salveta, sitnica...
DIPLOMU NIJE STEKAO
Bio je čovek takve snage duha i dubine uma da je bio u stanju da se odvoji od autoriteta i od savremene nauke. Nije slučajno što nije diplomirao. To je jedan znak duhovne nezavisnosti, a ne lenjosti ili bunta. Posle teške i čudne bolesti u detinjstvu, on je stekao moć da praktikuje kontrolu svojih nervnih puteva u psihološkom i fiziološkom smislu.
PRIPREMA ZA SMRT
Vizionar, "jasnovidac", Tesla se, činilo se, pripremio i za svoju smrt, koja je više ličila na preseljenje duše u drugi plan postojanja. Dva dana ranije prestao je da radi, zatvorio se u hotelsku sobu, tražeći da ga niko ne ometa. Kada su direktor hotela i sobarica najzad ušli, zatekli su ga kako leži elegantno odeven, prekrštenih ruku na grudima, potpuno spreman za odlazak. Imao je dvostruku sahranu, hrišćansku i budističku: tri dana nakon prve, bio je spaljen.
SPONA CIVILIZACIJA
TESLA je, praktično, ono što je Euklid teorijski - spona zapadne i istočne civilizacije. Na njegovom radu može da se zasnuje nova duhovnost čoveka koji će shvatiti vreme i prodreti u savršenije nivoe kosmičkog postojanja. To je prava poruka njegovog rada, ili, kako je govorio: "Sve je samo misao, ništa ne postoji, i ja sam samo misao, usamljena misao koja luta praznim prostranstvima svemira..."

Ljudski mozak- granice

Na pitanje da li ljudski mozak može da održi korak s informacijama koje se sve brže kanališu ka nama, nauka daje potvrdan odgovor, ali naučnici upozoravaju da može da bude sve više brilijantno pametnih ljudi, ali nesposobnih da razlikuju dobro i zlo.Profesor neurologije na američkom Univerzitetu u Ajovi Antonio Damasio objašnjava da u emotivnom i kognitivnom [saznajnom] delu ljudskog mozga [od kojih se on sastoji] potreban nejednak vremenski period za obradu informacija, iako su međusobno povezani i zajedno savršeno rade. 'Emotivni deo mozga radi mnogo sporije, dok je kognitivni deo, zbog bolje povezanosti moždanih nervnih završetaka, brži i informacije obradi za deseti ili stoti deo milisekunde', rekao je Damasio.'Pogledajmo adolescenta kako odjednom učestvuje u 15 četovanja i videćemo kako moždane operacije kognitivnog dela mozga brzo funkcionišu. Aktivnost emotivnog dela mozga je, međutim, mnogo sporija', kaže profesor i dodaje da se događaj može pojaviti kao bljesak, ali da je emotivnom delu mozga potrebno nekoliko sekundi da bi ga registrovao. Emocije su naš 'vodič kroz svakodnevni život', one nam 'govore' kada je pravi trenutak za donošenje odluka, nisu u suprotnosti s razumom, kako se obično misli, ali da ne mogu da prate brz ritam modernog života, pa zato i nema vremena za emotivnu reakciju, navodi profesor Damasio.'To sam shvatio radeći s pacijentima čiji su emotvni centri u mozgu bili oštećeni usled epilepsije, raznih nesreća ili tumora', kaže profesor. Naučno je dokazano da emotivni deo, preko hipotalamusa i hipofize - glavne žlezde s unutrašnjim lučenjem - stimuliše endokrini sistem i utiče na hormone u telu koji izazivaju fizičku reakciju na određenu emociju. 'Zamislite osobu kojoj 'ide u životu': ima prijatelje, dobar brak, uspešna je u poslu kojim se bavi. A, onda, sve se promeni nakon jednog moždanog udara ili tumora. Ta promena se tiče donošenja svakodnevnih odluka', objašnjava Damasio.'Kao što svet oko nas stimuliše naša čula vida, sluha i mirisa, tako su emocije posledica 'znakova' unutar našeg organizma koje on šalje mozgu. Tako, na primer, emociju radosti izaziva 'koktel' određenih hormona koji stimulišu odredjene nervne centre', naveo je Damasio. Kombinaciju čulne i emotivne informacije nazivamo 'somatski marker'. Zahvaljujući somatskim markerima naše emocije su naš 'vodič kroz svakodnevni život'. Pomoću somatskih markera mozak kombinuje čulne i emotivne informacije i čuva ih za buduće 'korišćenje'.Na primer, kada registrujemo voljenu osobu, naše telo se nalazi u stanju koje odgovara emociji 'ljubav'. Somatski marker 'stupa na snagu' kada ponovo ugledamo našu voljenu osobu ili neku koja nas podseća na nju. 'Osećanja koja gajimo prema svom partneru se razvijaju polako, ali događaji iz spoljašnjeg sveta nam se 'serviraju' jedan za drugim u vrlo malim vremenskim razmacima, tako da nemamo vremena da na njih emotivno odreagujemo. Zato je sve više ljudi koji, isključivo, zavise od kognitivnog dela mozga, bez moći da koriste i emotivni deo i tako odluče da li je nešto dobro ili loše', ukazuje Damasio.Nameće se zaključak da 'opasnost' za generaciju koja dolazi nije u velikom obimu informacija, već u mogućnosti da i oni postanu kao Antonijevi pacijenti: brilijantno pametni, ali nesposobni da donesu odluku da li je nešto dobro ili loše.

Zasto se znojimo

Kada je telo pregrejano pod uticajem spoljne temperature, vežbanja, stresa, ili emocija, poruku o pregrejanosti mozak šalje nervnim ćelijama koje je dalje prosleđuje znojnim žlezdama smeštenim u koži. U tom trenutku počinjemo da osećamo kako se koža vlaži. Znojenjem koje izlučuje na površinu kože, telo pokušava da se oslobodi suvišne toplote, dakle da se rashladi. Hipotalamus, deo mozga, naš je termostat; kada se telesna temperatura poveća, on pokreće mehanizam znojenja, a kada se smanji, poruka hipotalamusa je suprotna i znojenje prestaje.Znoj je sastavljen od vode, soli i elektrolita, uglavnom bez mirisa. Miris koji osetimo kada smo oznojeni nastaje mešanjem znoja s materijama koje su prirodno prisutne na površini kože. Osim što služi telu da bi se rashladilo, znoj je vrlo koristan faktor u signaliziranju zdravstvenog stanja organizma. Na primer, prestanak znojenja usled povećane telesne aktivnosti ukazuje da telu nedostaje tečnosti, da je došlo do dehidracije organizma. No, osim što je indikator zdravstvenog stanja, znojenje je proces pročišćavanja kojim se telo svakodnevno i neprestano oslobađa štetnih materija i toksina. I sve je u redu dok se znojimo u teretani, na izletu ili nekoj plaži. Kada nam se to dešava na poslovnom sastanku, radnom mestu ili nekoj sličnoj važnoj prilici, znamo šta treba da uradimo; pokušavamo znojenje da sprečimo dezodoransima koji prikrivaju neugodne mirise znoja ili antiperspirantima koji sprečavaju ili usporavaju lučenje znoja.Za sada nema dokaza o štetnosti ovih proizvoda niti potvrde da su kancerogeni. Supstance koji oni sadrže ne prodiru dublje u kožu, ne dospevaju do krvi i limfe, pa samim tim ne mogu ni biti opasni. Ako ste radije za prirodne načine regulisanja znojenja, onda je dobro da znate da je pravilnom ishranom i vežbanjem moguće održavati čistoću organizma, pa će tada i potreba za prikrivanjem telesnih mirisa biti manja. Biće dovoljan blagi dezodorans koji miriše osvežavajućim mirisom. Za toplije dane i umereno pojačano znojenje postoje i drugi načini kako da ukrotite znojenje.Pre nekog, za vas važnog, događaja, na primer poslovnog ili privatnog, ali značajnog sastanka, izbegavajte tešku, začinjenu hranu. Beli ili crni luk, kari, sve pikantne mirođije jednim delom se upravno znojenjem izlučuju iz organizma. Važno je stoga da u ovim toplim danima vodite računa ne samo o čistoti tela spolja, već obratite pažnju i na unutrašnju čistoću koja zavisi od toga koliko i šta jedete i pijete. Na taj način direktno utičete na sastav i količinu znoja koju telo izlučuje.Učestalo i prekomerno znojenje, bez obzira na telesnu aktivnost i spoljnu temperaturu, može biti znak neke zdravstvene tegobe. Dijabetes, poremećaj u radu štitne žlezde, bolesti srca i pluća, veoma često su uzročnici prekomernog znojenja. U nekim slučajevima reč je i hiperhidrozi, posledici poremećaja centralnog nervnog sistema, koji bez posebnog razloga neprestano podstiče lučenje znoja, posebno u predelu pazuha, dlanova i stopala. Poremećaj se može lečiti na više načina, zavisno od vrste i uzroka. U najtežim slučajevima pribegava se hirurškom zahvatu kojim se blokiraju ili odstranjuju nervi koji vode do znojnih žlezda, a u poslednje vreme primenjuje se i botulin.--------------------------------------------------------------------------Dva miliona znojnih žlezdaLjudsko telo ima više od dva miliona znojnih žlezda, a razlikujemo dve vrste. Žlezde koje sudeluju u termoregulaciji, prirodnom procesu regulisanja telesne temperature, i „mirisne” ili apokrine žlezde. Ove druge nalaze se u predelu pazuha, oko polnih organa, oko grudnih bradavica… Njihov razvoj počinje u vreme adolescencije, a izlučuju viskoznu tečnost sastavljenu od raznih materija, među kojima su i belančevine i masti. Kada znoj dođe u dodir s bakterijama koje se nalaze na koži – počinje da se razvija miris, često neprijatan.

Hipnoza

Postoji mnogo predrasuda i zabluda o hipnozi. Iako je ova tehnika kontrole uma obavijena velom tajne i često zloupotrebljavana, istina je da se njom bavi ozbiljna nauka. Hipnotizam i nije ništa drugo nego naučna i klinička upotreba hipnoze. Hipnoza, na drugoj strani, ili stanje hipnotisanosti, jeste privremeno stanje izmenjene pažnje kod neke osobe. Imajte na umu da je hipnoza jedino korisna kad je obavlja profesionalac. Hipnoza je poznata od drevnih vremena; pa ipak, nivo zloupotrebe je bio toliki da se danas retko nalaze ljudi koji bez podsmeha govore o njoj. Naučni hipnotizam lišen je svakog upliva magijskih elemenata i privida "moći" koja se uglavnom povezuje s našim predstavama o hipnozi. Efekti hipnotizma zavise uveliko od volje i motivacije osobe koja joj se podvrgava, a moguće je njime promeniti kvalitet i usmerenost nečije pažnje, odnosno unutrašnje i spoljašnje iskustvo.Nasuprot svom imenu (Hipnos ili Ipnos, grčki bog sna), i uvreženoj predrasudi, hipnotisane osobe su obično u punoj svesti i aktivno i intenzivno uključene u ono što se govori i radi. Hipnotizer koristi određene metode da bi osobu uveo u stanje hipnoze. Kako subjekat reaguje na ove metode, tako se menja i njegovo stanje pažnje. Ovo često vodi do promena u shvatanju fenomena; na primer, osoba može doživeti izmenu nivoa svesnosti, trezvenosti, mašte, sećanja i razumnosti ili postati otvorenija za predloge drugih (obično hipnotizera). Mogu se privremeno izazvati i druge promene, kao što su razni osećaji, crvenilo tela, znojenje, paraliza, zatezanje mišića i anestezija (gubitak osećaja bola). Neki od ovih efekata su korišćeni u cirkuskoj hipnozi, koja je ovu tehniku i izvela na loš glas. Naučnici tvrde da se hipnozom može izazvati promena u većini telesnih funkcija.Obična je predrasuda da hipnotizer može naterati hipnotisanu osobu da, recimo, opljačka banku. Osoba u stanju hipnoze se savršeno dobro može odupreti nekoj sugestiji; šansa da posluša naređenje o pljački banke je ista kao i u neizmenjenom stanju svesti. Hipnotisani ne gubi svest niti pojam razlike između dobra i zla. Jedna od najpoznatijih tehnika hipnotisanja je ona koja koristi direktne komande, jednostavna uputstva koja se uporno ponavljaju jednoličnim tonom. Hipnotizer usmerava pažnju subjekta na neki predmet ili tačku, govoreći mu da se opusti, diše duboko i dozvoli da mu kapci otežaju i zatvore se... Drugi koriste složenije tehnike u kojima subjekat reaguje na priču ili mentalnu zagonetku; hipnotizer ne daje direktna uputstva, već kroz priču, posredno, uvodi u stanje hipnoze.Izlazak iz hipnoze je uglavnom jednostavan. Hipnotizer obično daje neki znak (može da broji do pet, da da indirektnu sugestiju ili iskoristi neki zvuk). Ponekad se hipnoza završi sama od sebe, bez posebnog signala. Istina je, međutim, da ponekad ima problema pri izlasku iz hipnoze. Zato je bitno da se njome bave samo stručnjaci. Za šta se sve hipnotizam može koristiti? Na um odmah pada sposobnost hipnotisanih da se sete stvari kojih se inače ne bi setili. Hipnotizam zaista jeste sjajan način da se oslobode potisnuta sećanja i tenzija koju neko oseća baš zbog tih sećanja. Takođe, hipnotisana osoba može se "vratiti u detinjstvo", na primer, sugestijom da ima, recimo, sedam godina. Na ovaj način će hipnotisani stupiti u kontakt sa nekim aspektima svoje ličnosti koje je verovatno zapostavio u svakodnevnom životu. Hipnoza govori mnogo i o željama, strahovima i volji onih koji joj se podvrgavaju.Savremeni hipnotizam se koristi u medicini (hirurgija i stomatologija) i psihoterapiji, kao i (ponekad) u pravnoj proceduri. Upotreba hipnotizma u medicini se uglavnom oslanja na mogućnost da se prag bola pacijenta podigne ili u sposobnosti da dugo ostane u jednom položaju. Zabeleženo je da je, prilikom jednog slučaja presađivanja kože, pacijent, zahvaljujući hipnozi, držao telo u neprirodnom položaju skoro tri nedelje, ne osećajući pritom ni najmanju neugodnost. Neki zubari danas koriste hipnozu umesto anestetika. Koriste je i psihijatri, psiholozi i socijalni radnici. Osoba pod hipnozom je daleko otvorenija i pogodnija za rad, smirenija i podložnija sugestijama. Hipnoza je deo nekih terapija neuroza, depresije, fobija i stresa, poremećaja ishrane, odvikavanja od pušenja, disleksije, poremećaja spavanja... Ipak, hipnotizam je samo pomoćno sredstvo i primenjuju ga isključivo stručnjaci koji su izuzetno iskusni u grani medicine kojom se bave. Svaka laička upotreba hipnoze je nepoželjna i opasna.