ROBERT PROSINEČKI

 ROBERT PROSINEČKI

Stadion Sveti Nikola, 29. maj 1991, Bari, Italija...

Po mnogima ta utakmica nije bila zanimljiva za gledanje. Puno je bilo taktike i nervoze. Samim tim što je to i Marselju prvi put da je došao do finala. I oni su bili nervozni. Prvi put imamo šansu i jedni i drugi. Crvena zvezda to finale nije igrala ni blizu kao što je igrala celo takmičenje do tada. Zvezda je igrala na taj način, jer je tako bilo najbolje. Čim se osvoji, niko te ništa ne pita. Da smo izgubili, sad bismo pričali neke druge priče. U tom trenutku je najbitnije bilo ne primiti gol. I niko te kasnije ne pita kako smo odigrali i da li je dobro ili loše. Glavno da je titula tu. U biti nismo bili ni svesni da smo osvojili evropsku titulu.

Penali

Ljupko jeste bio za to da se ne primi gol, da se ide u nervozu i da se ide do kraja. E sad, šta bilo da smo napali... To su priče i nagađanja. Možda bismo tako primili tri komada. Tako da je ovo ispalo najbolje što je moglo u tom trenutku. Naravno, uz malo sreće. Svete sreće.

Došli smo do tih penala koje su naši sve dali, a oni su promašili samo jedan. Šta ja znam, to se tako desi... Tako je suđeno i gotovo. Nismo odigrali bogzna šta, ali smo se svi borili i svi želeli isto. Nekad igraš loše i jebiga. Ne može svaki dan da ti bude dobar.

Vežbali smo penale, ali možeš ti to vežbati koliko hoćeš... To nije stvar treninga. To je sve sekund inspiracije u datom trenutku. Dika jeste pratio njihove igrače gde pucaju uoči finala, a mi smo nešto kao pucali, vežbali... Već smo se dogovorili pre utakmice jer je Ljupko rekao ko bi trebalo da puca. I to je bilo to. Nas petorica. Bina, Mile, Miha, Pančev i ja. Treba reći i da su oni dobro pucali penale. Osim Amorosa kojeg je Dika provalio, ovo sve ostalo je bilo baš neodbranjivo. Papen, Kazoni, Mozer... Šutirali su izvanredno.

Razmišljali smo samo da odigramo to finale i da se završi što pre. Da se vratimo normalnom životu. A pogotovo kad su došli penali. Samo da ne budeš ti taj koji je promašio. Padao je kamen sa srca kako smo redom pogađali...

Marselj kao Mančester Siti danas

Oni su tada bili baš dobri i favoriti. Vodl je tu sezonu igrao maestralno, Papen davao golove, onaj zvrk Abedi Pele je bio odličan igrač... Nije slučajno da su za dve godine sa sličnim timom osvojili Ligu šampiona.

Tapi je tada bio Abramovič pre Abramoviča, Vodl i Papen su bili među najboljim igračima sveta u tom trenutku. Tada je Marselj bio jedan od najmoćnijih klubova planete. Kao Mančester Siti danas. Posle dve godine su i osvojili tu Ligu prvaka. Dok je bio Tapi, imali su izvanrednu ekipu. Na kraju smo i mi napravili velike karijere, ali tada su oni bili veći od nas. Strašna ekipa. Reprezentativci Francuske plus tri strašna stranca. Bilo je to sve drugačije. Možeš imati samo tri stranca. A ne ako sad. Evo sad smo Evropska unija i može 11 stranaca. Tada je bilo teže. Kada te kupe kao jednog od ta tri stranca, i odgovornost je veća. Danas to više nije onaj Marselj, ali je to svakako veliki klub. Tada najveći u Francuskoj.

Sa finala

Ogroman pritisak – da li će Tapi nekoga da kupi, da li je već nekoga kupio?

Mislim da dugo vremena uopšte nismo bili svesni da smo osvojili Ligu prvaka. To nam je samo nekako došlo... Nismo shvatali koliko je to važno i da se možda više nikad neće opet desiti. Pritisak je bio ogroman. Napravili su ga ljudi iz Zvezde i ovi okolo. Da li se neko od nas prodao, da li će Tapi nekog kupiti, da li je kupio već... Jer Tapi je u to vreme bio poznat po takvim nekim stvarima. Mi imamo tu bit u kojoj uvek kruže priče da je neko nešto napravio ili da je neko nekoga pustio. Zato je pritisak bio veliki.

I zato smo bili u nekom dvorcu gde nije bilo televizije, telefona... Nije se moglo do nas da ne bi slučajno „nešto bilo”. Za mene su to u suštini bile gluposti. Niti je neko od igrača o tome razmišljao niti bi to ikada napravio. Sve su to budalaštine, ali je stvorena takva atmosfera. Jer ako odigraš loše, naći će se neko da kaže „e, prodao je” ili „e, promašio je penal zbog toga”. A to ni u jednom trenutku nije bilo moguće. Nema tih para zbog kojih bi igrač pustio takvu utakmicu. Pa ko je tu pobedu mogao da želi više od nas samih? Zato nisam i neću nikada verovati u te priče.

U biti, mi smo jedva čekali da se to sve završi. Ne znam ni sam koliko dana ranije smo došli u Bari. Trenirali smo, radili i čekali da se završi. Da vidimo: Ili jesmo ili nismo. Kad si dugo vremena na jednom mestu i samo se priča i analizira o jednoj temi. Onda jedva čekaš da se to završi što pre... Dođi više pa šta bude da bude!

Analize za pripreme utakmica su sad drugačije. Ima toga mnogo više. Puno se otišlo u te taktičke stvari. Ali gledali smo i mi te kasete, snimke i analize pred finale. Nije da se nije gledalo i da se nije pričalo. Ali ne ovo kao danas. Sad je tehnologija otišla puno dalje. Stisneš dugme i imaš sve.

Bila je pozitivna nervoza. Ma vidite, nismo mi tu imali šta mnogo izgubiti. Dolazak do finala je već velika stvar. Normalno, mnogo je veće kad osvojiš. Evo koliko se danas skupih ekipa muči i koliko ulažu da dođu makar blizu toga gde smo se mi popeli.

Plan da se osvoji Evropa i Ćirovo „proročanstvo”

Ma možemo mi sada pričati o planovima i tome... Ali planiraju i drugi, pa ne ostvare. Nemam pojma kako je došlo do toga. Jednostavno se desilo. Kad smo videli da je dobro, onda je Crvena zvezda kao klub osetila da može. Džaja i Cvele su radili na tome da dovedu najbolje igrače iz Jugoslavije. Tako su došli Dejo, Pančev, Miha pred kraj... Jeste, radilo se na tome, ali ne može se titula europskog prvaka isplanirati. Stvaralo se i stvorilo se. I svaka čast na tome.

Kako sam ja došao? Ma pusti priče... Istina je sledeća. Ćiro je rekao da ja nikad neću biti igrač. Moj otac je obožavao fudbal i rekao je: „Dobro, ako neće kod vas postati igrač, mi ćemo otići u Zvezdu na probu da vidimo hoće li tamo postati igrač.” I tako sam otišao na probu. Ja ne bežim od toga niti je to kakvo poniženje. Sto puta sam pričao da sam došao na običnu probu u Zvezdu. Džaja je prihvatio da dođem na probu i to je to. Ljudi su videli da sam dobar i ostavili su me. Svi su me videli na toj probi. Došao sam da treniram, odigrao neke prijateljske utakmice i tako se to desilo.

Kroz te četiri godine se stvarala ta ekipa. Ipak smo u te četiri godine tri puta bili prvaci i jednom smo osvojili kup. Stvaralo se.

U duelu sa Peleom

Neki od nas su već dugo igrali zajedno. Darko, Dejo, Šaban, Belodedić koji je pobegao iz Rumunije, ja... Stošić je bio tu. Naš 12. igrač. Juga je bio Zvezdin igrač, ali se vratio sa pozajmice iz Rada. Bina je već bio s nama, pa je otišao pa se vratio. Manje više, svi smo se znali. Dosta nas je igralo zajedno makar tri godine. Od novih je došao samo Miha.

Manje-više smo se poznavali kroz reprezentativne selekcije ili kroz utakmice. Nije tu bilo problema oko upoznavanja ili uklapanja. Samo nam je trebalo samopouzdanje. Prethodne godine smo ispali slučajno od Kelna. Nismo bili sazreli ni kao ekipa, ni kao klub. Dobijemo sa 2:0 u Beogradu i tamo izgubimo sa 0:3?! Nemoguće da se to desi tako dobroj ekipi! Trebalo je vremena za sazrevanje. Ono protiv Milana ranije je već bila druga ekipa, nije bila ista generacija... Branko Stanković prvo nije imao ovu generaciju.

Moraš imati sreće u životu i potrefiti se da budeš na pravom mestu u pravo vreme. Ljupko Petrović je veliki trener. On je i pre Zvezde bio prvak sa Vojvodinom, a u onoj ligi je bio peti sa Radom. To su velike stvari. Nije Ljupko samo Bari. To je pokazatelj da se radi o pravom treneru. Svestan je bio da ima odličnu generaciju. Najvažnije je biti pametan. Nije dovoljno biti samo dobar trener, moraš biti i inteligentan. On je to znao. I znao je kakve igrače ima. Napravio je idealan sklop. Imali smo dobru atmosferu, a ona ti radi rezultat. Kada imaš rezultat, onda se stvara još bolja atmosfera. A kad nemaš... Ma bili smo baš dobri! I poštovali smo jedan drugog. To je suština.

Put do finala

Pogotovo je pritisak bio posle te prve utakmice sa Grashopersom gde smo odigrali 1:1. Tada su to mnogi gledali kao katastrofu. Bile su priče „ipak to nije to”’. Onda pogledaš i vidiš da smo ih u revanšu razbili. Pa se odjednom pišu bajke i sad oni isti pričaju „ipak je to – to”’. To ti je fudbal. Sve je do rezultata. Odigraš jednu utakmicu gde ti ništa ne ide, ali smo bili svesni da imamo ekipu da možemo tamo da ih pobedimo. Što se i dogodilo.

Ne znam s kim je Marselj igrao pre nas, ali znam da je bilo ozbiljnih ekipa u igri. Da nije bio Milan njima ranije? Čekaj, daj da proguglam. Polufinale... 91... Zaboravio sam. Spartak Moskva? A jel’? Eto, jesam rekao da su igrali Milan i Real. Znam da je nešto bilo i da je Marselj nešto igrao sa Milanom. Po svemu ovome, kad gledate Dinamo Drezden je nama bio najlakši u četvrtfinalu.

Sa revanša protiv Bavaraca

Protiv Bajerna u MInhenu

Ne potcenjujem nikoga, ali baš nam je trebalo da pobedimo jedan veliki klub. Bajern je te godine išao na titulu. Imali su sve. Ali dobro... Bajern, pa šta ako je Bajern? Šta i da se izgubi? Pa život je to, ljudi moji. Znate kako, mnogo mi na ovim prostorima gledamo svaku utakmicu kao da je istorijska. Englezi to gledaju drugačije. Sutra je novi dan, ide nova utakmica. Pa neće fudbal prestati da se igra ili će nekome pasti glava ako se ne pobedi neka utakmica.

Svest o tome koliko smo dobri smo dobili tek kada smo tamo pobedili Bajern. Tad smo osetili da možemo postati prvaci Evrope. Bajern je uvek Bajern. Jedan od najvećih na svetu. E kad njih dobiješ tamo, onda znaš da možeš do kraja.

Piksi

Ma nismo mi pričali nešto mnogo o njemu. Puna nam je glava bila pritiska, pa nismo razmišljali ni o bilo kome drugom. Piksi je ušao nešto kratko. Nažalost, za njega, ali na sreću za nas. I odmah je tamo napravio neku pometnju čim je dobio loptu. Ali je bio povređen, nije to bio taj Piksi. Ma, nije mu lako bilo. Posle penala smo se videli, čestitao je, a mi smo otišli na veselje i onda je stigao slatki umor. Pala je tona sa leđa. Koliko adrenalina je bilo u celoj priči, padali smo od umora kada smo se ispraznili.

Atmosfera i ego

Priladogba je vrlo bitna u životu, pa i u fudbalu. Pojedinac nikad nije osvojio Ligu šampiona, niti će. Mora cela ekipa da se prilagođava. Da svi daju najbolje što mogu. Svaki od nas u toj generaciji je imao neki ego. I to je u redu! Ali smo se svi prilagođavali ekipi. I taj Bina koji ima neverovatan ego i takav je kakav je, prilagodio se ekipi da bismo napravili rezultat. Bez toga ne može. Samim time i Dejo isto. On je jedan od jačih karaktera. Vidi se to i danas kako živi. Ali Dejo nije težak karakter, već da to ispravno nazovemo – jak karakter. Prilagodio se i on. Bez toga jednostavno ne ide.

To je taj sveukupni kvalitet cele ekipe. Nije samo da igraš dobro već da imaš i neke stvari koje te izvuku puno puta i kad ne igraš dobro. Neki slobodnjak, neki prekid, neki skok...

Nemam ni ja pojma kako smo se dogovarali oko slobodnjaka. Koliko god da je egoizam bio prisutan u glavama svih nas, znali smo šta je najvažnije. Da se ne lažemo, ego je kod Mihe jako veliki. On možda ima veći ego od svih nas. Ali kad je došao u Zvezdu, znao je da poštuje gde je i da poštuje sve to što je zatekao. Mogu reći sve najlepše o njegovom dolasku. Nikad tu nije bio nijedan problem. Već samo jedan veliki plus za nas kao ekipu. I nije tu bio samo taj njegov šut... Nego i sposobnost igranja, talenat i karakter na terenu. Dobro nam je došla još jedna kockica da se posložimo.

Na primer, Ilija nikad nije bio previše pričljiv tip. To je isto jedan od razloga za konačni uspeh. Moralo je tu svega biti. Svi smo bili dobri momci. Koliko god da si egoista, uvek gledaš sebe, ali ceo taj egoizam smo podredili ekipi. Zato smo i imali rezultat. Nije to ništa slučajno. Uz kvalitet moraš imati i nešto drugo. Ono ljudski. Svi smo bili karakterno jaki.

Između svih nas je bila baš dobra atmosfera. Na ovim balkanskim prostorima je nemoguće napraviti neki rezultat ako nemaš atmosferu. Bili smo jako dobri između sebe a povrh svega je bio kvalitet koji je imala ta generacija. Plus karakter. Sve su to bitne stvari da bi se napravio najveći rezultat.

Bio je neki cilj da se napravi dobar rezultat i svi su igrali dobro. Imali smo igrače sa karakterom što je najbitnije.

Darko Kobra, smireni Mile i Dejo Genije

Darko Kobra je bio ono za šta je bio. Jedan od retkih igrača koji je imao takav procenat iskorišćenih šansi. Gol igrač. Zato je i bio najbolji strelac. Njegovi kvaliteti su se znali i zato je doveden. Da daje golove. A verujte mi da je mnogo radio za ekipu. Nije istina da nije trčao. Trudio se. A ono što je bilo njegovo kraljevstvo je šesnaesterac. Svaka lopta i svaki otpadak su bili njegovi. I kad ekipi nije išlo, uvek bi on bio tu da postigne neki gol.

Mile Belodedić nam je doneo sigurnost i stabilnost. Svima nama. Od iskustva do tog kvaliteta na lopti. I u ovo današnje vreme bi bio veliki štoper. Sad svi kao nešto pričaju da je ovo neko čudo od vremena i fudbala i da neki od nas ne bi mogli da igraju. Ja to ne vidim tako. Čak bi možda neki od nas bili 10 puta bolji. Meni su to sve gluposti o modernim vremenima.

Sa Vojom Lalatovićem

Juga je bio pravi igrač. Samo mu se tako potrefilo da je morao otići na kaljenje u Rad. Imao je i sreću da mu je Ljupko tamo bio trener. Što ne znači da njegov kvalitet ne bi došao do izražaja i bez Ljupka. Ali Ljupko mu je odmah verovao. Sve su to kockice koje su se poklapale.

Savićević i ja? Vidite, ja sam jako dobar sa Dejanom. Baš smo super. Dejo je bio Genije i ostao je Genije. Pa nismo to mi izmislili. To su mu nadimak dali ljudi u Italiji. On je igrač koji u momentu sam rešava utakmice. Nije možda imao kontinuitet kao što su neki očekivali. Ali i ovako je napravio ogromnu karijeru. Neki su ga i u Italiji osporavali, pa onda dođe finale protiv Barselone kad sam pobedi utakmicu. To je Dejo.

Ne bih ja rekao da on nije trenirao. Ljudi zaista ne znaju koliko je on imao problema sa povredama. Jeste taj primicač čuven, ali je taj primicač postojao. I smetao mu je. To je jednostavno tako. Imao je probleme sa njima. Ma šta dalje da pričamo... Dejo je igračina i Dejo je svetska klasa.

Ne potcenjujući sve druge, ja i on smo zaista mogli igrati protiv bilo koga na najvećem nivou. Bili smo u tom periodu među najboljima u Evropi. Lepo sam se osećao sa ljudima poput njega koji znaju fudbal i imaju taj vrhunski kvalitet. Verujte mi, nikad nijedan problem nije bio između nas. Ali opet govorim: Sve je lakše kad se pobeđuje.

Raspad generacije i život u prošlosti

Verovatno bismo otišli i bez rata. Ne verujem da je Zvezda mogla da nas zadrži. Vrlo teško. Ljudi još uvek pričaju o tome, meni je to normalno. Postali smo generacija koja je obeležila Crvenu zvezdi i fudbal na ovim prostorima.

Na kraju je to bilo veliko zadovoljstvo za sve navijače. I veliki plus za nas pred odlaske u inostranstvo. Drugačije je kad odeš kao prvak Evrope. Velika je to stvar bila za naše karijere. Manje više smo se svi posle toga prodali. Praktično za godinu dana smo svi otišli. Darko u Inter. Miha gde ono bi? U Lacio, Sampdoriju? Juga u Sampdoriju, Radinović, Marović, Belodedić u Valensiju... Opet se moralo stvarati nešto novo. Što nije lako na ovim prostorima. A pogotovo nije lako stvoriti neku takvu generaciju.

Puno pričamo o toj generaciji što je i normalno. Ja bih voleo da se desi još neka takva generacija. Da budu još i bolji od nas ako je moguće. Znamo da je teško, ali nadamo se. Lepo je sećati se prošlosti, ali ne treba živeti u prošlosti. Tako i mi iz te generacije. Puno puta se setimo nekih detalja, često pogledamo neke inserte iz tih godine. Ali ne živeti u tome. Crvena zvezda ne treba živeti od ’91. već da i dalje nešto stvara i pokušava. Vidim da je sad na sve boljem i boljem putu. Bio je jedan jako loš period, ali vidimo da se sad sve pokrenulo. Teško da mogu osvojiti Ligu šampiona, ali treba da budu u toj nekoj grupi učesnika. Da se prave pomaci i drži kontinuitet. Jako je to bitno i finansijski da klub živi.

Opušteno s Dikom

Sad, kad gledaš nakon 30 godine, to deluje nemoguće da će neko ponoviti sa Balkana. Ili iz istočnog bloka. Pogotovo u ovim današnjim uslovima u kojima veliki klubovi imaju previše novaca i previše kvaliteta. Ovo danas više nije Juga, ovo su sada dosta slabije lige. Nemaš 25.000.000 ljudi u državi. Puno je više igrača bilo, a uz to do 28 godine nisi mogao vani. Sav kvalitet je ostajao i onda si mogao raditi i stvarati... Iako je to i tad bilo jako teško ostvariti. Ali eto, desilo se. Generacija koja je postala evropski prvak.

Bilo je svugde slavlja. Mislim da je bila sreda i da smo već u nedelju igrali derbi s Partizanom. U prvih 30 minuta je već bilo 3:0 za nas. Onda su smanjili preko Mijata. Ja, Juga i ne znam ko je dao treći... Mislim da je Dejo namestio sva tri. Dva dana smo baš slavili, a onda smo kao nešto počeli da pripremamo za taj derbi.

Prošlo je 30 godina

Ni 30 godina kasnije niko ni o kome nije lošu reč rekao. Jer nema zašto. To je dokaz kakvu smo atmosferu imali. U biti, ja sam i danas dobar sa svima. Ostali smo u nekim kontaktima. Možda se ne čujemo kao ranije, ali to je zato što svako ima svoj život i sve ide tako brzo. Svi smo u nekim poslovima. Ali kad god se vidimo ili čujemo, uvek je to ono isto međusobno poštovanje.

A jebiga... Tako brzo je vreme prolazilo. Ostali smo dobri i slatko se ispričamo svaki put kad se vidimo. Svaki ima svoje porodice, svoj život i ne živiš od prošlosti. Živiš ono šta je – tu je. Pričamo o porodicama. Onda se setimo nekih detalja. Ti si ovo, ti si ono... Ali vreme baš leti. Evo 30 godina je prošlo, a kao da je juče bilo. Kad bih vam ja pričao detaljno jednu od tih 30 godina, verovatno bih pričao danima. Koliko stvari mi se desilo u tih 30 godina, ne može da stane u 20 knjiga. Koliko god da je tih 30 godina brzo prošlo, toliko se desilo baš puno stvari. Koliko su se nama životi promenili... Ma možemo pričati 15 dana.

Dobro je bilo... Jebiga, život ide. Nakon 30 godina kad nas vidiš, svi negde nešto radimo. Dejo je predsednik Saveza dole, Mile je u rumunskom savezu, Dika je uz Piksija, Juga je tu, u Beču, Stošić je u bio u Betisu, Mara je imao neki hotel, Šaban je u Sarajevu na relaciji sa Pogoricom i Atinom... Ne znam šta Darko i Ilija rade? Zamisli, Radinović predaje fizičko. A do finala je sve igrao. Ali to je život. Kladim se da ne znate ko je sve bio na klupi. Daj mi telefon da proguglamo. Moča, Vlada... Ni ja se ne sećam. Mislim da je bio i Rade Tošić. Baš me zanima. Vidi jebote bio i Lukić, a ja mislio da je tad bio u vojsci. Pa kako ih nema više na klupi? Gledaj: Stevanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Ilija, Prosinečki, Siniša, Darko, Dejan i Dragiša... I ušao je samo Vlada. A mislim da su mogle dve izmene tamo. A oni... Olmeta, Amoros, Di Meko... Da, da Erik de Meko levi bek. Boli, Mozer, Žeman, Kazoni, Vodl, Papen, Abedi Pele i Furnije. Taj Furnije je mene čuvao. Vidi Tigana im bio na klupi?!

VLADA STOŠIĆ

 VLADA STOŠIĆ

VLADA STOŠIĆ

Ulazak na teren u finalu (©MN Press)

Stadion Sveti Nikola, 29. maj 1991, Bari, Italija...

Moguće je da nam nisu dozvoli da igramo kako znamo. Ne znam zaista... Mnogo teško za analizirati. Čudna i atmosfera, kao da svi u klubu čekali taj meč da oduše. Vidiš Džajića sa cigaretom, nervoznog Cveleta, o Ljupku da ne govorim. Jedna cigara za drugom. Kada sam ušao i meni je bilo u glavi samo ne primimo gol. Teško bismo se vratili. Penali su nešto drugo, imali smo takve tehničare i izvođače prekida, da se i sada naježim. Nije bilo greške. Koliko je sve to bilo ludo. I ta noć i povratak u Beograd i blokiran auto-put. Bacali su nam neke ruže. Vidiš da je klub uspeo, da smo svi uspeli. A nisi svestan kao što si danas. Sećam se i onih naših bordo odela. Razmišljaš, kakav smo mi to tim?

Ne znam i ne mogu da pretpostavim kako bi sve to izgledalo da nismo uspeli. Teško je bilo sve to izdržati. Jer se stalno potenciralo da smo prvi put u finalu, da Zvezdi kao klubu nedostaje samo još taj jedan pehar. Ne kažem da je greška, ali da mogu da vrate vreme sumnjam da bi nas ljudi iz kluba odveli u Italiju mnogo ranije. Zamislite samo da ste na istom mestu, sa istim ljudima sedam dana. Pa neka su vam najbolji prijatelji i drugari. Teško je bilo to psihički izdržati.

Kolike noći u hotelu Slavija...

Goran Vasilijević, Stošić i Slobodan Marović

Zanimljiva je priča o toj generaciji, tom uspehu i Bariju, o atmosferi. Danas svi to rade, govore o nikada viđenom timskom duhu i koriste slične floskule. Ali, za početak, evo vam jedna anegdota. Ne znam ni sam koliko noći smo proveli u hotelu „Slavija“. I znali su se neki rituali tokom tih karantina. Ja sam sedeo za stolom sa Najdoskim, Pančevom i Duškom Radinovićem. Dakle, dva Makedonca, Crnogorac i ja kao predstavnik Vranja. I znao se ritual. Obično smo posle obroka išli pešaka do Hrama, malo tu popričamo. Sećam se kao danas jednog jutra. Darko je onako šeretski u svom stilu pričao kako je makedonska muzika u staroj Jugoslaviji najbolja. Sve zbog pesme „Makedonsko devojče“. Javio se tu Duško Radinović, hoće da brani Crnu Goru i tamošnji melos. Darko i dalje drži svoju stranu, javlja se i Ilija... Ja sam ćutao nekoliko koraka, ali sam rekao da je vranjski melos nešto najbolje. Darko odmah skoči, priča kako nemam pojma i tako to. Ali taj razgovor je slušala jedna žena. Stigla nas i ona se ubacuje u razgovor. Pazi sad ovo, doslovce izgovara: „U pravu je ovaj momak, vranjanski melos je najbolji, to vam ja kažem kao profesorka na Akademiji“. I tu je priči morao da bude kraj.

Stošić otišao? Pa to je odlično...

Stvarno smo bili moćna ekipa, prava družina, operisana od ega. Evo, pošto je u pitanju veliki jubilej, možete da mi dopustite da se malo hvalim. Mogu i cifre da pominjem, da sam u te dve sezone odigrao 51 utakmicu i bio standardan do proleća 1991. godine. Ali ima jedan detalj koji me čini mnogo ponosnim. Govorimo o sezoni posle Barija. Odigrao sam odličan meč protiv Sampdorije u Đenovi, zatim otišao na polusezoni. Nisam bio u ključnoj utakmici za prolaz u finale. Otišao sam pre toga, na polusezoni, u Majorku. Nedavno mi je jedan poznati srpski novinar prepričao razgovor sa Vujadinom Boškovom. Veliki trener je rekao da od svih igrača Crvene zvezde na terenu ne bi voleo da vidi mene. Kada je dobio odgovor da sam ja otišao, Boškov je onako u svom stilu izgovorio:

„Pa to je odlično...“

Mile i Ilija – nestvaran tandem; Olimpik – strašan tim

Kada je počela sezona koja je krunisana utakmicom u Bariju, ja sam imao dug staž u Crvenoj zvezdi. Bio sam dete kluba, a znate kako su deca kluba odgajana. Kao što ih i danas odgajaju. Pobedi i nemoj nikoga da se plašiš. Bio sam svedok stvaranja tog tima, i života ogromnog kluba. Nas nekoliko iz omladinaca, pre svih Juga i ja. Onda dolaze Dejo, Pančev i na kraju Belodedić. Pogledajte vi tu silu. Nekad kada razmišljam o toj Zvezdi pomislim da sa Miletom i Ilijom nismo mogli da primimo gol. To je nestvaran tandem. Još kad osetite kako deluju, šta sve mogu zajedno. Nemoguće je to objasniti. Nikada se nismo osetili inferiornim u odnosu na Bajern ili Glazgov Rendžers. Zasluga je to i uprave kluba, koja je znala da uskladi finansijski i sportski deo. Džaja je bio nepogrešiv, imao je i finansijsku potporu koju je obezbeđivao Cvele.

Ali da se vratimo na fudbal. Realno, Ljupko je podneo najveći teret na leđima posle Grashopersa. Otišao je Piksi, mi smo slabo odigrali. Stvorila se sumnja, pritisak, raspravljalo se dugo u javnosti. I onda meč za ponos Crvene zvezde, pa i moj lični. Odigrao sam vanserijski u Cirihu. Nemojte da ispadne da se opet hvalim. Ali pogledajte snimke. Ona lopta koju sam dao Pančevu za vodeći pogodak. Preko odbrane, tačno tamo gde je on otvaranjem želeo da je pošaljem. Ja i Darko smo imali neku posebnu vezu. Voleo me je, tu smo komšije. On iz Skoplja, ja iz Vranja. Stalno je pričao: „Ti, Vranjanac, ovo, ti, Vranjanac, ono“. Čudo od čoveka i napadača. Čujemo se i danas. Nekako smo legli jedan drugome. Voleo me je. Čudio se koliko mogu da trčim, s obzirom da sam bio i tehnički na dobrom nivou. Eto, ispalo je tako da mogu da vam hronološki pričam. Posle Grashopersa desio se Rendžers. Opet pritisak, Dejan se povredio nekoliko dana ranije. Mislim na meču sa Zemunom. Ako se ne varam nosio sam desetku na tom meču. Nije to toliko ni važno. U Beogradu je bio jedan od upečatljivih detalja u mojoj karijeri. Možda i najbolja partija u životu. Sve me htelo. Uživao sam na terenu...

I uvek mi možemo da pričamo da li nam je nešto nedostajalo, pa i to da li smo mogli u finalu da igramo bolje. Pazite, fudbal se mnogo promenio. Nisi tada ti imao mnogo ekipa sa jakim fizikalijama koji uz sve to imaju vanserijske tehničare. E, to je bio Olimpik iz Marselja. Dave te. Kada god imaš loptu dvojica su u presingu, nekada i trojica. Onaj Bazil Boli... To su bili takvi dueli, onda Abedi Pele, a Piksi na klupi. I ja sam bio na klupi. Gledaš i čekaš.

Eh, da je duže trajalo...

Ali neka... Svaki 29. maj je praznik u mom domu, kao i u domovima svih zvezdaša. I prava je šteta što je ova COVID situacija, pa klub ne može da organizuje proslavu. Čisto da prepričamo još nešto. U društvu se svašta setiš. Sećam se da sam posle Beograda imao doček u Vranju. Bio sam sa gradonačelnikom. Jedini sam osvajač Kupa šampiona sa tog podneblja. Znam da će se Bina nasmejati kada ovo pročita. Oni tamo blizu Kruševca su u velikoj prednosti. Imaju Binu, pa Jugu koji je dva puta osvajao. Ali znate da smo mi sa juga skromniji. Ja nisam nosio pehar po Srbiji, ali je Bina sve nadoknadio. Vozio ga je gde god krene. Bio je pehar i na nekim svadbama, pričalo se da je ulubljen i da je UEFA morala da ga popravlja, a-ha-ha.

Nas i danas smatraju da smo generacija koja je mogla da se snađe u modernom fudbalu. I ja delim to razmišljanje. Imali smo sve. Nisi smeo nikoga da fauliraš na 25 metara od gola. Miha kao prvi izvođač, a znate kakve su šuteve imali Juga, Darko, Savićević. Nisu svi mogli da dođu na red. Danas su igrači malo egoistični. To kod nas nije bio slučaj. Ljupko ima velike zasluge. I pitam se gde bismo bili da smo mogli još malo da ostanemo zajedno.

Odeš u Minhen – nema problema. Prihvatiš otvorenu igru i pobediš ih tamo posle ne znam koliko godina. Dominiraš, tamo možeš sve da rešiš. Pa nam je Drezden bio rutina. I onaj Rendžers nakrcan reprezentativcima Engleske.

Da je bilo sreće više bismo potrajali. Duže bismo igrali zajedno. Ali i ovako smo lestvicu postigli visoko. Sada je skoro nemoguće da to neko ponovi. Ali treba verovati. Zvezda je od 1945. godine verovala da će biti najbolja u Evropi. I bila je.

VLADIMIR JUGOVIĆ

 VLADIMIR JUGOVIĆ

Stadion Sveti Nikola, 21. maj 1991, Bari, Italija...

Samo je priča da smo finale igrali namerno defanzivno da bismo osvojili. Mi u toj utakmici nismo imali Radinovića, nego je desnog beka igrao Šabanadžović, kome to nije bila pozicija. Onda je Binić umesto da bude više napred, morao da igra manje-više po celoj strani, čime smo izgubili oštricu koja je mogla da nam donese gol. Izostankom Radinovića cela ekipa se pomerila udesno. Igrao si u određenim trenucima onako kako si morao po karakteristikama igrača koje si imao. Isto tako i Olimpik nije igrao nešto previše ofanzivno. I oni su igrali samo s Papenom napred, a kod nas je to bio Darko.

Finale je utakmica posebne težine. Niko ne priča o Superkupu Evrope protiv Mančester junajteda, kada smo odigrali odlično, ali izgubili sa 0:1. Svi pričaju o Marselju, što znači da smo dobili. Ja sam lično ponosan na to što smo ostavili klubu i gradu trofej koji nije baš tako lako osvojiti. Pogotovo sada, kada treba uložiti milijardu evra da bi se došlo do finala.

Kako godine prolaze, sve smo stariji, pa znamo više da cenimo neke stvari. Uvek vremenska distanca daje pravi sud. Tako se i ovaj naš uspeh sada drugačije gleda nego u prvom momentu.

Niko ne zna šta bi bilo da je ekipa ostala na okupu, ali ono što znamo jeste to da smo osvojili trofej u Bariju. To je ostalo upisano, a sad šta bi bilo kad bi bilo...

Mozer bi danas dobio crveni…

U utakmici kao što je finale Kupa šampiona, na tom nivou izdržati 120 minuta, a onda i dati svih pet penala, to je pokazatelj da smo i psihički bili izuzetno pripremljeni.Bila je rovovska borba za svaki centimetar na terenu. Nedavno sam prvi put posle toliko godina pogledao snimak cele utakmice i baš sam bio iznenađen. U 26. minutu Mozer je igrao rukom kao zadnji igrač, što bi danas bio crveni karton. Baš se vidi da je namerno igrao rukom, ali umesto da on dobije crveni, Bina je dobio žuti. Da je isključen, verovatno bi sve bilo drugačije.

Taj Mozer mi je ostavio dobar utisak. Bio je neverovatno agresivan, superioran i samouveren. On im je davao snagu.

Penali…

Kod penala nemaš vremena da strepiš i razmišljaš. Kad previše razmišljaš, onda promašiš.

Možda su ovi iz Olimpika imali prevelike premije pa su razmišljali o njima i zato promašili penal (smeh, prim. aut.).

Nadam se da se naši navijači ne bi ljutili i da smo izgubili, jer smo stvarno dali sve od sebe. A oni su bili sjajni, ceo stadion je bio crveno-beo, toliko ljudi različitih profila, tolika pozitivna energija. Oni su nam davali energiju.

Otkupio bih dres iz Barija…

Ja sam fudbal igrao zato što sam ga voleo, ne zbog skupljanja trofeja – iako sam ih osvojio u skoro svakom klubu u kom sam igrao. Samo mi je žao što dres iz Barija nisam sačuvao. Odmah posle utakmice ga je Cvele uzeo u svlačionici da nekom pokloni, nije razmišljao da bi to nama igračima moglo da bude nešto najvrednije. Međutim, u toj silnoj euforiji niko i nije razmišljao o dresu.Danas bih ga rado otkupio kada bih znao kod koga je, jer sam u Bariju prvi put u karijeri nosio broj dva, pošto me je Šaban zamolio da on ne nosi dvojku koja mu je sledovala, jer je igrao desnog beka umesto povređenog Radinovića. Mislio je da će se bolje prodati ako ima drugi broj na leđima (smeh).

Bajern Minhen...

Dvomeč sa Bajernom bio je finale pre finala. Obe utakmice.

Bajern je igrao otvorenije i napadački, pa si imao prostora da igraš sa njima. Za razliku od Olimpika koji je bio dosta zatvoreniji, defanzivniji i grublji. Problem je što ljudi koji su gledali te utakmice misle da je trebalo da igramo bolje protiv Olimpika, ali to nekada i nije moguće. Finale je, ipak, finale. Igrate protiv tima koji je u stručnom štabu imao osvajača Svetskog prvenstva 1990, Franca Bekenbauera, protiv tima koji je tada bio ono što je danas Pari Sen Žermen. Imali su najviše para, bili ambiciozni, osvajali titule...

Grashopers...

Grashopers je tada bio skoro reprezentacija Švajcarske, imali su sjajnog trenera Hicfilda i direktora Fogela koji je posle revanš utakmice izjavio da su izgubili od budućeg prvaka Evrope. Pokazali smo da nije bitno samo dobiti kod kuće, kao što je i Zvezda sa Milojevićem protiv Salcburga igrala nerešeno u Beogradu, pa prošla u revanšu. To samo pokazuje čvrstinu ekipe i da nije bitno dominirati kod kuće, a izgubiš na strani, što se dešavalo nekim prethodnim generacijama.

Analizirao sam Zvezdine timove koji su igrali protiv Milana u onoj magli, pa protiv Kelna i onda protiv Grashopersa. Ipak je dolaskom Ljupka napravljena određena selekcija s nekim drugim kvalitetima. On je dao glavni impuls osvajanju titule evropskog prvaka. Naravno, uz podršku kluba.

Sa Banjice umalo u Zagreb…

Od 1983. sam bio u Crvenoj zvezdi, a u Radu sam proveo šest meseci. To je bila moja ideja da idem tamo. Lično sam otišao kod Šekija i tražio mu. Iznenadio se, ali ja sam trenirao fudbal, jer sam voleo da igram, a ne da bih sedeo na klupi.

Bio sam u iskusnoj ekipi, koja je bila četvrta, pa sledeće sezone peta u onoj ligi. Nije Rad tada bio baš nebitan klub... U toj polusezoni odigrao sam 14 utakmica i dao osam golova.

Ljupko mi je pričao da se jedva izborio da me vrati u Zvezdu. Tada je Šaban igrao na sličnoj poziciji, a igrao je Svetsko prvenstvo i bio mnogo stariji, ali je Ljupko video o čemu se radi, jer smo radili zajedno. Na kraju je moj povratak ispao super za sve.

Dok sam bio u Radu, imao sam ponudu Dinamo Zagreba. Tada im je Kuže bio trener. Čak je i kasnije hteo da me vodi iz Juventusa u Japan. Ko zna šta bi bilo da me Ljupko nije zvao, ali meni je oduvek san bio da zaigram na Marakani. Nisam čak ni o inostranstvu razmišljao. Sa Zvezdom sam osvojio sve što je moglo da se osvoji od pionira do prvog tima.

Sve kao na traci...

Odmah posle vojske sam osvojio Ligu šampiona. Ide ti sve kao na traci, nemaš vremena da razmišljaš, da se raduješ. Kad si profesionalni fudbaler, ideš iz utakmice u utakmicu, trudiš se da sve završavaš maksimalno. U prvoj sezoni sam osvojio sve. Što se kaže, ustao sam na desnu nogu.

Ali to nije slučajno. Od 1983. sam se pripremao za takve stvari. Sa 13-14 godina budio sam se u četiri ujutru, vozio se četiri sata autobusom da bih igrao dve utakmice, pa nazad. Tako šest meseci. Treba to izdržati, ali sve je to psihološka priprema za kasnije. Zavisi samo od toga da li voliš i želiš.

To je bio moj život, to sam voleo. Tek sada mogu da zahvalim svojim roditeljima što su mi dozvolili da tako mlad odem u nešto nepoznato.

Špageti i kolači…

Godinu dana sam bio u pravoj vojsci u Nišu, u kasarni gde dobiješ šatorsko krilo sa opremom, svoju kasetu, redovno nameštaš krevet... Navikao sam na disciplinu, tako da mi je u karantinu pred finale sa Olimpikom bilo fenomenalno (smeh).

Meni je to sve sada kao jedan dubok san, mnogo toga se više ne sećam. Jeste karantin nekad dobar, mada smo mi tada svi dobili po kilogram-dva-tri. Promeniš ishranu, jeli smo redovno špagete, pa postali malo teži. Bina se stalno bunio za kolače, kaže previše su jednostavni bili.

Motor ekipe….

(Rekli su o njemu u odvojenim intervjuima za Mozzart Sport:

„Koliko god neko pričao za njega da je bio dobar, Juga je bio još bolji” – Mile Belodedić.

„Jugović je trčao 20 kilometara po utakmici, a mogao je i više” – Ilija Najdoski)

Sigurno da je predivno kada neko tako priča o vama i toliko godina kasnije.

Danas se igrači biraju po fizičkoj spremi. Ako možeš da trčiš više od 10 kilometara po utakmici, već si u prednosti. Ja sam imao sreću da nisam bio desno krilo, centarfor ili polušpic, pa da moram samo to da igram. Mogao sam da igram više pozicija, zbog toga mi je bilo lakše. Bio sam motor ekipe.

Ko će te u fudbalu da trpeti ako nemaš rezultate? Danas moraš da igraš i odbranu i napad, moraš da se boriš.

Šesta Zvezdina zvezda…

Da bi tim bio dobar moraju da postoje različiti karakteri, fizičke predispozicije, različiti profili igrača, ali i neko ko će to uklopiti. Kod nas se sve pogodilo, jer da nije, ne bismo uspeli da osvojimo sve što jesmo. Mogu se čuti kritike na izbor kluba da cela ekipa bude šesta Zvezdina zvezda, ali to je bila generacija pobednika i ne bi smela da se zaboravi.

Ako treba u timskoj igri non-stop isticati nekoga pojedinačno kao najboljeg, onda on bolje da igra tenis, jer tamo zavisiš samo od sebe. Baš to što smo bili različiti tipovi igrača, a jedinstveni kao tim, to je bila naša prednost.

REFIK ŠABANADŽOVIĆ

 REFIK ŠABANADŽOVIĆ

Stadion Sveti Nikola, 29. maj 1991, Bari, Italija...            

Kažu da nije bila lijepa utakmica za oko, ali ko te pita. Mi smo dobro stajali u defanzivi, a gore ovi naši Dejo, Robi, Pančev šta urade. Nisu nam puno prilika ni napravili. Mi smo išli na individualne kvalitete, Uzdali smo se u ove ofanzivce. Kontali smo Dejo će predriblati nekog, nešto će izmisliti. Bina će pobjeći. Pančevu samo da gurneš loptu u šesnaesterac, zabiće ga. Miha slobodnjak. Prosinečki će izrolati, šutnuti. Znaš kakav je Žuti bio, može zabiti gol sa 30 metara. Marović je čuvao Vodla, Najdoski Papena, a ja Pelea. Dobro smo mi stajali na terenu. Nismo puno napravili, a Ljupko je onda napravio izmjene. Deju je makô, a ubacio Stošića da pojača trku i defanzivu.

Penali...

Iskren da ti budem, da je mene neko pitao, ja ne bih šutirao. Nema šanse. Vježbali smo mi na treningu penale, ali džaba. Velika je odgovornost. Ljupko je pitao kako se ko osjeća. Robi je rekao ja ću prvi, Pančev je htio posljednji. Uvijek je to volio. Nije lako penal šutirati u tim momentima. Cijeli svijet to gleda. Sad ja nekom kad pričam, to možda djeluje, evo ga pretjeruje, ali brate onaj gol se smanji na penalima. Da je došao red na mene, morao bih, ali ovako da se javim, ne. Mislim da je Dika napravio olakšicu svima nama. Odbrani prvi penal i već ti ulije neku sigurnost.

Olimpik Marselj...

Svjesni smo bili njihovih kvaliteta, a znam da su imali premiju za pobjedu oko 500.000, sad ne znam da li maraka ili čega već u to vrijeme, i u tome je razlika bila drastična, jer smo mi imali mnogo manje. Brate, Abedi Pele, Papen, Vodl. Kad čuješ te igrače, pa to je komplet reprezentacija Francuske, sa Vodlom najboljim igračem Engleske. Piksi najbolji igrač Jugoslavije, a sjedi im na klupi. Zamisli kakva su ekipa. Boli je bio životinja, štoper. Nije ti dobro kad ga vidiš, čovječe. I Karlos Mozer, Brazilac. Brate, da utrneš. Evo sad da ih vidi neko, rekô bi ma bježi ko će protiv ovih igrati?!

Abedi Pele...

On je sam razbio Milan u ranijoj fazi. Paklen igrač. Brz, nisko težište. Najbolji igrač Afrike. Au, kako je bio bezobrazan. Sjećam se jednog kornera, spuc'o me laktom u glavu. Sudija ništa nije ni pokazao, ali dobro nije lako dati nekom karton u finalu. Vidio sam ga prije par godina u Sarajevu na nekoj prijateljskoj utakmici i prepoznao me. Čuvao sam ja i Maradonu i Gulita. Nekako sam imao sreću. Možda ja tada njih nisam dobro čuvao, nemam pojma, ali ništa nisu uradili. Tako i Pele. Kad se sjetim šta je samo radio Milanu, a nama za 120 minuta ništa nije napravio. Govorio mi Ljupko: „Šabane pazi se, ima dobar start nezgodan je.” Ja sam više volio čuvati više igrače, jer nisu toliko okretni i brzi, a ovaj bio niži od mene i lagan. Ne stoji na zemlji. Ja sam gledao utakmice Marselj – Milan i kad sam vidio šta im je čovjek uradio. A kod njih Barezi, Kostakurta, Maldini. Nije mi bilo dobro.

Piksi...

Ja i Dejo se u međuvremenu čuli sa Piksijem i pitali ga hoće li igrati? Molili smo boga da ne igra, a-ha-ha. Bio tad onaj Getels, stari lisac Belgijanac, i nama bilo super da Piksi ne igra, jer, je*i ga, u to vrijeme Piksi igrao top. Piksi kaže da ga je trener nudio da puca penal i da on nije htio. Znam da sam ja na kraju utakmice zamjenio dres sa njim. Vjeruj mi, on kad je ušao sa klupe, najopasniji bio. Ona situacija po lijevoj strani, kad je uradio lažnjak pa zavrnuo, malo je falilo da ga primimo. Mogao nam je doći glave. Vile su nas pronosale. Piksiju je bilo žao što je tad bio u Marselju. On je imao želju da sa Zvezdom uzme titulu. Pa sećam se onda sa Milanom, kad je magla pala. Da nije bilo toga, mi bismo i tada bili prvaci, 100 posto.

Slavlje i bordo odela...

Auuu, došli trubači u svlačionicu. Ja sam imao osjećaj da niko ne zna ni đe je ni šta je. Bilo je unutra toliko ljudi da nisam vjerovao da to može sve da stane. Pilo se i pjevalo. Ludnica. Najviše ko ti je pjevô, to su Dejo i Pančev. Darko je uvijek volio da pjeva, i nije loš bio. Pa moja braća su ušla tada u svlačionicu i slavila. Kako li su oni ušli, boga pitaj? Onda se otišlo u hotel, nastavilo se, nije se spavalo nikako. Ja se sjećam da smo došli na aerodrom u Beograd, bio doček. Ne mogu se sjetiti ko nam je držao govor. Onda se napravio špalir. Od aerodroma do stadiona. Sve ulice su bile zatvorene, a na Marakani oko 40.000–50.000 ljudi. Tražili su tad da bacamo ona bordo odijela u publiku. Robi je svoje progorio, a-ha-ha. Kô sad se sjećam, bio jedan Vesko Vukotić, radio na aerodromu, veliki Zvezdaš, i zamoli me da njemu ostavim odijelo. I jesam stvarno, kad se sve završilo ja mu poklonim. To se jednom doživi i ne mogu ja sad pričat kako je bilo. Nezaboravno.

Karantin i disciplinska za Belodedića...

Mi smo desetak dana ranije otišli u Bari. Bili smo u nekom zamku, bilo je zabačeno. Samo smo jeli i ležali i postalo nam je dosadno. Dejo Savićević i ja smo bili cimeri. Tom zamku gdje smo bili smješteni niko nije mogao da priđe, niti od novinara ni od navijača ni familije. Ponekad smo šetali. To je već bio kraj prvenstva, igrači se zasitili svega i došao je trenutak da svi živimo za tu utakmicu. U jednom trenutku stvarno nam je postalo dosadno, jer su dani bili bukvalno isti. Umrtvili smo se. Jedeš, piješ, spavaš i odradiš trening. Odjednom, dođoše jedan dan Džaja, Cvele i Ljupko i kažu da zbog kršenja discipline vraćaju u Beograd Belodedića. Kao gledao televizor do kasno. I frka se digla tada. Mi smo govorili: „Gdje ćeš njega, najvažniji igrač u odbrani, jeste normalni?” Međutim, oni su to namjerno uradili jer su vidjeli da nas je uhvatilo mrtvilo, pa da nas malo razdrmaju. I vjeruj mi da su uspjeli. Na dan utakmice se osjećala neka tenzija moram priznati. Nekako, znaš protiv koga igraš, a mi dolazimo iz Jugoslavije, realno, Marselj je bio veliki favorit i mogla se osjetiti nervoza. U svlačionici nije bilo straha, jer vidi ovako: mi smo prije toga dobili veliki Bajern. Nemaš šta da izgubiš, takvu utakmicu igraš jednom u karijeri.

Dejo...

Dejo i ja smo bili cimeri u Bariju. Mi smo se znali od malih nogu. Odrasli smo zajedno i mali fudbal igrali zajedno, tako da je nekako bilo logično da budemo i cimeri. Dejo je kralj. Pa mi smo gledali sve utakmice Marselja i pričali o njihovim igračima, analizirali ih, a on samo kaže: „Ma pusti to, ja sam najbolji.” I znate li koliko je to nama pomagalo? Više sebe cijeniš. Ali to je bilo tako, jer je on to stvarno mislio. I on je mogao sve, ali bukvalno. Pazi ovo. Mi u karantinu u Bariju i naš doktor Nešović kaže, ne smije niko da pije koka-kolu. I Dejo kaže: „Meni niko nije u kući ništa branio, e neće ni Nešović.” I onda za ručkom samo Dejo pije kolu. I nije mu niko branio, a-ha-ha.

Turbo Binić...

Znaš kakav je Bina? Lud! Ali pozitivno. Pa ja znam da smo mi tada samo razmišljali o njihovim igračima, a on veze nema. Pola ih ne zna. Pa i kad smo protiv Milana igrali, ista situacija. Mi pričamo o Bareziju, Gulitu, Maldiniju. On se samo zeza, lupa, udara i govori: „Samo mi je gurajte u prostor, sve ću da stignem, ništa ne brinite.” On se nije znao ni bojati nekoga. Bina je bio luđak. On nikog ne benda ni dva posto. Kakav Pele, kakav Papen. Pa znam da je uvijek nosio pištolje sa sobom. Kad sam posljednji put bio u Beogradu s njim na Marakani, rekao sam mu: „Bina, ja se samo tebe bojim ovdje”, a-ha-ha.

Ljupko Petrović, čupavi Valderama i Maradona...

Kod Ljupka je bila najvažnija disciplina, trka i defanziva. Znao je šta posjedujemo u napadu i koliko su opasni ovi gore. Ima jedna priča za Ljupka i mene. Pazi, ja sam bio u Zvezdi i onda odem u vojsku. Igrao sam tamo za sportsku četu, dao sam i neke golove. Nakon toga se vratim u Zvezdu i Švabo Osim me zovne u reprezentaciju na Svjetsko prvenstvo u Italiju. Ja prvu utakmicu bio na klupi, razbiju nas Njemci sa 4:1. U drugoj utakmici ja dobio šansu, super odigram. Tad bio onaj čupavi Valderama, ja ga čuvao. I odigrao sam ja to prvenstvo, čuvao Maradonu, dobar bio. I vratim se u Beograd, malo sam ja tad poletio, iskreno. Došao iz reprezentacije, čuvao Maradonu, mislio da sam najbolji. I nisam dobro radio. Dođe mi Ljupko i kaže: „Refik, moraš više raditi.” I sklonio me bio. I ja sam zaista počeo bolje da treniram i vratio me. Kasnije mi je priznao da je to namjerno uradio da me razdrma i spusti na zemlju. To je bio jako bitan faktor. Pusti to, kao ti čuvao Maradonu, igrao Svjetsko prvenstvo. Majstore, svaki trening i svaki detalj je bitan u velikoj ekipi. Ljupko je bio upravu.

Vladimir Cvetković...

Cvele je bio mozak. Alfa i omega, vjeruj mi. Svaki šaraf je on držao. Trebalo je to sve pripremiti. Od novca do putovanja, itd. Veliki je uticaj imao. Pazi, svi igrači su bili zadovoljni. Dobri ugovori, stanovi. Sve što si dogovorio, do posljednjeg centa je isplaćeno. Pazi, evo ja sam imao onu tešku povredu na Grbavici, kad sam bio u komi. Niko tad nije znao da li ću se vratiti fudbalu, a Zvezda mi dala stan i ispoštovala me. Nije to mala stvar, brate.

Falio nam je samo Katanec iz Slovenije...

Brate, kad vidiš taj napad Dejo, Robi, Pančev, Bina. Je*i ga, dobri smo bili pravo. Igrači iz cijele Jugoslavije. Falio nam je samo Katanec iz Slovenije. Ne možeš ti bolju sastaviti ekipu nema šanse. Kažu da je to najbolja ekipa u istoriji Zvezde. Jer, pazi, kad ti dobiješ Bajern, Milan... I naša klupa je bila odlična. Pazi, ja ne znam da li je iko iz te generacije Zvezdino dijete. Dovođeni smo ciljano. Svi. Nije bilo presudno koliko je ko dobar igrač, nego kako će se uklopiti u kolektiv. Morao si biti karakter za Zvezdu. Nije tu bilo samo 11 igrača, nego 20. Mi smo bili simbol jedne Jugoslavije. Pazi, ti imaš Deju koji može predriblati sve. Robi i njegovo rolanje. Imaš Pančeva. Ono što je igrô u Zvezdi, nigdje više nije mogô ponoviti. Čim mu je gurneš u 16 metara, on će je malim prstom udariti, ali će ući u gol. Znao je da se postavi. Ako ne znaš da se postaviš, džaba, brate. To se rodi.

Jugović i četvorka...

Ja sam cijeli život nosio broj četiri. I u Crnoj Gori , a i u Želji. Ja igrao beka u finalu i trebao da nosim broj dva (zbog povrede Duška Radinovića), a Jugović četvorku. Međutim, on tad bio mlad igrač, 19-20 godina, a ja htio da se prodam. Nekako mi srećan broj bio, i ja kažem: „Juga, ja ću uzeti četvorku, hoću da se prodam.” I Juga kaže: „Nije problem, Šabane.” On je maksimalno korektan bio. Strašno dobar momak. Da je trebalo da se bira i odlučuje, Ljupko bi dao njemu. Imao je veliku podršku od Ljupka. On ga je vratio sa pozajmice u Zvezdu, a to je malo ko mogao. Ljupko je njemu bio ono što je meni Ivica Osim u Želji.

Put do finala

Grashopers. Prva utakmica. Prvo poluvrijeme nas, brate, ubili. To je neki njemački stil igre, imali su i jednog Argentinca. Sjećam se i onog Alana Sutera, igra na sredini terena, ljevak. Puna Marakana, a oni nas poveli sa 1:0. I onda ga Bina nekako jedva zabije za 1:1. Otmar Hicfeld im bio trener. Idemo u Cirih na revanš i mogu ti reći da smo se bili prepali, jer su bili dobra ekipa, a imali rezultat u svoju korist. Međutim, dobijemo ih sa 4:1. Darko dao tri ja mislim, a Duško Radinović jedan. Laganije nego što smo očekivali. Mada sam poslije prve utakmice pomislio da ispadamo.

Dinamo Drezden... Na Marakani ih dobili sa 3:0. Ja sam prečku pogodio, sjećam se, sa 30 metara. Još ja nikad nisam bio taj koji šutira.

Glazgov Rendžers. I njih dobijemo sa 3:0 i onda tamo ponovo bilo 1:1. Branio Kaluđerović. Treći golman. Peja ga mi zvali. Iz Barajeva. Mi mu govorili: „Majstore, ne boj se.” On kaže: „Ma ne bojim se.” A sav se trese. Ali prva mu utakmica. Još oni tada cijela reprezentacija Škotske. Top ekipa. Gaf i Mo Džonson.

Bajern Minhen. U Minhenu dobijemo sa 2:1. Pančev i Dejo dali golove. Oni vrhunska ekipa. Efenberg, Volfart. Ali Laudrup. Au, brate. Ja sam ga čuvao. On uzme loptu i tri–četiri igrača na sebe. I onda revanš. Mi povedemo sa 1:0. Onda onaj slobodnjak mrljavi, Diki kroz noge. Onda 1:2 za njih. Mi smo već bili pali psihički, ne znam koliko je bilo ostalo do kraja. Onda ono Siniša po lijevoj strani kad je centrirao i nekako uđe. Nebo se otvorilo, a-ha-ha. Brate, ta atmosfera i ona protiv Milana kad je pala magla... To se ne može opisati. Ljudi su visili na tribinama, u loži, ma haos brate. Nit ti znaš đe udaraš, đe ideš. Navijači čupaju stative, travu. Znaš šta je najviše uticalo na naše samopouzdanje? Džaja je prije utakmice rekao: „Dobićemo ih i u Minhenu i u Beogradu.” Jer ako ti jedan Dragan Džajić to kaže, onda... Pa on je napravio tu ekipu i znao je koliko možemo. Čak, kažu da je Džaja poslije onog drugog gola htio iz lože da skoči u masu. Eto kolika je euforija bila.