A-bomb 1

Dok je Evropa gorela u vihoru Drugog svetskog rata, u SAD je započet rad na "Manhatn" projektu, čiji je glavni cilj bio dobijanje atomske bombe. U programu su učestvovali najčuveniji naučnici zapadnog sveta i oko 150.000 saradnika raznih struka. Krajem decembra 1942. godine u Čikagu, gradu s više miliona stanovnika, izveden je tajni eksperiment od čijeg je rezultata mogao da zavisi ishod rata. To se desilo u manjoj sali pod tribinama univerzitetskog stadiona za ragbi "Steig", u kojoj se kraj neobične građevine, od čistog grafita i uranijumskih šipki, okupila elitna grupa naučnika, predvođena dobitnikom Nobelove nagrade, nuklearnim fizičarom Enrikom Fermijem. Zadatak je bio da prvi put u istoriji ljudskog roda "potpale" atomsku peć, čije je gorivo bilo uranijum 235, i da zaključe da li lančana reakcija ostvarena fisijom, cepanjem atomskih jezgara uranijuma 235, može da se kontroliše. Oko dva sata i 20 minuta posle podne, u sredu drugog decembra 1942. godine, započeo je kritični eksperiment. Sve oči istraživača bile su uperene u "gajger-milerove" brojače koji su, isprva, počeli da "kucaju": tak...tak...tak, tak...tak, tak, tak... a zatim da u rafalu "štekću" kao mitraljezi sve brže i brže. U dva sata i 50 minuta kontrolna šipka je izvučena iz jezgra reaktora za novih 30 santimetara. Enriko Fermi je smireno nastavio svoja izračunavanja na logaritmaru, bacajući poglede na instrumente i električni pisač koji je pokazivao snagu reaktora. Iznenada lice mu se ozarilo u široki osmeh i rekao je: "Reakcija je samoodržavajuća. Kriva je eksponencijalna!" Atomska peć Reči slavnog nobelovca, koje su svi prisutni razumeli, označile su uspešno puštanje prvog nuklearnog reaktora u rad i nastupanje nuklearnog doba - zastrašujuće primene nuklearnog oružja u Drugom svetskom ratu, kasnije i korišćenja nuklearne energije u miroljubive svrhe. Na ovaj sudbonosni dan čovečanstva podseća nas skromna ploča na zgradi čikaškog stadiona: "Drugog decembra 1942. godine čovek je ovde ostvario prvu samoodržavajuću lančanu reakciju i tako započeo kontrolisano oslobađanje nuklearne energije". Ubrzo se, nažalost, pokazalo da čovek ne može da kontroliše sebe, svoju želju za vladanjem i sticanjem sve veće moći. Posle Fermijeve "atomske peći", čija je snaga iznosila samo pola vata (manje od baterijske sijaličice!), Amerikanci su u Hanfordu izgradili "proizvodni reaktor B", čija je snaga bila 250 miliona vata (500 miliona puta veća od Fermijeve "atomske peći"!). Taj reaktor je mesečno proizvodio šest kilograma plutonijuma, eksplozivnog punjenja atomskih bombi. Prvu atomsku probu Amerikanci su izveli 16. jula 1945. pokraj Trinitija, u pustinji Alamagorda, poznatoj kao "Putovanje smrti" (El Jornado del Muerte) koja je svojim zlokobnim imenom nagovestila masovne pogibije i stravična razaranja. Atomska "pečurka smrti" Nije prošlo mesec dana od prve satanske eksplozije, Amerikanci su 6. avgusta bacili prvu atomsku bombu na ljude - na grad Hirošimu, zatim, tri dana kasnije, drugu na Nagasaki. Ta neljudska dela ostaju trajna opomena da se demonske sile ne kriju u atomima, već u ljudima. Posle Drugog svetskog rata počinje velika trka u osmišljavanju novih nuklearnih bombi i masovnoj proizvodnji. U to kolo hvataju se SSSR, Velika Britanija, Francuska, Kina i druge zemlje. Do 1963. godine izvedene su mnoge probe fisionih i hidrogenskih bombi. Sovjetska hidrogenska "car" bomba domašila je snagu 50 miliona tona trinitrotoluola (TNT), bila je gotovo 4.000 puta jača od one bačene na Hirošimu! Prst na obaraču Posle hidrogenskih napravljene su neutronske prodorne "njuk" bombe. Iz dana u dan arsenal nuklearnog oružja je rastao. Već postoji nekoliko desetina hiljada nuklearnih i hidrogenskih bombi dovoljno razornih da se uništi (više puta!) sav život na Zemlji. Količina radioaktivnih materija u nuklearnom oružju (dominiraju plutonijum 239 i uranijum 235), združena s onim u postojećih 438 nuklearnih električnih centrala, uveliko prevazilazi zbir svih radioaktivnih materija koje postoje u Zemljinoj atmosferi, hidrosferi i u tlu do dubine od nekoliko desetina metara! Broj znanih i neznanih "nuklearnih krajputaša" - žrtava nuklearnih bombardovanja japanskih gradova, nuklearnih proba, reprocesiranja nuklearnog goriva, ispuštanja radioaktivnih materija u čovekovu životnu sredinu i nuklearnih akcidenata (Vinča, Ostrvo tri milje, Černobil i drugi), prema proračunima, kreće se od 50.000 do 500.000 osoba. Međutim, strašnija od toga jeste mogućnost totalnog uništenja života na planeti. Do nuklearnog rata (zbog različitih grešaka) u proteklih 60 godina umalo nije došlo u oko 25 slučaja! Jedinu nadu u opstanak uliva saznanje da je onaj koji drži prst na nuklearnom obaraču svestan toga da je, istovremeno, potencijalni ubica i samoubica, i da ga neće potegnuti sebe radi.