Moja Jedina Prestonica

 МОЈА ЈЕДИНА ПРЕСТОНИЦА!

Да ли је црногорским Србима – Србија матична држава? Да ли је Београд наша престоница? Наравно да није, колико год вољели и Србију и Београд. Ми смо у српству већ 800 година, а Београд је српски град тек ево 200 година, до тада је био осмалијски, мађарски, аустријски...

С друге стране, државе као државе ме ич не интересују, ни Црна Гора ни Србија, интересује ме мој културни и духовни простор.

Људи када буду схватили да је држава мач који ће им ускратити готово сва права својим полугама пореске, нехумане, овакве и онакве власти, да је држава војска, полиција, репресија, судови који суде и по бабу и по стричевима, онда би другачије размишљали.

Земља Црна Гора је Савино око изнад Гусиња које је држава Црна Гора преименовала у Око скакавице, да не би подсјећало на Светог Саву!

Земља Црна Гора су моје Брезојевице и у њој црква Свете Тројице коју су Турци и комунисти пет пута спаљивали, а државна телевизија је игнорише када прича о културно-историјским знаменитостима у плавској општини.

Земља Црна Гора је моја Морача и у њој предивни кањон који би држава Црна Гора да потопи да би пунила џепове својим тајкунима! Вода вјештачког језера ће доћи на пар десетина метара испод Манастира који је вјековима био једини светионик и сабориште мојим Морачанима!

Земља Црна Гора је мој Улцињ приликом чијег ослобађања (1878) је страдало на десетине мојих Ракочевића; као и ријека Бојана на чијим обалама су трагови цркава и гробова средњовјековних српских владара.

Земља Црна Гора је моја Подгорица, град који је у Другом светском рату бомбардован као ниједан други, али држава Црна Гора о томе ћути, јер неће да се замјера својим покровитељима на Западу.

И сви други градови су моји – као и људи који у њима живе. Ја све њих волим! Посебно волим мој српски народ који чини трећину становништва, а обесправљен од државе Црне Горе као ниједан други, зато што чува своје и коријене Црне Горе.

Оно прво (државу) не волим ни под разно. Не волим ни заставу државе Црне Горе, ни њену химну, нити сам их ја бирао…

И дефинитивно, немојте ми за сва времена натурати ништа што је држава у овој земљи Црној Гори.

А моја једина престоница је Пећка патријаршија! Као што је то била и црногорским владариам и владикама у прошлости.

Најчувенији црногорскi митрополит, свети Петар Цетињски, давне 1779, само тринаест година после насилног укидања Пећке Патријаршије, у једном писму, које је са двојицом угледних црногорских народних првака упутио аустријском двору, између осталог је истакао и следеће: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“

Из овог чврсто израженог става светог Петра Цетињског, најеминентније личности у историји Црне Горе и Брда, јасно се види да су Црногорци на укидање Пећке Патријаршије гледали као на нешто неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно. Сви митрополити цетињски, у светопетровском духу, јасно су жељели само једно – да зависе од Пећког Патријарха као матице свеколиког српства.

То свети Петар Цетињски потврђује и на неким другим мјестима, када, на примјер, у својим писмима, Пећку патријаршију именује као „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“.

Сличан став о будућем уједињењу Српске цркве изнио је за свога живота и знаменити владика Раде. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Владе Србије, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“

Сви митрополити црногорско-приморски, од времена владике Василија (Петровића), па до митрополита Митрофана Бана, имали су или пак по историјском праву користили, титулу Егзарха Трона Пећког. На тај начин они су јавно и отворено показивали да је духовно кандило Пећке Патријаршије и после њеног насилног укидања 1766, сво вријеме непрекинуто горјело кроз Митрополију црногорско-приморску и скендеријску, те да су сви митрополити цетињски од 1766. до 1920, прижељкивали дан поновног црквеног и сресрпског националног уједињења и васпостављања Пећке Патријаршије.

Цетиње је, дакле, од давнина, а посебно у вјековима турског ропства, било вјерни чувар пећког кандила Српске православне цркве.

Опште прихваћену мисао у Црној Гори – да је Митрополија црногорско-приморска очувала континуитет Пећке Патријаршије је 15. августа 1910. године, приликом крунисања краља Николе Петровића, на свој начин изрекао и предсједник Владе Краљевине Црне Горе др. Лазар Томановић, рекавши: „Поврх тога, Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита пријестоница и насљедница Пећке Патријаршије“.

Под турском окупацијом, када није било државе Србије, Пећка патријаршија је вјерски и културно објединила Србе који су живели на територији Османлијског царства, обновила манастире и цркве, сачувала српски језик, ћирилицу, сјећање да су Срби краљевски народ, подстицала Србе на национално ослобођење од Турака.

„Пећка Патријаршија је обновљена 1557. године, и то на Косовском завјету. Током наредних две стотине година, Пећка Патријаршија сабира српски народ. Од Будима до Трста, од Трста до Скадра, од Скадра до Охрида, од Охрида до Арада, па одатле до Будима. И никад српски народ није био боље и јаче окупљен, свјеснији себе, и није био бројнији него за вријеме Пећке Патријаршије, кад није имао државу. Ево, и сад нам одузимају државу. Али, ако ми обновимо живот у Цркви, не могу нам ништа“, записао је др Жарко Видовић.

У капиталном дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“, Видовић каже: „Ако вас неко пита шта је то Небеско царство Српске православне цркве, одговорите: То је Пећка патријаршија!“

Пећка патријаршија, пише даље Видовић, јесте Гордијев чвор српске историје. И то Гордијев чвор који се није смио и не смије пресјећи, већ чвор чије се нити морају брижљиво размотавати, јер показују да смо повезани у нешто много више од пуке крвне заједнице, страначке припадности или држављанства, односно да припадамо једној духовној заједници – Небеском царству Косовског завјета.

Пећка Патријаршија чува византијске коријене српске културе. То значи да она, поштујућу свјетовност државе засноване на римском праву, окупља народ у духовну заједницу. Умјесто култа државе, Пећка патријаршија доноси топао дах изворног Медитерана, ромејског и јудејског, охристовљеног и искушаног кроз вјековно одржавање Светосавског и Косовског завјета.

Да би опстали на јеванђелском, светосавском и лазаревском путу, да би сачували светиње на Косову и Метохији, као и ове у Црној Гори, да би Српска православна црква очувала свој интегритет и идентитет, њено сједиште се мора вратити тамо гдје је вазда било – у српски престони манастир крај ријеке Бистрице.