Doping u američkom sportu

Doping kontrola američkih sportista razlikuje se u zavisnosti od sporta, federacije, lige i takmičenja. Dok pojedini američki sportisti podležu oštroj kontroli propisanoj od strane Svetske antidoping agencije, drugi, u najbogatijim ligama, uz minimum rizika mogu bez većih problema koristiti ilegalne supstance. Antidoping sistem u SAD je toliko kompleksan da je često na meti kritika samih Amerikanaca.

Kada se priča o dopingu u Americi, on se najčešće gleda kroz slučaj Lensa Armstronga, ne samo američke, već i svetske sportske ikone koji je najveće rezultate postigao uz pomoć ilegalnih supstanci. Mnogima je slučaj Lensa Armstronga bio povod da se pozabave problemu dopinga u SAD.

Kontrola dopinga u Americi je toliko kompleksna i raznovrsna, ili bolje rečeno haotična, da je jako teško oceniti da li je ona kvalitetna ili ne. Mnogi američki antidoping stručnjaci smatraju da su američki antidoping propisi puni rupa koje omogućavaju sportistima da uz malo rizika koriste ilegalne supstance.

Na primeru otkazane borbe između bokserskih šampiona Flojda Mejvedera i Manu Pakjaa, možda se najbolje vidi ozbiljnost problema dopinga u Americi. Dvojica boksera trebalo da je imaju meč u januaru 2010. godine u kojem bi svaki zaradio po 40 miliona dolara, dok bi sam meč doneo još 200 miliona dolara organizatorima. Ipak okršaj Majvedera i Pakjaa je otkazan jer se borci nisu dogovorili oko načina doping kontrole.

Mejveder je zahtevao olimpijski način što je podrazumevalo nasumične provere krvi i urina tokom priprema, sve do početka borbe. Pakjao je odbio rekavši da je sujeveran, da ga uzimanje krvi slabi i da želi da se kontrola vrši pod pravilima Državne komisije Nevade koja zahteva samo analizu urina pre ili posle meča. Bokseri su uspeli da se dogovore i oko novca i oko svih drugih pojedinosti, ali na kraju ne i oko načina kontrole. Zbog toga je meč na kraju i otkazan.

Iako su SAD prve koje osuđuju sportiste koji koriste doping, ni američki sportisti nisu imuni na korišćenje nedozvoljenih supstanci. Za razliku od mnogih drugih zemalja sistem kontrole u Americi razlikuje se od sporta do sporta, od liste ilegalnih supstanci, preko načina kontrole, pa sve do samih sankcija za one sportiste čiji su rezultati pozitivni.

Da bi se uopšte objasnio sistem antidoping kontrole potrebno je reći da je Svetska antidoping agencija (WADA) krovna organizacija koja postavlja standarde, daje instrukcije, sastavlja liste nedozvoljenih supstanci propisuje pravila pa i tehnike koje se koriste u kontroli antidopinga.

Kada je u pitanju doping kontrola WADA je u hijerarhiji iznad Svetskog olimpijskog komiteteta, svih nacionalnih olimpijskih komiteta, kao i svih sportskih saveza i liga. WADA je zaslužna za donošenje Svetskog antidoping koda koji je prihvatilo više od 600 različitih sportskih organizacija. Svetski antidoping kod služi kao osnova za najstrožiji sistem antidoping kontrole.

Ipak, Amerikanci su 2001. godine osnovali Antidoping agenciju SAD (USADA) koja je podređena WADA-i ali je zadužena za kontrolu američkog olimpijskog i paraolimpijskog tima, kao i panameričkih i parapanameričkih sportista. Američka antidoping agencija primenjuje sve standarde koje je propisala Svetska antidoping agencija.

I dok je kontrola američkih olimpijaca, makar na papiru oštra, problem nastaje kod američkih profesionalnih liga koje imaju sopstvena pravila i standarde kontrole, koji su daleko niži od onih zvanično propisanih. Na tom primeru se vide dupli standardi koji vladaju u američkom sportu.

Ukoliko USADA kod nekog od sportista otkrije tragove nedozvoljenih supstanci, po najvišim kriterijumima koji vladaju u svetu, taj sportista će od strane svog saveza biti žestoko kažnjen. Dobar je primer američkog sprintera Tajsona Geja koji je 2013. godine bio pozitivan na antidoping testu. Gej je, nakon pozitivnog nalaza, od strane Američke trkačke asocijacije kažnjen dvogodišnjom suspenzijom koja je najverovatnije značila i kraj karijere.

Sa druge strane, najbogatiji američki sportovi (američki fudbal, bejzbol, košarka i hokej), i profesionalne lige NFL, MLS, NBA i NHL imaju sopstveni antidoping sistem kontrole, koji nije ni blizu onom kakav propisuje Svetska antidoing agencija. Labavija doping kontrola omogućava sportistima u tim ligama da uz minimalni rizik koriste nedozvoljene supstance.

Razlog ovakve razlike u kvalitetu kontrole od sporta do sporta, odnosno od saveza do saveza je kolektivno pregovaranje. Jedan od predmeta pregovaranja kod kolektivnog ugovora koji igrači potpisuju sa klubovima i čelnicima lige je antidoping kontrola.

U pregovorima, predstavnici sindikata igrača imaju čvrst stav u kojem zahtevaju da testiranje bude što labavije. Čak je i lista nedozvoljenih supstanci, u skoro svim američkim profesionalnim ligama mnogo kraća od onih koje je propisala Svetska antidpong agencija i Svetski olimpijski komitet. U tim ligama nemoguće je nametnuti bilo šta van onoga što sindikati igrača dogovore i potpišu sa vlasnicima klubova i čelnicima takmičenja. Nemoguće je da bilo koja institucija sa strane odlukom nametne pooštrenu kontrolu ili bilo koju drugu promenu.

Tako se dolazi do situacije da kada igrač u NFL ligi bude pozitivan na antidoping testu prvi put, dobija kaznu od četiri meča suspenzije (bez plate), drugi put kazna je osam mečeva, dok nakon trećeg puta sledi jednogodišnja kazna. Ironija je u tome što od svih američkih profesionalnih liga, NFL ima najoštriju antidoping politiku. Na osnovu toga može se samo naslutiti kakvo je stanje u NBA, MLS i NHL ligi.

U svim navedenim američkim ligama sprovodi se striktno testiranje urina u čijem se uzorcima traže tragovi nedozvoljenih supstanci, najčešće anaboličkih steroida. Nigde nije predviđeno testiranje krvi ili bilo koji drugi invazivni metod testiranja, jer se smatra da to može povrediti igrača. Načinom testiranja u tim ligama maltene je nemoguće otkriti kada igrači koriste HGH testiranje, testiranje na korišćenje hornoma rasta, koje je veoma rasprostranjeno u poslednje vreme.

NFL liga jedina primenjuje sporadično, nasumično testiranje igrača tokom čitave godine. Od kada se od 2005. godine takav način kontrole sprovodi rezultati su očigledni. U tom periodu otkriveno je 111 pozitivnih testova, dok je suspenzije dobilo 54 igrača. Iako američki fudbal predviđa testiranje i van sezone, ali čelnici Svetske antidoping agencije nisu pohvalili NFL ligu jer smatraju da je igračima lako da uoče šablon i da se bez problema spreme za kontrolu.

Ako ovome dodamo istraživanje koje je sprovedeno, gde su intervjuisani bivši igrači američkog fudbala sami rekli da oko 90 odsto igrača koristi steroide, dok je realna procena da više od 60 odsto lige koristi nedozvoljene supstance, jasno je zašto su kritike čelnika   Svetske antidoping agencije opravdane.

U ostalim takmičenjima antidoping kontrole se vrše striktno dok traje sezona, ili najdalje dok se igraju predsezonski mečevi, što znači da je upotreba ilegalnih supstanci maltene dozvoljena u pripremnim periodima i van sezone. Imajući u vidu da i kada se pojedini slučajevi otkriju, liga zadržava pravo tajnosti, odnosno neobjavljivanja podataka, teško je utvrditi koliko je realno testova pozitivno.

Nakon nezavisne istrage sprovedene 2007. godine, utvrđeno je da je najmanje 87 bejzbol igrača koristilo steroide. Zanimljivo je da su u periodu od 1990. godine do 2000. godine, koje se naziva „zlatno vreme dopinga", jer je upotreba steroida pre svega u bejzbolu bila masovna, oboreni skoro svi višedecenijski rekordi koji su važili u ovom sportu.

Još je drastičniji primer NBA lige gde je od 2000. godine pa do danas, zbog dopinga ukupno kažnjeno osam igrača. Poslednji slučaj dogodio se prošle godine kada je zbog korišćenja steroida Hidajet Turkoglu kažnjen sa 20 mečeva suspenzije.

Blage kazne za dopingovane sportiste su ono što posebno upada u oči. Kao što je pomenuto, dok pojedini sportski savezi prate instrukcije Svetske antidoping agencije i rigorozno kontrolišu i kažnjavaju dopingovane takmičare, u američkim profesionalnim ligama kazne su, najblaže rečeno, blage.

Profesionalni atletičar u Americi za prvo otkrivanje dopinga dobije suspenziju od dve godine, za drugi pokušaj četiri, a za treći doživotnu zabranu. Postoje i blaže kazne za blaže slučajeve, ali i najmanja kazna predviđa višemesečnu suspenziju, dok drugi prestup predviđa višegodišnju pauzu.

Sa druge strane, jedan igrač američkog fudbala, za prvi pozitivan test dobija kaznu od četiri meča suspenzije bez plate, za drugi otkriveni doping kazna je osam utakmica, dok je za treći put kazna jednogodišnja suspenzija.

Na svu konfuziju u antidoping pravilima profesionalnih liga dodatne komplikacije uveli su zakoni koji vladaju u pojedinim američkim državama. Tako su dvojica igrača NFL ekipe Minesota Vikings pre nekoliko godina suspendovana zbog dopinga. Oni su tužili klub i ligu sudu u Minesoti. Imajući u vidu da u državi Minesota važi zakon da se radnik ne sme kazniti ukoliko je koristio narkotike, ili druge zabranjene supstance (u ovom slučaju anaboličke steroide), van radnog mesta (u ovom slučaju van kluba), ne sme biti kažnjen.

Liga je bila primorana da poništi kaznu dok je klub morao da vrati igrače u ekipu. Imajući u vidu da su u isto vreme dvojica igrača Nju Orleansa bila pod sličnom suspenzijom, čelnici lige su ukinuli i njihove kazne i odlučili da se takvo pravilo odnosi na sve. Tako je zakon jedne američke savezne države dodatno urušio labavi sistem kontrole u mnogim američkim sportovima.

Ako svemu ovome dodamo činjenicu da strože testiranje dopinga ne ide u prilog ni vlasnicima klubova, ni čelnicima lige, a najmanje igračima, jer svaka doping afera baca senku na takmičenje i dovode do situacije u kojoj svi gube novac, nije realno očekivati da se uspostavi bilo kakva oštrija kontrola.

Uz sve probleme ne treba zanemariti ni činjenicu da veliki broj samih igrača, nema problema da uzima doping i snažno se protivi bilo kakvoj promeni u sistemu kontrole. Taj stav sindikati igrača brane u toku pregovaranja kod potpisivanja kolektivnog ugovora.

Ni tu ne prestaju svi problemi koji vladaju u haotičnom antidoping sistemu SAD. Ako se kaže da je situacija u američkim ligama nesređena, onda je situacija u boksu i pojedinim borilačkim u Americi sportovima ravna haosu.

Za kontrolu dopinga boksera nadležnost imaju i državne komisije, najčešće države Nevade i Kalifornije u kojima se odvija najveći broj borbi, kao i same bokserske federacije (WBC, WBA, IBF...). Dakle ne postoji jedinstveno regulatorno telo koje se bavi ovim problemom.

Skoro nijedna od navedenih institucija ne primenjuje protokole koje je ustanovila Svetska antidoping agencija, tako da je u zavisnosti gde se meč održava i za koju titulu (za titulu jedne od nadedenih bokserskih federacija), primenjuju se različita pravila.

Osim ukoliko se ne radi o amaterskim mečevima na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama, gde borci podležu standardima Svetske antidoping agencije i drugim institucijama, profesionalni boks zahteva minimalna testiranja.

Najčešća praksa je da se borci testiraju neposredno pre ili posle meča, odnosno da se ne testiraju tokom priprema za mečeve. Pojedine institucije čak i ne zahtevaju obavezno testiranje. I ovde važi pravilo da se testira samo urin, čime se ne vrši provera krvi gde se mogu otkriti novije supstance koje se koriste u dopingu.

Takođe ne postoje jedinstveni sistem kazni, već su one različite od slučaja do slučaja. Tako je Komisija države Nevade kaznila boksera Fernanda Vargasa sa 100.000 dolara i devetomesečnom suspenzijom nakon što je 2002. godine bio pozitivan nakon meča sa Oskarom Delahojom na steroid stanazolol. Za isti prekršaj, dve godine kasnije, MMA borac Kimo Leopoldo suspendovan je na šest meseci. Hulio Cezar Čavez junior, sin Hulija Cezara Čaveza 2009. godine kažnjen je sedmomesečnom suspenzijom od odbijanjem deset procenata od 100.000 dolara honorara koliko je dobio za meč.

Bokserske federacije WBA, WBC i IBF imaju takođe različite antidoping protokole. Tako WBA testira samo borce koji se bore za svetsku titulu. WBC federacija od boraca zahteva da se testiraju samo nakon borbi, nikako ranije. Jedino IBF federacija zahteva da svi borci budu testirani nevezano da li se bore za titulu. Ipak, čak i ukoliko se kod nekog od boksera ustanovi da je koristio doping, IBF zadržava pravo da ga ne kazni, kao što je to učinio u slučaju Roj Džons Juniora koji je 2000. godine bio pozitivan na supstancu androstenedion. IBF i pored pozitivnog testa nije oduzeča šampionski pojas Roj Džons Junioru, niti mu je izrekla suspenziju.

Posebno je zanimljiva kaznena politika WBC federacije koja predviđa da u borbi za titulu, ukoliko se kod šampiona otkrije da je koristio doping, oduzima titula, dok se kod izazivača, ukoliko se ustanovi doping, izriče jednogodišnja zabrana borbe za titulu. To znači da se za isti prekršaj u istoj borbi, različito kažnjavaju šampion i izazivač.

Sve navedeno ne otkriva ni izbliza sve nelogičnosti koje vladaju u antidoping politici u SAD. U zemlji gde je sport na prvom mestu biznis, oni sportovi koji donose najviše novca pošteđeni su rigoroznih doping kontrola. Oni sportovi u kojima novca ima u manjoj meri, podležu strogim antidoping programima. Najveći kritičari ovakvog stanja u američkom sportu su sami Amerikanci koji traže reformu i novi pristup problemu dopinga.