Neki vole da rade non-stop
-Zasto se trecina zaposlenih u SAD odrice godisnjeg odmora?
-Opusteni Francuzi
-Protestantski koreni "radoholicarstva"
Da li fraza „twenty-four / seven" predstavlja najkrace i najplasticnije predskazanje bliske (profesionalne) buducnosti? Pre odgovora, najpre treba desifrovati ovu kovanicu. To je, zapravo, standardni izraz u SAD za sluzbe i kompanije koje rade non-stop, 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. Osim bolnica, policie i hitnih sluzbi, sada je sve veci broj restorana, trgovina, banaka i drugih biznisa koji nude svoje usluge bez prestanka. Uz cinjenicu da su SAD jedna od retkih modernih zemalja bez zakonski obaveznog godisnjeg odmora, odgovor na pitanje sa pocetka teksta mogao bi da bude potvrdan. Barem kada su u pitanju Sjedinjene Americke Drzave.
Globalna vrednoca
Ali, nalaz Dzona Mesindzera, viseg istrazivaca u Medunarodnoj organizaciji rada u Zenevi, da radnici u Juznoj Koreji, Estoniji, Irskoj i na Novom Zelandu u proseku provode na radnom mestu vise sati nego Amerikanci, pokazuje da „radoholicarstvo" poprima globalne razmere. U Juznoj Koreji, prosecan radnik radi 2.400 sati godisnje. Ili, 600 sativise od kolega u SAD, Australiji ili Japanu, koji godisnje prosecno rade 1.800 sati. Evropski rekorderi su Estonci, koji na radnom mestu provode cak 1.840 sati godisnje. Slede Irci sa 1.802 sata, pa Spanci sa 1.729... Preteruje se u pogledu nemackog radnog fanatizma: sa 1.662 prosecnih radnih sati, nalaze se na cetvrtom mestu liste evropskih „arbajtera". Francuzi rade u proseku 1.568 sati godisnje, 129 sati manje od evropskog proseka (u Francuskoj je uvedena tridesetpetocasovna radna nedelja, sa pet radnih dana po sedam sati). U Holandiji, sa najvecim brojem zaposlenih sa polovinom radnog vremena, prosecni godisnji broj radnih sati je tek 1.357.Na osnovu ove skracene „setnje" kroz statisticke podatke ipak se moze ponesto zakljuciti o radnoj kulturi u razlicitim zemljama i regionima na planeti. Ali, kako je sa godisnjim odmorima? Da li se oni koji najvise rade tokom godine, najduze i odmaraju tokom ferija? Izgleda da nema nekog cvrstog pravila. U Kanadi i Japanu, zakonski obavezno vreme provedeno na odmoru je dve nedelje. U Kini, zakon propisuje tri nedelje odmora, a u Australiji cetiri nedelje. U Zapadnoj Evropi, radnici u proseku imaju minimum pet nedelja odmora. U Francuskoj je ujednacen godisnji odmor za sve zaposlene. Svaki Francuz, bez obzira na duzinu radnog staza i zanimanje, posle prve odradene godine, ima pet nedelja odmora. Tome treba dodati 11 praznicnih dana, a zatim i mnostvo zaradenih slobodnih dana. U poredenju sa razvijenim zemljama, Amerikanci u proseku imaju najkraci godisnji odmor -14 dana. Statistika koju je objavilo americko Ministarstvo rada pokazuje da americki radnik, nakon prve godine provedene na poslu, moze racunati - u proseku - sa tek osam dana placenog godisnjeg odmora. Nakon tri godine provedene na istom poslu, placeni godisnji odmor se povecava na deset dana. Pri svemu tome, oko 30 odsto zaposlenih u SAD se, po pravilu, odrice godisnjeg odmora. Intrigantna je i cinjenica da 13 odsto kompanija u SAD svojim zaposlenima uopste ne daje ni jedan dan placenog godisnjeg odmora. Takvih je firmi 2003. godine bilo za 5 odsto vise nego 1998. godine. U saveznoj drzavi Washington, cak 17 odsto zaposlenih uopste nema placen godisnji odmor.
Biblijski koreni
Jedan od razloga nepopularnosti godisnjih odmora u SAD dolazi direktno iz Biblije. Naime, poznato je da je protestantima veoma vazan profesionalni poziv. Iskreno veruju da su od Boga pozvani da kroz rad sluze ljudima a time i drustvu, sto vodi povecanju prosperiteta i Bozje slave na zemlji. Ovaj jednostavni postulat slobodno se moze okarakterisati kao temelj americke biznis kulture. Kalvinisti (reformisani hriscani) isticali su vaznost rada i mod samokontrole, da bi se rad organizovao racionalno i metodicki. Zbog efikasnosti je vazno da se ciljevi realizuju uz minimalne troskove, da bi profit bio sto veci. Asketski elementi takvog nacina zivota su evidentni u stedljivosti i akumulaciji kapitala. Kako je bogatstvo bilo posledica Bozjeg blagoslova usmerenog prema napornom i legalnom radu, bilo je vazno odricanje od uzivanja u bogatstvu. Novac nije bio objekat uzivanja i potrosackih strasti, vec sredstvo akumulacije kapitala i investicija. Rad je preuzeo jednu od vaznih uloga u potvrdivanju pojedinca u drustvu i pred Bogom. Protestanti su zato zahvaljivali Bogu za sve blagoslove koje im daje, ukljucujuci i materijalne. Time bogatstvo samo po sebi vise nije greh, osim onda kada prelazi u uzivanje i zavisnost.Protestantizam je u potpunosti odbacivao bilo kakav oblik „nepotrebnog" odmora ukoliko on nije sluzio fizickoj kondiciji i pripremanju za nastavak rada. Tolerisane su samo umerene zabave. Vazna je bila podela rada, zbog specijalizacije i profesionalizma u izvrsavanju razlicitih poziva, sto povecava mogucnost izbora i opsteg prosperiteta sto veceg broja ljudi. Svako je odgovoran da otkriva sopstvene ambicije i da se kvalifikuje kroz edukaciju. Na osnovu nje se odreduje poziv, pa je vazno da svako ostane u njemu, bez namere da menja sopstvenu poziciju. Istorija pokazuje daje formiranje gradansko-kapitalistickog drustva na principima slobodnog trzista i privatne inidjative u proslosti vednom bilo karakteristidio za one nacije u kojima je Reformacija ostavila dominantne kulturne tragove. To su podrucja danasnje Nemacke, Svajcarske, skandinavskih drzava, Velike Britanije, SAD-a i drugih drzava pod anglosaksonskim uticajem.Amerika nije imala srednji vek i feudalne institucije, pa nije bila opterecena ogranicenjima prema drustvenim pozicijama, kao sto je to bio slucaj u Evropi. Jednakost i individualizam bili su prihvaceni unutar americkih organizacija i struktura - i kod tradicionalnih protestantskih crkava i kod sekti. Takav model je automatski bio preslikan na gradjanske odnose u americkoj demokratiji. S obzirom na to da se pojedinac u americkom drustvu potvrdivao kroz uspeh u napornom radu, titule nisu bile vazne, a klasna mobilnost je bila velika. Tako je americka sloboda nudila mogucnost za kreativno delovanje ambicioznih pojedinaca i za uspeh mnogih ljudi koji su bili zrtve siromastva, progona i represije.
Strah od dokolice
Rad pod mocnim uticajem kalvinizma postao je osnovna vrednost na kojoj se izgradivala americka kultura. Amerikanci i danas veruju da materijalno blagostanje zavisi od prihvatanja individualne odgovornosti za uspeh u radu. Zato je potpuno logicno sto je privatni americki sektor motivisan logikom koja se temelji na stednji (protestantizam), gde god se ona moze sprovesti. Otud i okolnost da americke firme pokusavaju da smanje troskove otpustanjima i rezanjem radnickih beneficija. To je jedan od razloga sto je u SAD zaposljavanje obicno kratkotrajno, a ocenjivanje i promocija zaposlenih je izuzetno brza: ili se napreduje ili se menja firma. Put karijere je vrlo specijalizovan, ljudi ostaju u jednoj oblasti rada dtavu karijeru (ali menjaju preduzeca). Za razliku od, na primer, Japana, gde se zaposleni rotiraju i upoznaju mnoge oblasti, ali ostaju u istoj kompaniji. Donosenje odluka u Americi je individualno a kontrola vrlo eksplicitna - Amerikanci tacno znaju sta se i kako kontrolise. Odgovornost je dodeljena na individualnoj osnovi. Briga za zaposlene u Americi postoji samo dok su na poslu i u vezi sa poslom. Ne retko jedan zaposlen Amerikanac obavlja posao trojice. Zbog mogudiosti moderne tehnologije, posao se cesto obavlja pod pritiskom veoma kratkih rokova. Ljude je strah da ce izgubiti posao. Tu je i pomenuti osecaj krivice, koji je zasnovan na protestantskoj radnoj etici, povezan s navodnim „gubljenjem vremena", koje Amerikanci asociraju s dokolicom. A menadzeri to zloupotrebljavaju.
citat:
Prema istrazivanju britanskog instituta Chartered Management Institute (CMI), skoro dve trecine britanskih menadzera svoje godisnje odmore ne koristi u potpunosti. To dovodi do brojke od 19 miliona neiskoriscenih slobodnih dana godisnje clme svojim firmama u§tede ukupno 3.5 milijarde funti.U istrazivanju su ucestvovala 553 britanska menadzera, a njih 63 odsto ne koriste svoj godisnji odmor u potpunosti, uprkos tome sto 40 odsto ispitanika smatra da im je odmor potreban kako bi „napunili baterije", a 70 odsto kako bi lakse izlazili na kraj sa stresom.Medju razlozima za neodlazak na godisnje odmore, trecina ispitanika istice veliki broj radnih obaveza, cetvrtina zabrinutost zbog rokova koji se nece ispostovati ako oni budu na odmoru, dok 17 odsto tvrdi da im je tesko da se odvoje od svojih obaveza. Skoro petina ispitanika (18 odsto) kao razlog navodi uzivanje u svom poslu, dok je vrlo mali broj (5 odsto) onih koji propustaju godisnje odmore zbog loseg planiranja.S obzirom da je skoro trecina ispitanika izjavila kako prenosi neiskoriscene slobodne dane iz godine u godinu, a 17 odsto da moze zameniti slobodne dane za novac, ne cudi zelja mnogih ispitanika da „prodaju svoje slobodne dane". Tako bi 20 odsto ispitanika zamenilo slobodne dane za fleksibilnije radno vreme, dok bi 10 odsto anketiranih rado menjalo slobodne dane za clanstvo u fitness centrima. Ispitanici jasno vide prednosti odmora od posla, ali cini se da nisu dovoljno voljni da se dobro odmore, tvrdi Dzon Causton iz CMI-a. Ovakve odluke kratkorocno mogu biti pozitivne, medutim, princip „rad, rad i samo rad" nije recept za dugorocan uspeh, zakljucuje Causton.
citat:
Radni odmor
Gotovo cetvrtina americkih radnika planira da ove godine radi i na godisnjem odmoru. Prema istrazivanju website-a Expedia.com. Procena je da ce se u 2006. godini zaposleni u SAD odreci 574 miliona dana godisnjeg odmora. „Ljudi u Amenci ne koriste godisnji odmor i pod velikim su stresom zbog toga – imaju ogromne probleme u uskladivanju posla i privatnog zivota. Koriscenje godisnjeg odmora u potpunosti, moglo bi sniziti nivo stresa i smanjiti zdravstvene probleme zaposlenih Amerikanaca, kaze Helen Darling, predsednik organizacije National Business Group on Health.Nacionalni statisticki ured SAD-a, u svojoj studiji „Rad i porodica u Amend" navodi da tipican bracni par sa srednjim prihodima radi 3.885 sati godisnje, sto je 247 sati vise nego sto je radio pre 10 godina. Istrazivanje organizacije Nacionalna inicijativa za ocinstvo (National Fatherhood Initiative) pokazalo je da oko 78 odsto menadzera kaze da imaju samo 90 minuta ili cak manje vremena za privatan zivot. Istovremeno, 95 odsto menadzera upisuje svoje obaveze u listu, ali manje od jedan odsto zaista i ispuni obaveze sa te liste. Prema istrazivanju koje je sproveo TimeCargers, na uzorku od 400 zaposlenih, cak njih 20 odsto u poslednje tri godine uopste nije koristilo godisnji odmor (tri ili vise danaizvan kancelarije). Medutim, prema istom istrazivanju, cak 91 odsto ispitanika kaze da je trajanje godisnjeg odmora izuzetno vazno kod prijave za posao! Ipak, samo ih je 26 odsto navelo kako su razmisljali o promeni posla zbog prekratkog godisnjeg odmora.
-Opusteni Francuzi
-Protestantski koreni "radoholicarstva"
Da li fraza „twenty-four / seven" predstavlja najkrace i najplasticnije predskazanje bliske (profesionalne) buducnosti? Pre odgovora, najpre treba desifrovati ovu kovanicu. To je, zapravo, standardni izraz u SAD za sluzbe i kompanije koje rade non-stop, 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. Osim bolnica, policie i hitnih sluzbi, sada je sve veci broj restorana, trgovina, banaka i drugih biznisa koji nude svoje usluge bez prestanka. Uz cinjenicu da su SAD jedna od retkih modernih zemalja bez zakonski obaveznog godisnjeg odmora, odgovor na pitanje sa pocetka teksta mogao bi da bude potvrdan. Barem kada su u pitanju Sjedinjene Americke Drzave.
Globalna vrednoca
Ali, nalaz Dzona Mesindzera, viseg istrazivaca u Medunarodnoj organizaciji rada u Zenevi, da radnici u Juznoj Koreji, Estoniji, Irskoj i na Novom Zelandu u proseku provode na radnom mestu vise sati nego Amerikanci, pokazuje da „radoholicarstvo" poprima globalne razmere. U Juznoj Koreji, prosecan radnik radi 2.400 sati godisnje. Ili, 600 sativise od kolega u SAD, Australiji ili Japanu, koji godisnje prosecno rade 1.800 sati. Evropski rekorderi su Estonci, koji na radnom mestu provode cak 1.840 sati godisnje. Slede Irci sa 1.802 sata, pa Spanci sa 1.729... Preteruje se u pogledu nemackog radnog fanatizma: sa 1.662 prosecnih radnih sati, nalaze se na cetvrtom mestu liste evropskih „arbajtera". Francuzi rade u proseku 1.568 sati godisnje, 129 sati manje od evropskog proseka (u Francuskoj je uvedena tridesetpetocasovna radna nedelja, sa pet radnih dana po sedam sati). U Holandiji, sa najvecim brojem zaposlenih sa polovinom radnog vremena, prosecni godisnji broj radnih sati je tek 1.357.Na osnovu ove skracene „setnje" kroz statisticke podatke ipak se moze ponesto zakljuciti o radnoj kulturi u razlicitim zemljama i regionima na planeti. Ali, kako je sa godisnjim odmorima? Da li se oni koji najvise rade tokom godine, najduze i odmaraju tokom ferija? Izgleda da nema nekog cvrstog pravila. U Kanadi i Japanu, zakonski obavezno vreme provedeno na odmoru je dve nedelje. U Kini, zakon propisuje tri nedelje odmora, a u Australiji cetiri nedelje. U Zapadnoj Evropi, radnici u proseku imaju minimum pet nedelja odmora. U Francuskoj je ujednacen godisnji odmor za sve zaposlene. Svaki Francuz, bez obzira na duzinu radnog staza i zanimanje, posle prve odradene godine, ima pet nedelja odmora. Tome treba dodati 11 praznicnih dana, a zatim i mnostvo zaradenih slobodnih dana. U poredenju sa razvijenim zemljama, Amerikanci u proseku imaju najkraci godisnji odmor -14 dana. Statistika koju je objavilo americko Ministarstvo rada pokazuje da americki radnik, nakon prve godine provedene na poslu, moze racunati - u proseku - sa tek osam dana placenog godisnjeg odmora. Nakon tri godine provedene na istom poslu, placeni godisnji odmor se povecava na deset dana. Pri svemu tome, oko 30 odsto zaposlenih u SAD se, po pravilu, odrice godisnjeg odmora. Intrigantna je i cinjenica da 13 odsto kompanija u SAD svojim zaposlenima uopste ne daje ni jedan dan placenog godisnjeg odmora. Takvih je firmi 2003. godine bilo za 5 odsto vise nego 1998. godine. U saveznoj drzavi Washington, cak 17 odsto zaposlenih uopste nema placen godisnji odmor.
Biblijski koreni
Jedan od razloga nepopularnosti godisnjih odmora u SAD dolazi direktno iz Biblije. Naime, poznato je da je protestantima veoma vazan profesionalni poziv. Iskreno veruju da su od Boga pozvani da kroz rad sluze ljudima a time i drustvu, sto vodi povecanju prosperiteta i Bozje slave na zemlji. Ovaj jednostavni postulat slobodno se moze okarakterisati kao temelj americke biznis kulture. Kalvinisti (reformisani hriscani) isticali su vaznost rada i mod samokontrole, da bi se rad organizovao racionalno i metodicki. Zbog efikasnosti je vazno da se ciljevi realizuju uz minimalne troskove, da bi profit bio sto veci. Asketski elementi takvog nacina zivota su evidentni u stedljivosti i akumulaciji kapitala. Kako je bogatstvo bilo posledica Bozjeg blagoslova usmerenog prema napornom i legalnom radu, bilo je vazno odricanje od uzivanja u bogatstvu. Novac nije bio objekat uzivanja i potrosackih strasti, vec sredstvo akumulacije kapitala i investicija. Rad je preuzeo jednu od vaznih uloga u potvrdivanju pojedinca u drustvu i pred Bogom. Protestanti su zato zahvaljivali Bogu za sve blagoslove koje im daje, ukljucujuci i materijalne. Time bogatstvo samo po sebi vise nije greh, osim onda kada prelazi u uzivanje i zavisnost.Protestantizam je u potpunosti odbacivao bilo kakav oblik „nepotrebnog" odmora ukoliko on nije sluzio fizickoj kondiciji i pripremanju za nastavak rada. Tolerisane su samo umerene zabave. Vazna je bila podela rada, zbog specijalizacije i profesionalizma u izvrsavanju razlicitih poziva, sto povecava mogucnost izbora i opsteg prosperiteta sto veceg broja ljudi. Svako je odgovoran da otkriva sopstvene ambicije i da se kvalifikuje kroz edukaciju. Na osnovu nje se odreduje poziv, pa je vazno da svako ostane u njemu, bez namere da menja sopstvenu poziciju. Istorija pokazuje daje formiranje gradansko-kapitalistickog drustva na principima slobodnog trzista i privatne inidjative u proslosti vednom bilo karakteristidio za one nacije u kojima je Reformacija ostavila dominantne kulturne tragove. To su podrucja danasnje Nemacke, Svajcarske, skandinavskih drzava, Velike Britanije, SAD-a i drugih drzava pod anglosaksonskim uticajem.Amerika nije imala srednji vek i feudalne institucije, pa nije bila opterecena ogranicenjima prema drustvenim pozicijama, kao sto je to bio slucaj u Evropi. Jednakost i individualizam bili su prihvaceni unutar americkih organizacija i struktura - i kod tradicionalnih protestantskih crkava i kod sekti. Takav model je automatski bio preslikan na gradjanske odnose u americkoj demokratiji. S obzirom na to da se pojedinac u americkom drustvu potvrdivao kroz uspeh u napornom radu, titule nisu bile vazne, a klasna mobilnost je bila velika. Tako je americka sloboda nudila mogucnost za kreativno delovanje ambicioznih pojedinaca i za uspeh mnogih ljudi koji su bili zrtve siromastva, progona i represije.
Strah od dokolice
Rad pod mocnim uticajem kalvinizma postao je osnovna vrednost na kojoj se izgradivala americka kultura. Amerikanci i danas veruju da materijalno blagostanje zavisi od prihvatanja individualne odgovornosti za uspeh u radu. Zato je potpuno logicno sto je privatni americki sektor motivisan logikom koja se temelji na stednji (protestantizam), gde god se ona moze sprovesti. Otud i okolnost da americke firme pokusavaju da smanje troskove otpustanjima i rezanjem radnickih beneficija. To je jedan od razloga sto je u SAD zaposljavanje obicno kratkotrajno, a ocenjivanje i promocija zaposlenih je izuzetno brza: ili se napreduje ili se menja firma. Put karijere je vrlo specijalizovan, ljudi ostaju u jednoj oblasti rada dtavu karijeru (ali menjaju preduzeca). Za razliku od, na primer, Japana, gde se zaposleni rotiraju i upoznaju mnoge oblasti, ali ostaju u istoj kompaniji. Donosenje odluka u Americi je individualno a kontrola vrlo eksplicitna - Amerikanci tacno znaju sta se i kako kontrolise. Odgovornost je dodeljena na individualnoj osnovi. Briga za zaposlene u Americi postoji samo dok su na poslu i u vezi sa poslom. Ne retko jedan zaposlen Amerikanac obavlja posao trojice. Zbog mogudiosti moderne tehnologije, posao se cesto obavlja pod pritiskom veoma kratkih rokova. Ljude je strah da ce izgubiti posao. Tu je i pomenuti osecaj krivice, koji je zasnovan na protestantskoj radnoj etici, povezan s navodnim „gubljenjem vremena", koje Amerikanci asociraju s dokolicom. A menadzeri to zloupotrebljavaju.
citat:
Prema istrazivanju britanskog instituta Chartered Management Institute (CMI), skoro dve trecine britanskih menadzera svoje godisnje odmore ne koristi u potpunosti. To dovodi do brojke od 19 miliona neiskoriscenih slobodnih dana godisnje clme svojim firmama u§tede ukupno 3.5 milijarde funti.U istrazivanju su ucestvovala 553 britanska menadzera, a njih 63 odsto ne koriste svoj godisnji odmor u potpunosti, uprkos tome sto 40 odsto ispitanika smatra da im je odmor potreban kako bi „napunili baterije", a 70 odsto kako bi lakse izlazili na kraj sa stresom.Medju razlozima za neodlazak na godisnje odmore, trecina ispitanika istice veliki broj radnih obaveza, cetvrtina zabrinutost zbog rokova koji se nece ispostovati ako oni budu na odmoru, dok 17 odsto tvrdi da im je tesko da se odvoje od svojih obaveza. Skoro petina ispitanika (18 odsto) kao razlog navodi uzivanje u svom poslu, dok je vrlo mali broj (5 odsto) onih koji propustaju godisnje odmore zbog loseg planiranja.S obzirom da je skoro trecina ispitanika izjavila kako prenosi neiskoriscene slobodne dane iz godine u godinu, a 17 odsto da moze zameniti slobodne dane za novac, ne cudi zelja mnogih ispitanika da „prodaju svoje slobodne dane". Tako bi 20 odsto ispitanika zamenilo slobodne dane za fleksibilnije radno vreme, dok bi 10 odsto anketiranih rado menjalo slobodne dane za clanstvo u fitness centrima. Ispitanici jasno vide prednosti odmora od posla, ali cini se da nisu dovoljno voljni da se dobro odmore, tvrdi Dzon Causton iz CMI-a. Ovakve odluke kratkorocno mogu biti pozitivne, medutim, princip „rad, rad i samo rad" nije recept za dugorocan uspeh, zakljucuje Causton.
citat:
Radni odmor
Gotovo cetvrtina americkih radnika planira da ove godine radi i na godisnjem odmoru. Prema istrazivanju website-a Expedia.com. Procena je da ce se u 2006. godini zaposleni u SAD odreci 574 miliona dana godisnjeg odmora. „Ljudi u Amenci ne koriste godisnji odmor i pod velikim su stresom zbog toga – imaju ogromne probleme u uskladivanju posla i privatnog zivota. Koriscenje godisnjeg odmora u potpunosti, moglo bi sniziti nivo stresa i smanjiti zdravstvene probleme zaposlenih Amerikanaca, kaze Helen Darling, predsednik organizacije National Business Group on Health.Nacionalni statisticki ured SAD-a, u svojoj studiji „Rad i porodica u Amend" navodi da tipican bracni par sa srednjim prihodima radi 3.885 sati godisnje, sto je 247 sati vise nego sto je radio pre 10 godina. Istrazivanje organizacije Nacionalna inicijativa za ocinstvo (National Fatherhood Initiative) pokazalo je da oko 78 odsto menadzera kaze da imaju samo 90 minuta ili cak manje vremena za privatan zivot. Istovremeno, 95 odsto menadzera upisuje svoje obaveze u listu, ali manje od jedan odsto zaista i ispuni obaveze sa te liste. Prema istrazivanju koje je sproveo TimeCargers, na uzorku od 400 zaposlenih, cak njih 20 odsto u poslednje tri godine uopste nije koristilo godisnji odmor (tri ili vise danaizvan kancelarije). Medutim, prema istom istrazivanju, cak 91 odsto ispitanika kaze da je trajanje godisnjeg odmora izuzetno vazno kod prijave za posao! Ipak, samo ih je 26 odsto navelo kako su razmisljali o promeni posla zbog prekratkog godisnjeg odmora.
posted by Zikka | 2:34 AM
0 Comments:
Post a Comment
<< Home