Stounhendž na Juhoru

Stounhendž na Juhoru

VELIKI Vetren, vrh planine Juhor ušao je ovih dana na velika vrata u svetsku kulturnu baštinu kroz ”Keltski leksikon” u kom su sabrana saznanja o ovom drevnom narodu. Keltska tvrđava na planinskom vrhu između levačke i moravske kotline je kontrolisala ključne puteve širenja civilizacije i vojnih pohoda i u ovoj enciklopediji je dobila posebno mesto.

Vodeći svetski keltolog, profesor Vaclav Kruta, smatra Vetren jednim od najznačajnijih evropskih nalazišta, a u srpskoj nauci i turističkoj ponudi ono je - zaboravljeno.

- Veliki Vetren je jedino poznato keltsko utvrđenje i metalurški centar južno od Save i Dunava, čije je otkriće izazvalo senzaciju u Evropi - kaže prof. dr Milorad Stojić, iz Arheološkog instituta SANU. Kod nas je, neobjašnjivo, gurnuto u zapećak i ostalo je neistraženo.

Profesor Stojić i ”Novosti” organizovali su ekspediciju na Veliki Vetren da bi utvrdili kako svetski lokalitet izgleda posle 15 godina od otkrića. Do njega smo stigli smo zahvaljujući Saši Matejiću Kecu, jedinom vozaču koji se odvažio da ”nivom” krene do vrha Juhora šumskim putem pod snegom i ledom. Uvek vetroviti Vetren ni po lepom vremenu ne obilazi mnogo ljudi, jer je još uvek tabu u pomoravskim selima gde se prepričavaju čudne priče o licima uklesanim u stene i ogromnim kamenim blokovima.

- Za ”Đavolji grad” na Vetrenu vezane su mračne legende - kaže Tomica Stefanović iz sela Raševica. - Najpoznatija je priča o 14 pustahija, konjanika koji po magli silaze s vrha Juhora i otimaju tek stasale devojke. Oni grakću kao gavranovi koje u ovom kraju zovu - gali.

- Nedavno mi je i čuveni francuski keltolog Gijome ispričao legendu iz njegovog kraja o 14 avetinjskih jahača - kaže profesor Stojić. - A tvrđava na Vetrenu je otkrivena 1997. upravo zahvaljujući opremi 14 keltskih konjanika!

GROM IZ VEDRA NEBAI DAN-DANAS za vrh Juhora vezuje se jedna nerazjašnjena misterija, zašto i po vedrom nebu o ostatke tvrđave udaraju gromovi, kako kažu meštani sela u podnožju planine. Arheolozi pretpostavljaju da bi razlog mogao biti i dosta ostataka keltskih topionica ili metalnih predmeta koji privlače munje.

Grupa lovaca tada je prateći lisicu došla do ogromnih blokova na vrhu Juhora i u rupi među stenama uhvatila životinju upletenu u neku gvožđuriju. Stefanović je slušao kako doživljaj prepričavaju u kafani pokazujući čudne komade gvožđa i parče keramike koji je lisac imao u ustima i pozvao je profesora Stojića koga je upoznao na iskopavanju u Raševcu.

- U liščevoj jazbini otkrili smo keltsku skrivnicu staru 2.100 godina sa opremom za 14 konjanika - seća se profesor Stojić. - Uz četrnaest gvozdenih konjskih đemova izuzetne izrade nalazilo se isto toliko kopalja, tri velika noža i ogrlice, dugmad sa ugraviranim mistični triskelesima -”trokrakim keltskim svastikama”. Pitam se, da li je narodno predanje o 14 pustahija sačuvalo pamćenje na keltske ratnike.

Više od 400 metalnih predmeta sakupljeno je samo ovlašnim pretraživanjem, i arheolozi su od ”Srbijašuma” zatražili pomoć u istraživanjima i dobili hrpu lepih obećanja. Kad su ponovo došli na teren zatekli su užasnu sliku.

- Njihovi buldožeri su razorili jedini očuvan zid utvrđenja - kaže profesor Stojić. - Nadležni se godinama prave gluvi na molbe za sredstva za istraživanja.

Igrom sudbine, profesor Stojić je došao do još jednog fantastičnog otkrića, zahvaljujući padu u otvor u žbunju.

- Upao sam u druidsku pećinu sa obrednom posudom na podu - kaže profesor Stojić. - Takvih građevina od naslaganih megalita ima nekoliko, reč je o jedinstvenom religioznom centru Kelta na jugioistoku Evrope, pravom ”srpskom Stounhendžu”, koji je nažalost još neistražen.

GRAD I KARAULA

TRAGOVI naselja na Velikom Vetrenu postoje još od sredine petog milenijuma, a velika keltska tvrđava sagrađena je u drugom veku pre Hrista. U njenom najnižem delu bila je nekropola sa svetilištima, iznad nje podgrađe s palisadama, a na vrhu Juhora nalazilo se utvrđenje zaštićeno ogromnim kamenim blokovima. Nalazi alata i topionica otkrivaju da se

ovde nalazio i snažan rudarsko-metalurški i privredni centar.

VEČNA TVRĐAVA

KELTSKA tvrđava na Velikom Vetrenu kontrolisala je prostor od čak 1.000 kilometara kvadratnih, naročito raskrsnicu najvažnijeg puta kroz Moravsko-vardarsku dolinu, na pravcu sever-jug i saobraćajnice ka Dunavu dolinom reka Crmnice i Crnog Timoka. Posle odlaska Kelta, u zidine su se uselili rimski legionari, zatim Vizantinci, Srbi, Turci, povremeno Austrijanci i tako sve do 18. veka. U 20. veku Veliki Vetren je ponovo u dva navrata bio srpska tvrđava: 1915. srpska artiljerija je sa ovog planinskog vrha branila povlačenje civila i vojnika dolinom Morave, a 1999. naša protivvazdušna odbrana je sa vrha Juhora branila naše nebo od NATO napadača.

Evo kako je Veliki Vetren na velika vrata ušao u evropsku kulturu i arheologiju

Evo kako je Veliki Vetren na velika vrata ušao u evropsku kulturu i arheologiju

Legenda kaže - kada je Veliki Vetren na Juhoru obavijen maglom, 14 pustahija silazi u obližnja sela, otima tek stasale devojke i odnosi ih na vetroviti vrh Juhora, a da to nije samo priča, uverio se i arheolog prof. Milorad Stojić prilikom pronalaska ostave sa opremom tog keltskog konjičkog eskadrona.

Da ima istine u ovoj legendi, koja je poznata u svim podjuhorskim selima i koja se sa manjim varijacijama može čuti i u Francuskoj i drugim područjima koja su naseljavali Kelti i koju je i sam čuo 1975. godine, uverio se i arheolog, prof. Milorad Stojić kada su dvadeset godina kasnije lovci u poteri za jednim liscem, naišli na ostavu sa opremom 14-članog keltskog konjičkog eskadrona. Tako je Veliki Vetren na velika vrata ušao u evropsku kulturu i arheologiju.

Ispostavilo se da je te 1997. godine otkrivena najveća ostava konjaničke i konjske opreme u keltskom svetu sa više stotina predmeta, uključujući 14 konjskih žvala, isto toliko kopalja, ukrasnih predmeta..., od kojih su se tri para te opreme izdvajala kvalitetom, oblikom i izradom.

Iz antičkih izvora se zna da je keltska konjica bila organizovana u trojke (trimarkisije). Struktura ostave sa Juhora, ukazuje na mogućnost da je pomenuta trimarkisija zapravo činila predvodnike četrnaestočlanog eskadrona.

Daljim istraživanjem arheolozi su shvatili da se nalaze na prvom, pravom opidumu - keltskom utvrđenju - južno od Save i Dunava. Opidum Veliki Vetren, kaže Stojić, bio je ne samo utvrđenje, već i središte vlasti i kulta i ekonomski centar sa razvijenom metalurgijom na šta ukazuje više stotina predmeta pronađenih na ovom lokalitetu. Do tada se na Kelte "računalo" prvenstveno u Sremu, Slavoniji i najužem delu Podunavlja.

Predmeti sa opiduma Veliki Vetren koji se čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu, identični su odgovarajućim objektima iz 2. i 1. veka p.n.e. pronađenim u raznim delovima keltske Evrope.

Jedinstvenost ovog nalaza, leži i u tome što su arheolozi uspeli da ga povežu sa konkretnim istorijskim događajem, što je retkost u arheologiji.

Naime, na osnovu pronađenih predmeta i činjenice da je ostava pohranjena na brzinu i da se po nju nisu vratili oni koji su je zakopali, zaključeno je da su vetrenske "pustahije" poticale s početka 1. veka p.n.e, iz vremena osvetničke kaznene ekspedicije rimskog vojskovođe Kornelija Scipiona Azijagena, koji je 84. godine pre nove ere prodro s juga, iz Makedonije, i Skordiske bacio na Dunavske ade.

Daljim arheološkim istraživanjima i na osnovu pronađenih predmeta - oruđa, oružja, ukrasnih predmeta, keramike, katanaca - došlo se do zaključka da su se na Vetrenu nalazila utvrđenja iz cele praistorije (izuzev neolita), rimskog perioda - na vrhu Vetrena nalazila se rimska stražara, srednjeg veka, doba turske vladavine (pronađeni su novčići iz perioda Bajazita II) , austrougarske okupacije u XVIII veku, I i II srpskog ustanka.

Razlog tolikoj "popularnosti" lokacije Veliki Vetren leži u tome što se sa najviše tačke Juhora (774 metra) vizuelno kontroliše približno 1.000 kilometara kvadratnih i moguće je pratiti kretanje neprijatelja.

Iako je jedini očuvani deo kamenog bedema na Vetrenu nedavno namerno uništen, a ceo vrh prekriven šumom i rastinjem, sa stotinama jama koje prave lovci na blago, po obodu Vetrena se još uvek mogu videti kameni blokovi postavljeni tako da sužavaju ulaz u utvrđenje i olakšaju posao braniocima.

Foto: Tanjug

Svojevremeno, na Juhoru je pronađena i ostava najpreprezentativnijih bronzanih predmeta u praistoriji Evrope - takozvane šakaste grivne tipa Juhor (ustvari nanogvice), kao i brojno oružje, oruđe i ukrasni predmeti iz svih perioda metallnog doba, što sve ukazuje da je Juhor i njegov najviši vrh, Veliki vetren, tokom cele prošlosti imao izuzetan strateški značaj. Više skupocenih bronzanih predmeta ukazuje da se na Juhoru nalazilo praistorijsko utvrđenje iz 13. do 10. veka pre nove ere. Zanimljivo je da naselja iz tog perioda na ovakvim uzvišicama nisu nigde registrovana u Srbiji.

Posebna zanimljivost Juhora i Velikog Vetrena je druidska pećina koja je pronađena za vreme snimanja dokumentarnog filma o ostavi s Velikog Vetrena. Na podu pećine pronađena je jedna zdela, koplje i nekoliko gvozdenih zakivaka.

Foto: Tanjug

"U prvi mah smo pomislili da je u pitanju grobnica, ali smo tek kasnije shvatili da je u pitanju druidska pećina, veoma slična brojnim druidskim pećinama u zapadnoj i srednjoj Evropi, tako da na Velikom Vetrenu imamo i svetilište koje je ujedno i najjužniji objekat te vrste pronađen u Evropi", rekao je Stojić Tanjugu.

Bogata istorija ovog kraja nije, međutim, nepoznanica za lovce na blago koji su dobro opremljeni detektorima, tako da je vrh Juhora prepun rupa i jama koje su ostavili iza sebe u potrazi za metalnim artefaktima. Stojić kaže da mu je prijavljeno da je pre nekoliko godina na Vetrenu pronađena i ostava sa srebrnim predmetima koji su završili najverovatnije u rukama kolekcionara. U stručnoj javnosti postoji veliki interes za problematiku ovog lokaliteta ali, na žalost, ne i kod nadležnih finansijera, rekao je on. Stojić podseća da Evropsku uniju najvećim delom čine države koje baštine keltsku kulturu i da bi i Srbija trebalo više da se uključi u istraživanja i prezentaciju keltskog nasleđa sa svog tla.

Dok se to ne desi, Veliki Vetren će posećivati samo lovci, planinari i, naročito, lovci na blago.

Najjužnija druidska pećina na svetu - Juhor, Jagodina

Najjužnija druidska pećina na svetu - Juhor, Jagodina

Druidska pećina na Velikom Vetrenu, najvišem vrhu planine Juhor, jedina je takva građevina u jugoistočnoj i najvećem delu srednje Evrope. Otkrivena je 1999. godine, nedugo nakon što su u blizini tog mesta pronađeni ostaci keltskog utvrđenja iz 1. veka pre naše ere. Iako se prvobitno pretpostavljalo da je reč o sakralnom objektu, odnosno grobnici ili hramu, tek pre par godina je utvrđeno u koje svrhe je pećina zapravo korišćena, otkriva profesor doktor Milorad Stojić iz Arheološkog instituta u Beogradu, koji je za njega najzaslužniji.

Druidska pećina na Juhoru ulaz

Prema Stojićevim rečima, objekat od megalita za koji će se kasnije ispostaviti da je druidska pećina pronađen je tokom snimanja dokumentarnog filma o juhorskom keltskom utvrđenju, na terasi ispod bedema. Otkrio ga je Života Milanović, jedan od saradnika na filmu, i o tome obavestio Stojića u pauzi snimanja.

Lokalitet Veliki Vetren, podgrađe keltskog utvrđenja

- Položaj kamenih blokova ukazivao je da je pećina veštačka. Kada smo ušli u nju, prošli smo kroz hodnik od nekoliko metara na čijem kraju je proširenje. Na podu je bilo malo lišća, a ispod njega smo pronašli skoro celu ukrašenu posudu i gvozdeno koplje. Ti predmeti i još neke stvari ukazivali su na kultni karakter pećine – pomišljali smo da je u pitanju grob ili neka vrsta hrama, ali nismo znali ništa određenije. Međutim, pre par godina, sasvim slučajno, shvatio sam da je reč o druidskoj pećini, i to pošto sam na internetu video fotografije druidskih pećina iz Nemačke i Francuske. Sličnost je zapanjujuća. Ponegde su i prirodne pećine korišćene u te svrhe, ali veliki broj druidskih pećina su megalitske građevine izrađene od velikih kamenih blokova, baš kao objekat na Juhoru – objašnjava naš sagovornik.

Unutrašnjost druidske pećine na Juhoru, na podu su ostaci posude

Stojić napominje da je ovo najjužnija poznata druidska pećina, hiljade kilometara udaljena od sličnih objekata u zapadnoj Evropi, te da je ovo otkriće utoliko značajnije što u većini sličnih pećina nisu nađeni nikakvi predmeti. On kaže da je druid koji ju je koristio najverovatnije boravio u utvrđenju, a u pećinu je odlazio radi upražnjvanja kulta.

Dva druida

- Druidi su imali kompleksnu ulogu u keltskom društvu. Pripadali su upravljačkom staležu i obavljali dužnosti sveštenika, učitelja, sudije i iscelitelja. Gaj Julije Cezar o njima kaže da su bili oslobođeni vojske i da nisu plaćali porez, te da su se mnogi od njih posvetili nauci. U izučavanjima su provodili i po 20 godina, a sve su učili napamet, jer ništa nisu smeli da pišu. Druidska učenja su bila tajna, a obučavanje je sprovođeno u pećinama i šumama. Značajnu ulogu u njihovim obredima imala je imela koju su smatrali svetom biljkom – kaže Stojić.

Legenda o 14 pustahija

Juhor je 776 metara visoka planina u centralnoj Srbiji, južno od Jagodine, sa koje puca pogled na celo srednje Pomoravlje. Iako se do njenog vrha relativno lako dolazi, tu, osim lovaca, retko ko zalazi, jer je ovaj deo među lokalnim življem od davnina na lošem glasu. Tako se po podjuhorskim selima vekovima prenosi legenda o 14 pustahija koji se sa maglom spuštaju na konjima iz svog prebivališta na vrhu planine, da kradu tek stasale devojke.

Moguće je stoga da ni druidska pećina ni ostaci keltskog utvrđenja još ne bi bili otkriveni da se jednog novembarskog dana 1998, na Velikom Vetrenu, nisu ukrstili putevi lovaca i jedne lisice. Bežeći pred lovačkim psima, ta lisica se zavukla u svoju jazbinu, pa su lovci doveli psa jamara da je istera. Na kraju, kada su došli do plena, ustanovili su da je lisica stradala jer se uplela u nekakvu gvožđuriju, a u čeljustima su joj pronašli parče keramike. Proširili su jamu i izvadili iz nje nekoliko gvozdenih predmeta, među kojima su bile konjske žvale, koplja i razni ukrasni predmeti.

- Po izlasku na teren zaključili smo da ti predmeti potiču iz ostave jedne konjičke jedinice, pohranjene u podgrađu keltskog utvrđenja tipa opidum iz 1. veka pre naše ere. Opidumi su u 2. i 1. veku pre naše ere bili najznačajniji tip keltskog naselja, i nisu bili samo vojna utvrđenja, nego i ekonomska središta. Do tada, mnogi istaknuti keltolozi smatrali su da toliko velika naselja ne treba očekivati južno od Save i Dunava. Posebno je bilo zanimljivo to što smo u ostavi, među nekoliko stotina raznih predmeta, pronašli tačno po 14 konjskih žvala i kopalja, koliko je bilo i pustahija iz legende – ističe profesor Stojić i dodaje da se sav taj materijal čuva u Narodnom muzeju.

Konjske žvale sa Juhora

Kelti u našim krajevima

Kelti se, inače, prvi put pominju u Podunavlju 335. godine pre naše ere, kada je Aleksandar Veliki pošao u pohod protiv Tribala i Geta. Nakon što je izbio na Dunav, do njega je došla jedna keltska delegacija da mu izrazi poštovanje, i tom prilikom je nastala poznata izreka da se Kelti ne plaše ničega, osim da im nebo ne padne glavu. Već 292. godine pre naše ere ovaj ratnički narod krenuo je u pohod protiv Tračana, a 276. godine pre naše ere poraženi su u bici kod Delfa. Posle te bitke, njihovi potomci, Skordisci, naselili su se u srpskom Podunavlju i Pomoravlju i vremenom toliko ojačali da su počeli da ugrožavaju rimske provincije.

Profesor Stojić smatra da je juhorski opidum porušen tokom pohoda rimskog vojskovođe Kornelija Scipiona Azijagena iz 74. godine pre naše ere, jednog od prvih koji je preduzet sa ciljem da se slomi vojna moć Skordiska. Mada je taj pohod uspešno okončan, Kelti su zagorčavali život Rimljanima sve do kraja stare ere. O njihovom prisustvu na našim prostorima svedoče još i nalazi u Starom Kostolcu, Vranju, Zrenjaninu i na beogradskoj Karaburmi iz 4. i 3. veka pre naše ere, kao i na desetine nalazišta u Podunavlju, Pomoravlju i istočnoj Srbiji iz 1. veka pre naše ere.

Veza sa zapadnom Evropom

Profesor Milorad Stojić iz Arheološkog instituta u Beogradu kaže da ga je svojevremeno, nakon što je u poznatom časopisu „Arheologija“ objavljen članak o juhorskom opidumu, nazvao kolega iz Francuske, koji mu je ispričao da i u nekim francuskim mestima postoji legenda o 14 pustahija koji otimaju devojke.

Jedna druidska pećina u Francuskoj, sličnost sa pećinom na Juhoru je zapanjujuća

- Takođe, u mnogim izvorima pominje se i da su jezgro Skordiska činila tri viteza: vođa i dvojica njegovih pomoćnika. To su potvrdili i nalazi na Juhoru, jer su tri od 14 kompleta konjaničke opreme koje smo pronašli, kvalitetniji od ostalih –  kaže on.