Strah

 Ponekad, kada smo blizu da ostvarimo naše snove, naša srca počnu da kucaju malo jače, naš um počinje da smišlja razne scenarije, a ruke nam postanu hladne. 

Baveći se raznim nepsostojećim a mogućim događajima ne načinimo naj finalni korak ka ostvarneju cilja. Kažimo ka sreći. 

To se događa jer strah se uvukao kroz vekove evolucije u nas. 

Da, verujte ili ne, mnogi od nas se zapravo plaše sreće. 

Zvuči čudno, zar ne? Ali istina je tu, pred našim očima.

Strah od sreće, mira, napretka, dobrog životnog perioda... Sve su to različiti oblici istog problema. 

Problem koji nam brani da dohvatimo sreću koja nam je nadohvat ruke.

Kaže Fridrih Niče: 

"U uslovim amira ratoboran čovek napada sam sebe".

Ali zašto to radimo sebi? 

Zašto sebi dopuštamo da se bojimo sreće, da se bojimo ostvarenja naših snova? 

Zašto sami sebe sabotiramo?

Jednostavno je. Naš um je dizajniran da nas štiti. 

Štiti nas od izlaska iz takozvane zone komfora. 

A to što tzv zona komfora nije komforna nego neka patnja njega ne zanima. 

Mozak ima veći strah od nepoznatog ishoda odluke koju donese i od nepoznatih situacija uopšte nego što mu smeta nekomforna zona komfora. 

I tako, ponekad, naš um nas štiti čak i od stvari koje nam se čine dobre.

Rekao bih jebi ga!

Znamo da nisam psiholog, doktor, sociolog, ali volim da čitam, analiziram, ... volim kad me neka tema zainteresuje da idem do sitnih detalja ili dok mi ne dosadi. 

Ja sam smislio par saveta kako da prestanete da sabotirate sebe i dozvolite sebi da uživate u sreći koja vam je namenjena:

1. Razumite svoj strah: 

Prvi korak je razumevanje. Shvatite da strah nije ništa više od mehanizma zaštite. 

Kada shvatite to, bićete sposobni da razumete svoj strah, a ne da se borite protiv njega.

2. Prihvatite svoj strah: 

Strah je prirodna reakcija našeg uma. Ne treba ga ignorisati, već ga prihvatiti. 

Kad ga prihvatite, strah će postati manje zastrašujući.

3. Praktikujte samo-saosećanje: 

Budite nežni prema sebi. Ovo nije trka. 

Dajte sebi vremena da se prilagodite novim osećanjima sreće.

4. Vežbajte prisutnost: 

Budite u sadašnjem trenutku. Kada smo usredsređeni na sadašnji trenutak, manje smo podložni strahu.

5. Podelite svoje strahove: 

Podelite svoje strahove sa nekim kome verujete. 

Kada podelite svoje strahove, oni postaju manje zastrašujući.Ne sabotirajte svoju sreću. 

Niste sami. I verujte mi, zaslužujete svaki trenutak sreće koji vam je namenjen.

Nije sreća da imaš novac i luksuz a da si izgubio zdravlje, da nisi u odnosima sa decom, partnerom. 

Nekada, možda, moramo svesno da se ponizimo da bi sredili neke odnose... Ali to je neka druga priča

Milan Str Strah od uspeha

 

Da li se bojiš sreće? Evo kako da prestaneš da sabotiraš sebe Ponekad, kada smo blizu da ostvarimo naše snove, naša srca počnu da kucaju malo jače, naš um počinje da smišlja razne scenarije, a ruke nam postanu hladne. Baveći se raznim nepsostojećim a mogućim događajima ne načinimo naj finalni korak ka ostvarneju cilja. Kažimo ka sreći. To se događa jer strah se uvukao kroz vekove evolucije u nas. Da, verujte ili ne, mnogi od nas se zapravo plaše sreće. Zvuči čudno, zar ne? Ali istina je tu, pred našim očima. Strah od sreće, mira, napretka, dobrog životnog perioda... Sve su to različiti oblici istog problema. Problem koji nam brani da dohvatimo sreću koja nam je nadohvat ruke. Kaže Fridrih Niče: "U uslovim amira ratoboran čovek napada sam sebe". Ali zašto to radimo sebi? Zašto sebi dopuštamo da se bojimo sreće, da se bojimo ostvarenja naših snova? Zašto sami sebe sabotiramo? Jednostavno je. Naš um je dizajniran da nas štiti. Štiti nas od izlaska iz takozvane zone komfora. A to što tzv zona komfora nije komforna nego neka patnja njega ne zanima. Mozak ima veći strah od nepoznatog ishoda odluke koju donese i od nepoznatih situacija uopšte nego što mu smeta nekomforna zona komfora. I tako, ponekad, naš um nas štiti čak i od stvari koje nam se čine dobre. Rekao bih jebi ga! Znamo da nisam psiholog, doktor, sociolog, ali volim d ačitam, analiziram, .. volim kad me neka tema zainteresuje da idem do sitnih detalja ili dok mi ne dosadi. Ja sam smislio par saveta kako da prestanete da sabotirate sebe i dozvolite sebi da uživate u sreći koja vam je namenjena: 1. Razumite svoj strah: Prvi korak je razumevanje. Shvatite da strah nije ništa više od mehanizma zaštite. Kada shvatite to, bićete sposobni da razumete svoj strah, a ne da se borite protiv njega. 2. Prihvatite svoj strah: Strah je prirodna reakcija našeg uma. Ne treba ga ignorisati, već ga prihvatiti. Kad ga prihvatite, on će postati manje zastrašujući. 3. Praktikujte samo-saosećanje: Budite nežni prema sebi. Ovo nije trka. Dajte sebi vremena da se prilagodite novim osećanjima sreće. 4. Vežbajte prisutnost: Budite u sadašnjem trenutku. Kada smo usredsređeni na sadašnji trenutak, manje smo podložni strahu. 5. Podelite svoje strahove: Podelite svoje strahove sa nekim kome verujete. Kada podelite svoje strahove, oni postaju manje zastrašujući. Ne sabotirajte svoju sreću. Niste sami. I verujte mi, zaslužujete svaki trenutak sreće koji vam je namenjen. Nije sreća da imaš novac i luksuz a da si izgubio zdravlje, da nisi u odnosima sa decom, partnerom. Nekada moramo svesno da se ponizimo da bi sredili neke odnose... Ali to je neka druga priča

Idealno vreme by Milan Str

 

Idealno vreme za vežbanje – kada je? Mnogi ljudi se pitaju, kada je pravo vreme za vežbanje?  S obzirom na ubrzan tempo života, svaki trenutak je dragocen.  Bez obzira na to, ne postoje čvrsta pravila o tome kada je najbolje trenirati.  Najvažnije je da je vreme vežbanja usklađeno sa vašim dnevnim ritmom i obavezama. Ako volite da vežbate rano ujutru, postoji mnogo prednosti.  Prvo, jutarnje vežbanje može vam pomoći da se bolje fokusirate tokom dana.  Drugo, vežbanje pre doručka može pomoći u sagorevanju više masti.  Međutim, obratite pažnju na to da je telo ujutru u stanju nižeg energetskog nivoa, tako da je neophodno da se dobro zagrejete pre nego što počnete sa intenzivnim treningom. Ako vam je draže da vežbate posle posla, ima prednosti i u tom pristupu.  Vežbanje na kraju dana može vam pomoći da oslobodite stres i napetost nakupljene tokom dana.  Takođe, popodne su vaše telo i mišići obično na najvišem nivou energije, što može rezultirati boljim performansama tokom treninga. Vežbanje uveče, neposredno pre spavanja, može biti korisno, ali i predstavlja izazov.  Može pomoći u smanjenju nesanice i poboljšanju kvaliteta sna, ali preterano intenzivne vežbe mogu učiniti da vam je teže da zaspite. Konačno, ne postoji "idealno" vreme za vežbanje koje bi važilo za sve. Najvažniji faktor u odabiru vremena za trening je to koliko se vi osećate prijatno tokom tog vremena.  Bilo da je to jutro, popodne ili veče, pronađite vreme koje vam najviše odgovara i držite se toga.  Pored toga, bitno je da se pridržavate konzistentnosti, jer je redovnost ključ za postizanje rezultata u fitnesu.

Milan Str

 

Mentalna tvrđava by Strongman U današnjem komplikovanom svetu, svakodnevno se suočavamo s brojnim situacijama koji mogu izazvati stres, brigu i anksioznost. Svet je postao isuviše komplikovan ali i mi smo solidno hipersenzitivni. Jednini način da zadržimo duševvni mir ja da izgradimo mentalnu tvrđavu u našoj glavi da se zaštitimo od spoljnih uticaja i on naše naučene reakcije na njih. Da se bavimo samo stvarima na koje možemo da utičemo a da stvari koje su van našeg uticaja, bez obzira koliko su značajne, prihvatimo takvim kakve su. Kako to mislim? Mentalna tvrđava predstavlja metaforu koja opisuje unutrašnju snagu i otpornost koju možemo i moramo izgraditi kako bismo se nosili sa životnim izazovima. U kulturi nervoznih ljudi mentalna tvrđava je retkost i gradi se ali tek kada znaš da možeš da je naporaviš. Moraš da znaš da postoje i drugi modeli ponašanja i (ne)reagovanja. Ko je pratio na času u šolskim danima primetiće da moja mentalna tvrđava i stoicizam kao filozofski pravac imaju dosta sličnosti. Sticizam je, podsetimo se, filozofska škola koja je nastala u antičkoj Grčkoj, i ima za cilj postizanje unutrašnje harmonije i mira kroz razum i moralnu disciplinu. Sticizam promoviše ideju da jedino kontrolišući sopstvene reakcije na spoljne okolnosti možemo postići sreću i ispunjenost. Da krenem od naše hipersenzitivnosti. Naša čula koja su se razvijala kroz 250 000 godina dugu evoluciju su bila senzori za opasnost. Kada bi čuli da nešto šuška u žbunju mozak bi pretpostavio da je to lav ili neki drugi grabljivac koji u nama vidi plen. Kada bi u šumi videli da se nešto miče, nikad nike pretpostavka da je to neka životinja koja jede treavu nego da je to predator. I šta onda? Naš sistem odbrane nas uznemiri, podigne puls, adrenalin i opštu spremnost da reagujemo. Spremni smo da se borimo ili da bežimo. Taj režim u koji upadnemo poznat u nauci kao fight or flight mod jebio i još uvek naš odgovor na opasnost. Naša čula su upijala informacije iz okoline u prečniku ne više od par stotina metra i mi smo predviđeni da reagujemo jako povremeno na potencijalne opasnosti. Međutim danas, svet je postao jako povezan i do nas dnevno dolazi više stotina vesti iz sveta o raznim nesrećama i nepogodama koje nam kroz podsvest, koa se gradila 250 000 godina, podiže sistem odbrane, odnosno bori se i beži mehanizam. Evo sad sa ova dva zločina u školi Ribnikar i u Mladenovcu većina mojih prijatelja je loše spavala, malo jela, … Svima nama se maksimalno aktivirao odbrambeni mehanizam. Da ne zvučim pogrešno, skrenuo bih pažnju da je to uglavnom dalje od 400 metra od bilo koga od nas, a to je i prirodna zona “kontrole leta” gde nas biologija održava aktivnim. Količina događaja kojima smo zatrpavani je daleko veća od kapaciteta te vrste stresa za koji smo napravljeni. A mediji i društvene mreže “nesebično” dele takve sadržaje jer podižu gledanost, skupljaju lajkove, šerove, … Praktično naš odbrambeni sistem je stalno u nekom nivou uzbune. Što je najgore mi sami tražimo tekve vesti da bi dobili dnevnu dozu a zapravo naš operativni sistem proverava da li ima opasnosti. Poznat je slučaj kada su držali pticu u kavezu i puštali joj cele noći zvuke predators u blizini da bi pojedine jedinke do zore preminule od prevelike količine stresa. Uz to, nikako manje značajno, svi mi u svojim životima imamo sitacije u kojima očekujemo nekakav ishod kome pridajemo možda i veći značaj ili je zaista značajan. Takve situacije kod nas bude onaj mod za preživljavanje u slučaju opasnosti. On se ne diže od nule kao što je predviđeno već je jako dugo aktivan u nekoj meri i zbog okruženja i načina kako vodimo život. I sve to podiže pritisak, adrenaline, kortizol, šećer, … Generalno pravi pozornicu na kojoj može da zaigra i neka bolest. Pa kako sad druže Strongmene? Sve je to lepo ali kako da pomognem sebi? Da ponovimo. Mentalna tvrđava je sistem razmišljanja koji filtrira informacije i nadražaje iz spoljnjog sveta i ne dozvoljava toksičnim informacijama i mislima da nam se ugnezde u glavi. Mentalna tvrđava je skup pozitivnih uverenja koja te jačaju, koja te guraju napred koja ne dozvoljava sumnjama i strahovma da se usele. Jako je bitno da razumemo svet oko nas i prirodu i da prihvatimo takvim kakvi jesu bez želje da kontrolišemo. Treba ceo svet prihvatiti kao nepredvidljiv i svesno razzmeti da je izvan naše kontrole i da se fokusiramo na ono šta možemo da kontrolišemo, naše misli i akcije. Prihvati da šta god ti se desi desilo se sigurno stotinama i hiljadama ljudi pre tebe a dešavaće se i u buduće. Vidi šta možeš da učiniš da sprečiš štetu i-ili da povećaš verovatniću pozitivnog ishoda, uradi sve korak ekoje možeš za taj period da uradiš, isplaniraj sledeće i pomiri se sa razvojem događaja. Bukvalno se fokusiraj na svoj deo posla, odnosno na ono što ti kontrolišeš. Veoma često kada se desi nešto nepredviđeno ili loše mi budemo paralisani strahom od ishoda a ne bavio se onim šta mi možemo da uradimo. I u tom stalnom unutrašnjem kukanmju nad sudbinom mi skroz ugušimo logičko razmišljanje koje bi vodilo ka smislenoj reakciji pa nam i to dodaje nervozu. Dakle desi se sranje - prvi korak je da skapiraš kolika je šteta. Onda da vidiš šta ti eventualno možeš da uradiš da je smanjiš ili otkoloniš i kada. Izanaliziraš šta si mogao da uradiš da sprečiš ali samo edukativno bez da optužuješ sebe za nešto što ti je u prošlosti bilo nejasno. Napraviš “hodogram” šta kad radiš, uradiš šta treba za taj period i ne baviš se strahovima i strepnjama nego samo svojim delom posla. Bukvalno se baviš stvarima na koje možeš da utičeš na najefikasniji način, a ono na šta ne možeš da utičeš prihvataš kao što prihvataš da se smenjuju noć i dan bez da kukaš “gde je moje sunce sada?” kad padne mrak. Takođe da prihvatiš da se stvari ne dešavaju tebi ili zbog tebe nego se dešavaju. I dešavale su se i dešavaće se. Dodao bih na kraju da treba skorz izbaciti medije odnosno tv i portale kao i njihove profile na mrežama jer oni forsiraju vesti koje napadaju našu mentalnu tvrđavu. Treba obrisati sa društvenih mreža sve ljud ekoji šeruju takav sadržaj ili ih mutirati da nam ne iskaču njihovi postovi. Naravno moje omiljeno je blokiranje hejtera. To smatram mentalnom higijenom. Treba izopštiti ljude pune negativizma iz naših života jer najbrže će ti biti bolje ako izbaciš loše stvair iz života. Za kraj, počni da gradiš svoju mentalnu tvrđavu da bi ti život bio lepši.