Milan Str: Šta možemo da naučimo od vukova?

 Šta možemo da naučimo od vukova?

Vukovi žive u čoporima jer je tako lakše da se zaštite, ulove hranu i odgajaju podmladak. Čopor mogu brojiti od dve do dvadeset jedinki, a unutar zajednice je jasno definisana hijerarhija koju svi poštuju. Novija istraživanja pokazuju kako se vukovi u čoporu zapravo ponašaju poput porodice u kojoj svaki član ima neku ulogu. Kada su vukovi u pokretu oni prave kolonu. Prva tri vuka najstariji su članovi čopora, slabi i bolesni. Kao takvi daju tempo ostatku čopora.  Da je situacija obrnuta zadnja tri vuka bi zaostala i verovatno uginula. Ali, nisu vukovi “blesavi” kao što neki misle jer prva tri vuka na čelu kolone nisu zato jer je ostatak čopora saosećajan.  Stari i bolesni imaju dva zadatka. Prvi je da u snegu naprave stazu te tako ostatku čopora olakšaju kretanje. Drugi zadatak je da budu “zaštita” ostatku čopora.  Naime, dođe li do napada, čopor će trojicu najslabijih i bolesnih žrtvovati i pripremiti se za odbranu. Zato se iza trojice najslabijih nalazi pet najjačih vukova koji štite sredinu u kojoj se nalazi 11 vučica.  Sledi pet mužjaka koji za cilj takođe imaju čuvanje čopora, ako do napada dođe s druge strane kolone. Na začelju se nalazi vođa čopora. Zašto je vođa na kraju?  Iako izgleda kao da zaostaje za ostalim vukovima on se zapravo nalazi na najboljoj poziciji s koje može nadgledati i koordinirati kolonu odnosno ostalim vukovima davati naredbe. Među vukovima postoji hijerarhija. Čopor vode alfa mužjak i ženka. Hijerrhija se uspostavlja kroz ritualno pokazivanje moći stavom i režanjem. Vukovi više vole psihološke nego stvarne borbe. Status alfe zauzim mužjak sa najjačim karakterom koji je najviše u funkciji preživljavanja čopora. Stariji vukovi su skloni čuvanju statusa kvo u hijerarhiji dok su mladi skloni čelendžovanju. Promena pozicije može da se desi mirno da stari vuk "abdicira", mada nekada bude i kroz borbu. Kada dođe i do fizičke borbe među vukovima za alfa poziciju vukovi se najčešće ne bore do smrti. Kada vuk izgubi borbu protiv drugog vuka i shvati da nema šanse da pobedi, on mirno nudi svom protivniku svoju vratnu arteriju, kao da kaže "Izgubio sam, hajde da završimo ovo". Međutim, u tom trenutku, događa se nešto neverovatno: pobednički vuk, neobjašnjivo, paralizuje se. Milenijumska sila sprečava ga da ubije onoga ko ima skromnost da prepozna poraz. Primarni mehanizam, usađen u DNK ili izvan nje, pokreće se u pobedničkom vuku i podseća ga da je vrsta važnija od zadovoljstva eliminisanja protivnika. Kakav divan instinkti! Niko ne bi nazvao vuka koji se preda kukavicom, niti onog koji se paralizuje iz milosti. Čudo se samo dogodi. Nema pobednika, nema gubitnika. Dva vuka se razilaze i točak života nastavlja dalje.