Milan Str: Jeste li razmišljali još koliko dugo ćete da živite?

 Jeste li razmišljali još koliko dugo ćete da živite?

Šta planirate s tim vremenom? Da li ćete da ga utrošite na nešto korisno ili ćete da ga protraćite?

Razmišlljanje o smrti je veoma korisno, međutim slabe tipove to slabi, jake tipove to jača - jer razmišlajući o sopstvenoj smrti, postaješ ekspert za odvajanje bitnog od nebitnog, stvari koje te slabe i koje te jačaju.

Da krenemo sa teorijom. Stoicizam je filozofski pravac koji, uopšteno govoreći, odvaja stvari, deli ih na one koje ne možemo da kontrolišemo i one koje možemo da kontrolišemo. Uči nas da svojim dnevnim aktivnostima fokusiramo svoju energiju ne na stvari koje ne možemo da kontrolišemo, nego na stvari koje možemo da kontrolišemo i koje mogu da nam donesu boljitak.

Jedna od stvari stoicizma je da nas uči da razmišlemo o sopstvenoj smrti i da u tome nalazimo neku vrstu oslobođenja, a ne neku vrstu straha i tenzija.

Kako to izgleda u praksi?

Ljudska vrsta postoji 300.000 godina. Ako raširim ruke - to neka bude 300.000 godina. Prosrečna dužina ljudskog veka, u tom slučaju je - moja zanoktica. Znači ono malecko... a ja sam već potrošio dve trećine.

Razmišljući o blizom kraju, veoma lako se usmerim na stvari koje su bitne i precrtam stvari koje su nebitne, štetne i koje me ne raduju. Kada postaneš svestan kolko je to blizu, neke neprijatne stvari koje moraš da radiš da bi ti bilo bolje, (koje odlažeš... i tako odlažaš maltene do kraja života), počineš da radiš odmah... ono što kažu - "prvo progutajte najveću žabu".

Ljudi koji stalno odlažu početak života, stalno odlažu svoje obaveze, svoje radosti, svoja zadovoljstva, oni imaju veći strah od smrti, jer se nadaju - "ajde kad završim osnovnu školu", "ajde srednju", "ajde kad se penzionišam", "ajde kad zamenim kuk"... i dođe kraj.

Ljudi koji žive život punim plućima i koji se bave sobom i koji na dnevnom nivou rešavaju probleme i isporučuju sebi stvari koje im trebaju, oni imaju manji strah od smrti, oni se bave raspoređivanjem predstojećeg vremena na najracionalniji mogući način. Mojsije je navodno rekao - "Nauči nas da brojimo dane do smrti, kako bi smo lakše primili mudrost u svoje srce".

Ne shvatite ovo morbidno, već naprotiv, ovo što nam je ostalo treba da iskoristimo što pametnije, što racionalnije.

Postoje dve osnovne škole - jedna je sticanje, a druga je doživljaj.

U školi sticanja - naporan rad, imovina, kupuješ imanja, radiš... i pobednik u igrici je onaj ko umre sa najviše parcela, sa najviše kvadrata garaža, sa najviše skupocenih satova... Stičući tu pobedu u igrici, veoma malo vide od života, jer su posvećeni imanju, sticanju, kao da su kornjače s Galapagosa, kao da će da žive 500 godina.

S druge strane, na drugom kraju spektra je način života gde ti doživljavaš, putuješ, stičeš znanja... Mi se rađamo glupi, a po meni, igrica je da ne umerimo glupi. U staroj Grčkoj nisu postojala dva glagola za učenje i za putovanje, postoju je jedan, pa ili čitaš, slušaš pametne ljude ili putuješ.

Čitanje ne treba shvatiti kao slova na papiru.

Čitanjem imate istorijsku priliku da pričate sa najpametnijimm ljudima na svetu, u trenutku kad su bili najskoncentrisaniji, na temu gde su oni najpozvani da kažu nešto, da napišu...

A s druge strane, putujući mi spoznajemo ovo našu planetu, saznajemo kako to izgleda geografski, upijamo osećaj za te kulture, za taj prostor.

I, po meni, škola sticanja imovine vuče korene u siromaštvu kod nas, pa se boriš, nema dovoljno, a inače glavna premisa je da nema dovoljno za sve.

A s druge strane, po meni, opet, je da je radost života u otkrivanju, u saznavanju novih stvari i, naravno, u dobročinstvu, u pomaganju drugim ljudima da žive svoj život što kvalitetnije. S tim u vezi, ja sam pristalica škole mišlenja koja može da se prevede na srpski - "umreti sa nulom".

Šta to znači? Znamo da smo smrtni i neki ljudi umru sa stotinama hiljada evra dolara na računu... i sa milionima. Svaka ta hiljadarka, taj milion koji ostane na računu iza tebe, to znači da si proveo više vremena radeći neke stvari koje ti možda i ne prijaju. Fokusiran si bio na zarađivanje, na izgrađivanje, nisi dao sebi dovoljno vremena na ivente, da se obučeš lepo, da se lepo osećaš, da jedeš najbolju klopu na svetu, da piješ najbolja vina, da se družiš sa ljudima koji te jačaju.

Memento mori, pomisao na smrt, nam daje jasnu sliku šta je bitno, šta nije bitno, šta je dobro za nas, šta nije dobro za nas. Prva stvar je odjebati neprijatne, nepotrebne ljudi iz života, ljude koje troše energiju. To su uglavnom tejkeri, oni stalno nešto traže, oni zahtevaju. Od*ebi ih slobodno, nisi u obavezi nikog da zabavljaš svojom energijom.

Ljudi koji te opterećuju, koji ti smetaju, koji imaju čudne zahteve, stalno imaju probleme, a mi ih rešavamo samo zato što smo navikli to da radimo - skloniš iz svog života. Stvari koje misliš da ne treba da radiš - ne moraš da ih radiš. Postoji "Paretov princip" koji kaže da sa 20% aktivnosti poštižimo 80% rezultata.

Šta to znači? Od svega što radimo u toku dana, samo 20% stvari nam donosi skoro sve što je dobro za nas. Možda treba tražiti tih 80% koje treba izbaciti iz našeg života. Kada dođeš do nekih godina, kada si samoodrživ, kad ti deca prorastu, da si okej i sa vremenom i sa kintom, imaš pravo da revidiraš svoja uverenja, da vidiš koje aplikacije imaš instalirane.

U nama čuče nekakva uverenja kako su neke stvari bitnije od stvari koje su dobre za nas, i veomo često je nama fokus na tim nekim stvarima kojim nas je okruženje naučilo, kojima dajemo važnost, umesto da se posvetimo sopstvenom životu i sopstvenom boljitku.

Ja sam pristalica škole mišljenja "umreti sa nulom", koje kaže sledeću stvar - kada umrem na računima da bude nula. Okej, vi kažete, pa dobro, deca, sinovi? Neću da čekam da ja umrem, da se oni raduju, "umro ćale, aje da izdelimo stanove, da uzemo pare".

Ne.

Za života kupio sam najstarijem, sad kupujem srednjem, i imam još 7-8 godina da kupim najmlađem gajbu. Dobiće po neku kintu za prvi bankrot, i toliko od mene. Nemate nikakvu obavezu prema meni, nemam ni ja obavezu prema vama. Možemo da se volimo, budemo u prijateljskim odnosima. Ko kako hoće.

Uglavnom, ne želim da čekaju. Recimo, moj najstari sin ima 24 godine, ja planiram da živim 90, znači to je 40 godina, on u 64 godine da dobije stan od mene. Nasledio sam stan od oca. Pa šta će ti? Bogati ljudi, često, kada odu s ovog sveta, oni ostave zadužbinu.

Čekaj bre, zašto bih ja čekao? Ako želim da pomognem nekog, nekoj organizaciju ili neke ljude, ja to radim za života. Sad sve završim. Znači, kada mi se pojavi kinta, ja pomognem i to je to, razdužim se.

I od ove tačke nadalje, moj život je moja briga.

Što ranije definišemo odnose, svima je bolje.

Hoću da imam svoju privatnost, hoću da mogu da putujem, hoću da mogu da čitam knjige, i hoću da moja deca ne smatraju da sam pi*ka, jer im ništa nisam ostavio.

Interesantna je jedna stvar - kod nas vlada "ejdžizam", mi ne premećujemo tu vrstu diskriminacije. Mi ne volimo stare ljude.

Kada stariji čovek u pošti popunjava uplatnicu, a mi - "ajde be deda, ubrzaj se!", ili kad zoveš hitnu pomoć, "molim vas dođite, moj otac..." "Koliko ima godina? 80? Paaa, dobrooo, 80 godina..."

A kad zoveš hitnu, "moja ćerka je 17 godina"... Zvrrrk, dođu i helikopterom. I mi imamo, recimo, situaciju da penzioneri imaju svoj stan, deca se razmnože, žive tu, i počnu da hejtaju dedu koji je vlastnik stana. Živ deda, mrtav kapital.

Pa helou. Kod nas vlada mantra, "ajde ti si penzionisan, ti si zreo za odstrel". Not gonna happen.

Moja neka interpretacija stoicizma - naučite se da živite pod krizom, u stresnom vremenu, na način da vas boli k*rac šta se dešava. Posvetite se onome što možete da rešite. Na šta ne utičete, ne bavite se time.

Radujte se tome što rešavate i što ste u poziciji da rešavate, jer preko 12 miliardi ljudi koji su ispod zemlje bi voleli da su na vašem mestu.