VLADIMIR JUGOVIĆ

 VLADIMIR JUGOVIĆ

Stadion Sveti Nikola, 21. maj 1991, Bari, Italija...

Samo je priča da smo finale igrali namerno defanzivno da bismo osvojili. Mi u toj utakmici nismo imali Radinovića, nego je desnog beka igrao Šabanadžović, kome to nije bila pozicija. Onda je Binić umesto da bude više napred, morao da igra manje-više po celoj strani, čime smo izgubili oštricu koja je mogla da nam donese gol. Izostankom Radinovića cela ekipa se pomerila udesno. Igrao si u određenim trenucima onako kako si morao po karakteristikama igrača koje si imao. Isto tako i Olimpik nije igrao nešto previše ofanzivno. I oni su igrali samo s Papenom napred, a kod nas je to bio Darko.

Finale je utakmica posebne težine. Niko ne priča o Superkupu Evrope protiv Mančester junajteda, kada smo odigrali odlično, ali izgubili sa 0:1. Svi pričaju o Marselju, što znači da smo dobili. Ja sam lično ponosan na to što smo ostavili klubu i gradu trofej koji nije baš tako lako osvojiti. Pogotovo sada, kada treba uložiti milijardu evra da bi se došlo do finala.

Kako godine prolaze, sve smo stariji, pa znamo više da cenimo neke stvari. Uvek vremenska distanca daje pravi sud. Tako se i ovaj naš uspeh sada drugačije gleda nego u prvom momentu.

Niko ne zna šta bi bilo da je ekipa ostala na okupu, ali ono što znamo jeste to da smo osvojili trofej u Bariju. To je ostalo upisano, a sad šta bi bilo kad bi bilo...

Mozer bi danas dobio crveni…

U utakmici kao što je finale Kupa šampiona, na tom nivou izdržati 120 minuta, a onda i dati svih pet penala, to je pokazatelj da smo i psihički bili izuzetno pripremljeni.Bila je rovovska borba za svaki centimetar na terenu. Nedavno sam prvi put posle toliko godina pogledao snimak cele utakmice i baš sam bio iznenađen. U 26. minutu Mozer je igrao rukom kao zadnji igrač, što bi danas bio crveni karton. Baš se vidi da je namerno igrao rukom, ali umesto da on dobije crveni, Bina je dobio žuti. Da je isključen, verovatno bi sve bilo drugačije.

Taj Mozer mi je ostavio dobar utisak. Bio je neverovatno agresivan, superioran i samouveren. On im je davao snagu.

Penali…

Kod penala nemaš vremena da strepiš i razmišljaš. Kad previše razmišljaš, onda promašiš.

Možda su ovi iz Olimpika imali prevelike premije pa su razmišljali o njima i zato promašili penal (smeh, prim. aut.).

Nadam se da se naši navijači ne bi ljutili i da smo izgubili, jer smo stvarno dali sve od sebe. A oni su bili sjajni, ceo stadion je bio crveno-beo, toliko ljudi različitih profila, tolika pozitivna energija. Oni su nam davali energiju.

Otkupio bih dres iz Barija…

Ja sam fudbal igrao zato što sam ga voleo, ne zbog skupljanja trofeja – iako sam ih osvojio u skoro svakom klubu u kom sam igrao. Samo mi je žao što dres iz Barija nisam sačuvao. Odmah posle utakmice ga je Cvele uzeo u svlačionici da nekom pokloni, nije razmišljao da bi to nama igračima moglo da bude nešto najvrednije. Međutim, u toj silnoj euforiji niko i nije razmišljao o dresu.Danas bih ga rado otkupio kada bih znao kod koga je, jer sam u Bariju prvi put u karijeri nosio broj dva, pošto me je Šaban zamolio da on ne nosi dvojku koja mu je sledovala, jer je igrao desnog beka umesto povređenog Radinovića. Mislio je da će se bolje prodati ako ima drugi broj na leđima (smeh).

Bajern Minhen...

Dvomeč sa Bajernom bio je finale pre finala. Obe utakmice.

Bajern je igrao otvorenije i napadački, pa si imao prostora da igraš sa njima. Za razliku od Olimpika koji je bio dosta zatvoreniji, defanzivniji i grublji. Problem je što ljudi koji su gledali te utakmice misle da je trebalo da igramo bolje protiv Olimpika, ali to nekada i nije moguće. Finale je, ipak, finale. Igrate protiv tima koji je u stručnom štabu imao osvajača Svetskog prvenstva 1990, Franca Bekenbauera, protiv tima koji je tada bio ono što je danas Pari Sen Žermen. Imali su najviše para, bili ambiciozni, osvajali titule...

Grashopers...

Grashopers je tada bio skoro reprezentacija Švajcarske, imali su sjajnog trenera Hicfilda i direktora Fogela koji je posle revanš utakmice izjavio da su izgubili od budućeg prvaka Evrope. Pokazali smo da nije bitno samo dobiti kod kuće, kao što je i Zvezda sa Milojevićem protiv Salcburga igrala nerešeno u Beogradu, pa prošla u revanšu. To samo pokazuje čvrstinu ekipe i da nije bitno dominirati kod kuće, a izgubiš na strani, što se dešavalo nekim prethodnim generacijama.

Analizirao sam Zvezdine timove koji su igrali protiv Milana u onoj magli, pa protiv Kelna i onda protiv Grashopersa. Ipak je dolaskom Ljupka napravljena određena selekcija s nekim drugim kvalitetima. On je dao glavni impuls osvajanju titule evropskog prvaka. Naravno, uz podršku kluba.

Sa Banjice umalo u Zagreb…

Od 1983. sam bio u Crvenoj zvezdi, a u Radu sam proveo šest meseci. To je bila moja ideja da idem tamo. Lično sam otišao kod Šekija i tražio mu. Iznenadio se, ali ja sam trenirao fudbal, jer sam voleo da igram, a ne da bih sedeo na klupi.

Bio sam u iskusnoj ekipi, koja je bila četvrta, pa sledeće sezone peta u onoj ligi. Nije Rad tada bio baš nebitan klub... U toj polusezoni odigrao sam 14 utakmica i dao osam golova.

Ljupko mi je pričao da se jedva izborio da me vrati u Zvezdu. Tada je Šaban igrao na sličnoj poziciji, a igrao je Svetsko prvenstvo i bio mnogo stariji, ali je Ljupko video o čemu se radi, jer smo radili zajedno. Na kraju je moj povratak ispao super za sve.

Dok sam bio u Radu, imao sam ponudu Dinamo Zagreba. Tada im je Kuže bio trener. Čak je i kasnije hteo da me vodi iz Juventusa u Japan. Ko zna šta bi bilo da me Ljupko nije zvao, ali meni je oduvek san bio da zaigram na Marakani. Nisam čak ni o inostranstvu razmišljao. Sa Zvezdom sam osvojio sve što je moglo da se osvoji od pionira do prvog tima.

Sve kao na traci...

Odmah posle vojske sam osvojio Ligu šampiona. Ide ti sve kao na traci, nemaš vremena da razmišljaš, da se raduješ. Kad si profesionalni fudbaler, ideš iz utakmice u utakmicu, trudiš se da sve završavaš maksimalno. U prvoj sezoni sam osvojio sve. Što se kaže, ustao sam na desnu nogu.

Ali to nije slučajno. Od 1983. sam se pripremao za takve stvari. Sa 13-14 godina budio sam se u četiri ujutru, vozio se četiri sata autobusom da bih igrao dve utakmice, pa nazad. Tako šest meseci. Treba to izdržati, ali sve je to psihološka priprema za kasnije. Zavisi samo od toga da li voliš i želiš.

To je bio moj život, to sam voleo. Tek sada mogu da zahvalim svojim roditeljima što su mi dozvolili da tako mlad odem u nešto nepoznato.

Špageti i kolači…

Godinu dana sam bio u pravoj vojsci u Nišu, u kasarni gde dobiješ šatorsko krilo sa opremom, svoju kasetu, redovno nameštaš krevet... Navikao sam na disciplinu, tako da mi je u karantinu pred finale sa Olimpikom bilo fenomenalno (smeh).

Meni je to sve sada kao jedan dubok san, mnogo toga se više ne sećam. Jeste karantin nekad dobar, mada smo mi tada svi dobili po kilogram-dva-tri. Promeniš ishranu, jeli smo redovno špagete, pa postali malo teži. Bina se stalno bunio za kolače, kaže previše su jednostavni bili.

Motor ekipe….

(Rekli su o njemu u odvojenim intervjuima za Mozzart Sport:

„Koliko god neko pričao za njega da je bio dobar, Juga je bio još bolji” – Mile Belodedić.

„Jugović je trčao 20 kilometara po utakmici, a mogao je i više” – Ilija Najdoski)

Sigurno da je predivno kada neko tako priča o vama i toliko godina kasnije.

Danas se igrači biraju po fizičkoj spremi. Ako možeš da trčiš više od 10 kilometara po utakmici, već si u prednosti. Ja sam imao sreću da nisam bio desno krilo, centarfor ili polušpic, pa da moram samo to da igram. Mogao sam da igram više pozicija, zbog toga mi je bilo lakše. Bio sam motor ekipe.

Ko će te u fudbalu da trpeti ako nemaš rezultate? Danas moraš da igraš i odbranu i napad, moraš da se boriš.

Šesta Zvezdina zvezda…

Da bi tim bio dobar moraju da postoje različiti karakteri, fizičke predispozicije, različiti profili igrača, ali i neko ko će to uklopiti. Kod nas se sve pogodilo, jer da nije, ne bismo uspeli da osvojimo sve što jesmo. Mogu se čuti kritike na izbor kluba da cela ekipa bude šesta Zvezdina zvezda, ali to je bila generacija pobednika i ne bi smela da se zaboravi.

Ako treba u timskoj igri non-stop isticati nekoga pojedinačno kao najboljeg, onda on bolje da igra tenis, jer tamo zavisiš samo od sebe. Baš to što smo bili različiti tipovi igrača, a jedinstveni kao tim, to je bila naša prednost.