SLOBODAN MAROVIĆ

 SLOBODAN MAROVIĆ

Stadion Sveti Nikola, 29. maj, Bari, Italija...

Znaš kako, bilo je uobičajeno. Priprema za neke velike utakmice. Tako je bilo i za finale, s obzirom da smo bili sedam dana u tom kampu u Bariju, što nam je bilo možda i previše. Znaš ono, svi smo mislili da je to neki period koji stvara pritisak. I previše je vremena sedam dana... Obično smo pred te velike utakmice išli dva dana u karantin, bilo s kim da smo igrali. Da li je u pitanju bio Bajern ili ostale utakmice koje smo igrali. Ali dobro, to je bila specifična utakmica. Finale, prvi put u istoriji. Znaš ono, tačno su sve u klubu organizovali da se sklonimo od gužvi, od rođaka, navijača... Da budemo mirni. Ok, sve je to negde i uspelo na kraju. A taj dan pred utakmicu... Vidi, prvi put se igra finale, postoji neka nervoza. Ne strah. To je neka pozitivna nervoza. U principu, kod mene je tako bilo. Utakmica bila je u nekim kasnim satima, mislim da je počela u devet. Kao pred svaku – doručak, šetnja, ručak, sastanak... Bilo je respekta prema tom Marselju. Dobar tim, sa velikim igračima. Igračima koji su imali iskustva iz finala, što sa reprezentacijama Francuske, Brazila, ali i klupskih. Piksi je bio na klupi, što samo govori kakav je to tim bio. Utakmica, odlazak na utakmicu, tenzija, adrenalin... Atmosfera je zaista bila sjajna. I što se tiče naših navijača i njihovih. To je bilo pola-pola, znali smo da imamo podršku i cele tadašnje Jugoslavije i svih onih koji navijaju za Crvenu zvezdu, svesni smo bili toga.

Specijalni zadaci

Ta utakmica bila je specifična upravo iz razloga što smo imali specijalne zadatke. Vodl, Papen i Abedi Pele – morali smo striktno da ih čuvamo. Svi strašni igrači. Papen prvi strelac, Vodl jedan od najboljih igrača Evrope u ono vreme, Abedi Pele reprezentativac, sjajan igrač. Znači, ja na Vodla, Ilija na Papena, Šaban na Abedi Pelea. I onda izgubiš malo taj svoj koncept, stil igre koji smo gajili. Gubiš svoju poziciju. Ljupko je zahtevao – ako mi Vodl ode unutra ili na drugu stranu, ja moram da idem za njim. Moraš striktno da si tu, blizu njega. Znači nema preuzimanja, kao što je kasnije bilo. Nego striktno. Ali dešavalo se da Vodl igra više po mojoj strani, jer je bio levonog. Ulazio je i unutra, imao taj sjajan dribling i kontrolu lopte. Teško mu je bilo oduzeti loptu. Bio je fantastičan tehničar, ali nije bio brz. Imao je korak, znao sam da je sjajan igrač, da jednu malu grešku može da iskoristi, da može da spoji igrača sa golom ili da je šutne. Tako da sam bio koncentrisan i na kraju je ispalo da mi nije napravio nekih velikih problema. Dosta dobro sam ga čuvao. Svima je poznato da smo mi tu utakmicu više bazirali na defanzivi, da se ne primi gol, a imali smo gore Binu i Darka, da pokušamo nešto na kontru da ih iznenadimo... 

Gde ćeš napred, vraćaj se!

Ne može bunker, nismo mi znali da igramo bunker. To nikada nismo radili. Ali smo se bazirali da igramo srednju zonu, da ih sačekamo, da ne idemo previše napred, da ne napadamo... Imamo tri flastera, kada imaš zaduženje da čuvaš nekog njihovog opasnog igrača, moraš da budeš obazriv. Znači, nema previše opuštanja. Nema onog „mogu da odem, pa da centriram”. Na drugoj strani, Šaban nije imao slobodu da ode gore. A onda se malo poremeti, nemaš onu igru na koju si navikao. Znali smo, oni su bili veoma iskusni. Ako naprave prednost, onda je to mnogo teško stići. Bili smo svesni i igrača, njihovog tima, ali i značaja utakmice. Igraš jedno finale. Bilo je da odigramo malo slabije, ne tako lepo, kao što smo do tada, ali da osvojimo taj trofej. Ja sam bio igrač koji je voleo da ide gore. Prazan prostor te negde povuče, odem, dva-tri puta ili četiri, nemam pojma. Ali znaš ono kad ti trener da zadatak: „Nemoj da ti dâ gol, striktno njega čuvaj, samo on da ti ne dâ gol. Ovo drugo, odradićemo.” Ljupko je s klupe vikao: „Gde ćeš, vraćaj se!” Bojao se da ćemo izgubiti loptu, da će doći do Vodla. Dobro, tako smo igrali u to vreme, posle toga i danas nezamislivo je da tako igraš.

Samo da ga ovaj dâ... Samo završi, brate!

Penali su posebna priča. Dobro, mi smo negde i navijali za te penale. Bilo je 0:0, produžeci, naporno. Pada koncentracija, pada i snaga. Mi smo bili koncentrisani maksimalno i na kraju zadržali tih 0:0. Više se moliš Bogu, nego što se čupaš za kosu. Čupaš se ako izgubiš. Znali smo ko će šutirati, otprilike. Tih prvih pet. Bili su svi koncentrisani, puni samopouzdanja, sve je to dobro išlo. Pančev je šutirao poslednji penal, onaj odlučujući, a trebalo je da ja budem šesti izvođač, da je on promašio. Tako je Ljupko odredio. I sad ja molim Boga u svojoj glavi: „Jaoj, samo da ga ovaj da, brate. Ne daj Bože da ga promaši. Samo završi, molim te.” Jer to je velika odgovornost. Darko ga daje i onda je to erupcija oduševljenja, svega, pada kamen sa srca i kreće veselje.

Nisam od onih koji ne mogu da gledaju. Gledao sam i nekako sam imao poverenje u njih. Vidi, penali su lutrija, da budemo iskreni. Najbolji igrač može da promaši penal ili da mu odbrani golman. Ali nismo bili uplašeni. Svi su svi sjajno šutnuli. Ispostavilo se da je Darko, koji je dao odlučujući gol i bio naš najbolji strelac, negde možda i najslabije šutirao. Dao je gol, ne znamo gde smo. Ludnica, navijači ulaze, posle toga slavlje, vraćamo se u taj kamp gde smo bili. Organizovano veče, muzika. Cvele je već doveo Cigane iz Beograda, kao da je znao, trube i to. Mi smo ostali tu možda jedno pola sata i otišli da spavamo. Bili smo iscrpljeni, umorni, a ovi drugi koji su bili, navijači, klupska uprava – oni su do jutra slavili. Dugo ti treba da shvatiš, ali to je normalno, nije samo kod nas, nego kod svih. Dugo nisi svestan toga što si napravio. Ti si prvak Evrope.

Iskreno, posle utakmice mi ništa nije prolazilo kroz glavu. Samo velika sreća i radost. To je bila kruna svega. Bio sam ponosan i na sebe i na drugove. Da li je moguće da sam došao do krova, ceo taj fudbalski život odmalena, pa do tih dana. Ogromno zadovoljstvo...

Sedam dana u karantinu – mnogo je

Tad nije bilo mobilnih telefona, tu smo bili maltene zaključani. Nismo izlazili ni u grad. Odemo malo prošetamo ispred... Nismo mi imali nikakvih nesporazuma. Bilo je dosadno, tu si sedam dana, brate, u zatvorenom. Sedam dana je predugo, pod adrenalinom. Jedva čekaš utakmicu. Psihički deluje negativno, ali nismo imali problema. Bilo je, ono, da nam ne daju da gledamo televiziju. Kao, isključite televizor, do pola 11 mora se na spavanje. Ljupko i ovi su pričali: „Mora da se ugasi.” Mislim da su nam na kraju i isključili, nisam sto posto siguran, ali verujem da je tako bilo. Nismo imali individualni sastanak, mi smo bili stalno zajedno. Četvorica sede ovde, četvorica tamo. Svi smo bili u istoj prostoriji. Možda je bilo priče kako ćemo igrati, stil igre, pa smo se malo iznenadili kad nam je rekao da moramo da igramo, tako, tako i tako. U glavi ti bude: „Šta je ovo?!” A onda kažeš: „Ok, trener to traži, moramo da ispunimo.” Gledali smo njihove utakmice, obično uveče, analizirali... Bila je normalna atmosfera, tu je dvadeset i nešto igrača, puno ljudi, značaj utakmice... Neki bi se pojeli međusobno, ali mi smo bili u redu, opušteni.

Bajern? Uf, je..te, najteži protivnik

Finale je finale. To je sve specifično. Ali mene su više ispunile te dve utakmice sa Bajernom. Posebno ova ovde. Poslednja stepenica – došao sam gore. Ta utakmica s Bajernom me je nekako više ispunila emotivno. Ovamo smo bili kao roboti – igraš, imaš zadatak. A ovde je bilo, znaš... Izbaciš veliki Bajern! Oni su imali strašnu, fantastičnu ekipu, sve reprezentativci Nemačke, pa Laudrup iz Danske. Igrali smo mi dosta dobrih utakmica. Igrali smo i protiv Rendžersa, sve su to bile dosta jake ekipe. Protiv Bajerna je bilo slično kao i protiv Marselja.

Kada smo izvukli Bajern, rekli smo: „Uf, je..te, najteži protivnik.”

Nemci, najtrofejniji klub ili jedan od najtrofejnijih. Kad smo ih izvukli, znali smo da će biti mnogo teško. Tamo smo napravili veliko iznenađenje, dali dva gola iz kontre. Igrali smo dobro, organizovano, branili se, napadali, pokazali zube. Ali svi smo znali što je bitno, da će ovde biti mnogo teže nego što je bilo tamo. Mnogo, mnogo teže. Ispostavilo se da je tako i bilo. To su veliki timovi, bez obzira gde igraju. Posle znate kako se završilo, u poslednjim minutima dajemo taj gol za 2:2... Tako da mi je ta utakmica bila najvažnija. Još na golu Auman, njihov reprezentativac, najbolji golman. To je neka sreća koja te pogleda na kraju. Nismo se mi opustili na 1:0... Trebalo je posle pola sata da vodimo sa 2:0, najmanje, tri šanse smo imali. Da nije bilo malo sebičluka, bilo bi verovatno drugačije, ali dobro se završilo. Hoću da kažem da smo sjajno ušli u utakmicu, Miha daje gol, dobijaš još više samopouzdanja. Dok nismo primili prvi gol, bio sam ubeđen da nemaju šanse da nam ga daju. Tako se osećaš. Nema tu opuštanja, nismo se mi opustili, nego te poremeti takav gol, dekoncentriše te. To je šok, kada se ekipa poremeti malo, kad izgubi samopouzdanje i koncentraciju, onda jake ekipe kao što je Bajern gledaju to da iskoriste. To tako ide. Oni znaju da si u nokdaunu i hoće da te nokautiraju. A onda dođe i drugi gol, kad mene lopta pogodi u nos. Iznenadila me je, povedu oni sa 2:1... Tad je trebalo dosta strpljenja i živaca da se vratimo. Pa ide i ona šansa, mislim da je Efenberg bio, kada lopta udara u stativu i odlazi na levu stranu. Negde je bilo i očekivano, možda ne na takav način, ali znali smo da ćemo morati žestoko da se namučimo da ih prođemo. Tako je i bilo.

Glazgov, Drezden, Grashopers

Iznenadili su nas Švajcarci, možda smo ih malo i potcenili. Grashopers je veliki klub, nema sad neke rezultate u Evropi, ali je u pitanju najbolji švajcarski klub. Bilo je ono: „Švajcarci, lako ćemo mi to.” Otprilike. Ali dobro da je tako bilo. Ta prva utakmica nas je negde osvestila. Ako budemo opušteni, onda teško da možemo nešto da uradimo. A bili smo već nafilovani, nekoliko godina unazad stvorili dobru ekipu, imali iskustvo. Grashopers nam je opalio šamarčinu. Navijači su tad izgubili poverenje, krenulo je ono: „Mislili smo da će nešto uraditi; nikad nismo imali bolju ekipu; sad će da nas izbace; šta bi radili da su igrali sa Bajernom...” Ta utakmica nas je negde osvestila, znali smo da moramo svi da igramo maksimalno i kvalitetno, koncentrisano, da damo najbolje od sebe. I onda je naš inat proradio, znali smo da smo kvalitetniji od njih.

Između sebe smo govorili: „Ma idemo, bre, da ih razvalimo.” To je prekretnica bila, dobili smo s visokim rezultatom, a onda se dobija samopouzdanje. Pa i navijači počinju opet da veruju. Kroz svakodnevni život primetiš da raste taj entuzijazam i kod njih i kod nas. Ideš iz utakmice u utakmicu i rasteš. Sledeći je Glazgov, koji je imao jako dobru ekipu. Mi smo ih ovde sa 3:0 dobili, igrali sjajno. Tamo smo znali kako igraju, da će biti skokova i laktova, duela. Diku su povredili, dobio je potres mozga. Ali imali smo 3:0, veliki rezultat. Pokušali smo da smirimo igru, da spustimo loptu na zemlju. Oni to nisu voleli. Posle je bio Drezden, jedan od najboljih timova obe Nemačke...

A posle Barija...

(ponude La Korunje, Selte, Sanderlenda, Čelsija, Bolonje, Aston Vile)

Bilo je tu ponuda, jeste. A bilo je i kvarenja tih ponuda od raznoraznih. Tako je kod nas u fudbalu i sportu. Od raznih menadžera, možda i nekih ljudi iz kluba. Sanderlend je bio u pitanju. Pre toga odbijao sam La Korunju, Ovijedo, Seltu... To je bila 1990. godina. Meni je tada istekao ugovor, pa sam produžio na još godinu dana. Imao sam četvorogodišnji, od 1986. do 1990, a onda kad već nisam otišao u inostranstvo, ostao sam još godinu dana. Neke ponude sam odbijao, nisam imao savete od iskusnijih, starijih... La Korunja je tada bila druga liga, posle su ušli u prvu i dve godine kasnije – prvaci Španije. Tada je igrao Miroslav Đukić. Ali dobro, to su neki propusti u karijeri.

U Sanderlend sam hteo da idem, tražio me i menadžer kluba. Odemo supruga i ja, bila je trudna sa prvim sinom Igorom. Pronašli smo i kuću, dogovoreni su bili uslovi... Onda se sve to pokvari. Menadžeri, jedan čovek odavde, da ga ne imenujem. Nema veze, prošlo je mnogo godina. Ali on je bio povezan sa tim agentom i nekim ljudima sa kojima je hteo da stupim u kontakt, da mi oni to završavaju. A mene je klub zvao direktno, menadžer kluba. I onda sukob interesa i tako dalje. Barem ja tako mislim da je bilo. Znam otprilike ko je pokvario posao. Znate kakvi su menadžeri. Žele da sve ide preko njih, da oni završavaju, da uzmu proviziju. Znate kako to ide... Menadžer Sanderlenda je želeo da se posao završi na relaciji između dva kluba. Oni su ponudu poslali Zvezdi. Cvele je tada rekao da ne može tamo da se potpisuje ugovor. Bili smo supruga, ja i jedan iz kluba. Pitam: „Zašto ne može da se potpiše ugovor tamo?” Kažu – ne može. Malo nelogično, ali eto. I onda su ovi videli... Primetili da tu nešto smrdi, da nije u redu. I sve je propalo.

Kasnije su mi izašli u susret kada sam otišao za Švedsku. Ali Sanderlend, prva liga... Bila mi je želja da idem tamo. Uvek sam voleo Englesku. Uvek sam mislio da bih tamo mogao da igram dobro, odgovarao mi je stil igre. Ali eto, šta ćeš, to je život. I Čelsi je bio zainteresovan, slično kao i ovo. Ja nisam imao svog menadžera, nekog dobrog, u to vreme. Kasnije jesam, ali baš tada nisam. Poverljivog, dobrog, nekog ko će to odraditi kako treba. Slična je priča i sa Čelsijem, pa i sa Aston Vilom. Oni su čak tražili da potpišem posle Glazgov Rendžersa ovde. Predsednik njihov, taj glavni... Gledali su utakmicu i hteli mene i Šabanadžovića. Hteli su da potpišemo ugovore, da nas uzmu i da dođemo na kraju sezone. Ali i to se nešto izjalovilo, tako da ni ja ni Šaban nismo otišli.

Prilično sam siguran u neke stvari, posebno sa ove distance. To su sve interesi, to je taj fudbalski posao – menadžeri, dogovaranja, provizije, podizanje cene... Normalno je to, neko prođe, neko ne prođe, neko se dogovori, neko ne. Bilo je puno ponuda. Jedna od najznačajnijih došla je 1990. godine, pred Svetsko prvenstvo. Bio sam na širem spisku reprezentacije. I na pripremama i utakmicama pred Mundijal. Računajući da ću ići, u tom trenutku kad se sve to dešavalo, Bolonja je bila zainteresovana. Već su bili dali ponudu. Prvenstvo se igralo u Italiji, a reprezentacija Jugoslavije bila stacionirana upravo u Bolonji. Bilo je rečeno: samo da dođe na Svetsko prvenstvo i odmah potpisuje ugovor. Ali na kraju nisam dobio poziv.

Dres iz finala spreman za ram

Tu je kod mene, nije još uramljen, ali planiram to da uradim. Možda sad za 30. godina od titule. Ram sam već nabavio, ali nikako da ga uramim. Teško je u trenucima slavlja i radosti razmišljati o dresu. Tu su navijači, tu su fotoreporteri, novinari... Ludnica, skaču, skidaju te. Navijači te mole, pa razmena sa igračima iz protivničkog tima. Ja ga nisam skidao nijednog momenta, odlučio sam pre utakmice tako. Bez obzira da li pobedili ili izgubili, ja ću moj dres da ostavim za uspomenu. Ne treba mi dres Marselja. Oni su pokušavali, ja sam odlučio – nema skidanja. Mnogi su se izmenjali, bacali navijačima, fotoreporterima koje znaš 10-15 godina. Sad skoro imao sam neki intervju na televiziji, pa su mi tražili taj dres da se na kraju slikamo. Na jednom mestu mi je ostala fleka kad sam pao. Opralo se to normalno, ali nije skroz, uvek me podseti na tu utakmicu. Tako da bih ga uvek prepoznao među 100 drugih dresova.

Kad se stari drugovi sretnu...

Bilo je susreta... Možda ne u te prve tri-četiri godine od razlaza, ali bilo je kasnije. Igrali smo svi dugo u inostranstvu, svi smo negde bili. Malo mogućnosti da se sastajemo. Viđao sam se, normalno, sa Dikom, Binom, kada dođem, sa ovima koji su u Beogradu. Znam da sam se, na primer, sa Robijem prvi put sreo, mislim 2000. godine. Dejan Joksimović, koji je igrao s nama, sakupio nas je i bili smo na ručku. Lepo je bilo videti sve te ljude posle toliko godina. Sedeli smo, pričali... Ne toliko o utakmici, već onako, o životu. Šta ima kod koga, kako deca i tako to. Kako je bilo ovo, kako ono u Bariju – to obično pitaju drugi ljudi. l oni više komentarišu nego mi. Prošlo je 30 godina, ali Bari je i dalje u žiži interesovanja. I biće verovatno još dugo.