MIODRAG BELODEDIĆ

 MIODRAG BELODEDIĆ

Sekuritatea, pasoš, pa jagnjeća brigada... Naljutio sam se na sistem

Na današnji dan, pre tačno tri decenije...

Crvena zvezda je šampion Evrope! Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona! Najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala! Darko, Darko, Darko...

Kažu da nije dobro tekstove počinjati tuđim citatima. Ali ono što je Milojko Pantić izgovorio tog 29. maja 1991. godine uklesano je u kolektivno biće ovog naroda. Čak i oni kojima crveno-bele boje nisu najmilije, znaju koliko vrede gornje rečenice. Jer to jeste bio ne samo najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala, to je verovatno bio najveći uspeh jugoslovenskog sporta. Dok se to još moglo, dok novac nije kupio fudbal. Crvena zvezda šampion Evrope. Pre tačno 30 godina. I zanavek.

Baš da se ne bi zaboravilo, jer ne sme se zaboraviti. Ovo su priče o epskom podvigu. O najvećem timu stare Jugoslavije. O Crvenoj zvezdi. O duhu jednog vremena. Iz usta samih aktera..

Stadion Sveti Nikola, 29. maj 1991, Bari, Italija...              

Ljupko je bio oprezan. Ručna je bila sa nama iz odbrane, sa napadačima nije bio takav plan. Ali Mihajlović se mnogo vraćao. Marović na Vodla, Najdoski na Papena... Imali smo igrače za odbranu. Dolazili su nam do 16, imali su centaršuteva, imali su loptu, posed, ali nisu nam mnogo napravili. Mada ni mi nismo uspeli da stvorimo neku šansu. Olimpik nas stavio malo na našu polovinu, držali su nas dosta. Počnem da gledam sat na semaforu... Jao, ovo će se završiti nerešeno kao u Steaui kad sam igrao protiv Barselone. Sad ćemo u produžetke. Gledam posle, prvi prošao. Jao, opet penali. Onda mi dođe misao: Možda ću ponovo i dobiti na penale? Nisam još razmišljao ni da li ću šutirati. Mada su se u Jugoslaviji tada šutirali penali svaki put kad je bilo nerešeno, dva boda za pobedu, jedan za pobedu na penale. I ja sam stalno šutirao. Setim se toga, pomislim: Opet da šutiram, sad sam najebao. Idem na penal, puls: du-du-du! Dam gol, Dika viče: „Bravo, Mile, bravo, bravo”. Mislim se: Pusti me, bre. Kad sam stigao blizu klupe, tu smo gledali penale, prošao sam pored protivnika, onaj Brazilac njihov iz odbrane, Mozer, izlazi ispred i kaže: „Congratulations!” (Čestitam, engl.). Kakav bre „kongračulejšens”, imamo još da šutiramo. Posle mene Mihajlović, tek onda Pančev. Možda je hteo da izbaksuzira, šta znam. Kad se završilo, otišao sam da dam ruku Francu Bekenbaueru, on je na klupi.

Bari, dani pred finale...

Sećam se priprema za finale. Bili smo sedam-osam dana u karantinu. Sećam se i da smo trenirali negde u Crnoj Gori, Budvi valjda, igrali smo prijateljske utakmice sa lokalnim klubovima, išli autobusom na ona brda, golo kamenje, počinje sneg... Kaže Žota Antonijević: „Eee, ovo je znak za uspeh. Ovako nešto Crna Gora nije videla. Ovo je sreća”. Kad smo osvojili pehar posle, toga sam se setio. Imao je pravo. Neki znak od boga.

Ja sam bio naučen na karantin. U Rumuniji je karantin bio svaki dan. Kad smo igrali u Evropi sedam dana. Rumunsko prvenstvo dva dana. Petak na trening, karantin do nedelje. Svaka utakmica. Bio sam naučen. U Zvezdi nije bilo tako. Večeraš u subotu, onda uđeš u karantin, posle utakmice ideš kući.

Sećam se kad smo trčali etape, stalno su pitali: Dejo, da li je sve u redu, je l’ dobro? Ti ako osetiš nešto, stani, nemoj da forsiraš. Tako je bilo i kod Ljupka i kod Šekija.

Govorili su nam da se odmorimo, televizore da ugasimo ranije. Jedan dan nismo, neko nije. Došla je kontrola, ne znam kod koga. Čujemo priču malo, galamu: „Što ne gasite?” Pa gledamo televizor. Deset je sati. Tu je bila mala pobuna. Svi u hodniku: „Pustite nas da gledamo TV”, imali smo još tri ili četiri dana do utakmice. Zakuvalo se malo, svađa je bila. Sledeći dan, Džaja zove na sastanak, Cvetković je bio tu... Sedimo, počeli da nas kritikuju: „Nismo se tako dogovorili, šta vi mislite, ne može tako! Ko je prvi počeo?” I onda ne znam, bio ovaj, bio onaj. Dignem i ja ruku: „I ja sam bio, izašao sam napolje da vidim šta se dešava”. Džaja priča i meni kaže: „Je li, Mile, i ti si bio? ’Oćeš odavde da te šaljem za Rumuniju? Ti bi da protestuješ?” Rekoh: ”Nisam, samo sam izašao napolje da vidim šta se dešava.”

Šampioni...

Imali smo iskusne igrače, igrali su Kup Uefa pre toga. One godine kad nisam imao pravo da igram, kad su igrali protiv Kelna, 2:0 u Beogradu, tamo izgubili sa 0:3. Isti igrači manje-više. Savićević mislim nije igrao protiv Kelna. On je bio vojnik baš kad sam ja stigao. Posle toga je došao Mihajlović iz Vojvodine. Tu je bio Šabanadžović, pa se pojavio Jugović, mlađi od nas. Strašan je bio. Igrao je ispred nas u odbrani. Trčao je, oduzimao lopte, znao je da igra. Protiv Bajerna kao je igrao, pa u Tokiju posle, najbolji igrač Interkontinentalnog kupa. Dobija nagradu, zovu i mene na postolje ono, Vladica Popović mi kaže: „Idi, uzmi, ono je za tebe.” Šta mene sad zovu, zašto ja? Jugović već drži priznanje. A mene su zvali da mi daju neku zastavicu, da sam igrao dva Interkontinentalna kupa. Pošto sam bio i sa Steauom.

I ostali, Marović, Šabanadžović, Radinović je stalno dolazio napred, Binić – puf, ode! Napred da ne govorim. Ljupko je više pričao sa nama, sa odbrambenim igračima, sa sredinom, da mi zatvorimo, da igramo brzo. Sa napadačima nije mnogo govorio. Dejo, Pančev, Mihajlović, Robi... Znao da će jednom, dva ili tri puta proći, tu nije bilo greške. Sad kad pogledaš, bilo je onih 1:1 protiv Grashopersa na početku, ali sve do Bajerna, videla se tu razlika u klasi... Mi nijednu utakmicu u Evropi nismo izgubili te sezone.

Imali smo igrače. Kad stave nogu na loptu. Trebalo je da budeš jako oprezan da ne predribla. Sećam se Deja u Drezdenu... Umeli smo nekad da ga kritikujemo, jer je gubio mnogo lopti, pa stane, čeka dok mi trčimo kad je izgubi. Ali kad mu se igra.. U Drezdenu je pretrčao blizu 30 metara, predriblao njih trojicu, bup – gol. Posle još jedan, dum-dum, nismo ni završili utakmicu, navijaču su pobesneli njihovi, rušili sve...

Imali smo tim. Imali smo kolektivnu igru, ali imali smo i individualce. A imali smo i one koji su znali te slobodne udarce da iskoriste. To nam je mnogo, mnogo pomoglo. Igraš, igraš, igraš... Prekršaj... Stavi je Robi – bup, gol! Ne moraš da se brineš. Igraš, igraš, prekršaj, stavi je Mihajlović – bup, gol. Stavi je Dejo – bup, gol. Kad pogledaš sve naše utakmice, puno golova smo dali iz slobodnih udaraca.

Bajern Minhen...

Sećam se akcije za izjednačenje u Minhenu. Meni su stalno govorili još u Steaui, da ne nosim loptu sa sobom. Ako igraš na dva dodira – super. Ako igraš iz prvog dodira onda si – fudbaler. Odbrambeni igrači moraju da igraju brzo, sredina isto. Ovi u napadu mogu da driblaju. Ja do Prosinečkog valjda, on Bini i – ode. Pančev na drugoj stativi. Igrali smo dosta po krilima, centaršutevi stalno. Pančev je znao da se postavi.

Ovde smo imali period slabe igre, možda i sreću kod one Bajernove stative, moglo je da bude i 3:1. Ali igrali smo otvoreno, napadali smo, i oni i mi. Nismo se branili. I onda taj 90. minut, taj autogol... Ne znam šta se desilo. Njihov golman je pogrešio, mislio je da će otići preko. Ne znam kako je to pomislio. Leti onaj balon, nismo mogli da pretpostavimo da će u gol, mislili smo da će otići preko, ne znam šta mu je bilo. Otvorilo se nebo, kao što kaže komentator. To su sportske greške. Nije je ni dirao.

Libero...

Meni je bilo mnogo lakše kad sam počeo posle da igram u liniji, kad je libero izumro. Kad si libero, zatvaraš i levo i desno. Trčao sam više. Ovako imaš poziciju, svoju stranu. Mnogo mi je lakše bilo. Kao libero ne smeš da uklizaš. Treba da stojiš na nogama, da pratiš igru, da krpiš. Pride, igraš blizu šesnaesterca, svaki prekršaj je opasan. A treba da skočiš, da udariš. Fudbal je bio malo i grublji tada. Dozvoljavao se kontakt više. Gledao sam neke utakmice, Najdoski kako je udarao... Sad bi za takve startove dobijao po dva crvena kartona. Igralo se muški.

Slavlje...

Trubači, pesma, muzika, posle doček, pun stadion. Mislim da se negde i pucalo. U Zvezdi se stalno pucalo. Dragiša Binić je na pripreme išao sa torbom punom oružja. I kratka cev i dugačka i s jednom cevi i dvocevka. Dejo je bio najžešći u slavlju, Pančev Makedonac, isto. Imao je i govor, stalno se zajebavao, najživahniji je bio, znao je da digne atmosferu. Tad posle Barija, došao je autobus. Nije bio otkriveni onaj. Pravac stadion. Stadion pun. Mi u loži. Muzika, mi malo pričali. Onda smo sišli na teren, igralo se kolo. Do uveče smo slavili s navijačima. Onda nas je posle zvao predsednik. Slobodan Milošević. Svi su znali moju priču. Tako sam pet godina ranije dao ruku Čaušeskuu, posle, BUM, upucali ga. Sad treba da dam ruku Miloševiću. Kaže mi, ko beše, Stošić: „Nemoj, bre, da mu daješ ruku, ti kome daš ruku...” Tako i bilo.

Nikolae Čaušesku (1918-1989)...

Kod njega smo pre prijema imali vežbu. Kako da idemo, kako da stanemo, kojom rukom da uzmemo medalju, ne da uzmeš desnom, pa da je prebaciš u levu, to se nije smelo. Morali smo svi da kažemo: „Služim zemlji”. Na TV-u su ga predstavljali ne znam ni ja kako jakog, kad sam ga video onako malog i grbavog, ličio mi je na mog deda Mlađu. U Rumuniji je sve bilo „oficijale”, nikakvo slavlje kao u Zvezdi. Večera, pa na spavanje. Još na samoj utakmici. Sećam se da je bila kampanja: Veliki uspeh i to sa timom bez stranaca, samo Rumuni. Ovaj jedan kaže: da, da, nemamo strance, samo Rumuna Belodedića, Rumuna Helmuta Dukadama, Rumuna Lasla Bolonjija... Kad su nam dali pehar, ništa, ni vatre one, ničeg. Dali nam pehar, hajde da napravimo krug, kaže trener: „Kakav krug, za koga?” Nije niko došao iz Rumunije. Nisu mogli. Došlo njih 20, njih 15 se nije ni vratilo. Kome da pokažemo pehar? Španci već otišli. Idemo ka svlačionici, kad čujemo: „Steaua, Steaua”. Ej, pa imamo navijače. Kad vidiš, eto ih, sekuristi. Osam ili devet koliko ih ostalo.

Pasoš...

Ovde u Sokolu, mi ga po srpskom kažemo Sokolovac, tu preko Nere, ima stepenice i sa vaše i sa naše strane. To ti je kao odavde do kapije. Tu dolaze kad se slavi Bogojavljenje. Iz Vračev Gaja i mi iz Sokolovca. Zajednička služba bude tu. Tu se baca krst u vodu, samo mi ne skačemo nikad, samo Srbi skaču. To je sad tako, tada nije bilo... Tad se tu bežalo. Mogu knjige da se pišu, tu se istorija pisala. Viđao sam i kad su pucali, video sam kad su uhvatili jednog koji je hteo da prebegne, pa ga nosili kroz selo, za noge i ruke, ovaj jedan ga čizmom bije. Teško je bilo i da dođeš do Sokolovca. Bile su rampe, vojnici, auto-stop, lična karta na Bukurešt: Pa gde ideš, kod koga, daj telefon? Ako se nešto desi... Kad smo slavili 25 godina od Zvezdine titule u Bariju, zamolio sam ne znam koga da me upozna sa Batom Živojinovićem. Bio i Ljubiša Samardžić. Odem tamo, kažu: „Ovo je Belodedić, onaj što je pobegao iz Rumunije”. On me gledao: „Ti si pobego? Pa kako te nisu upucali na granici?” Ja nisam pobegao, ja sam prošao sa pasošem.

Sistem...

Naljutio sam se. Tražio sam, beše 1986, odmah posle tog finala, da mi daju pasoš, moj pasoš. Kad igraš u Steaui ne smeš da držiš pasoš kod sebe. Odeš u inostranstvo na utakmicu, vratiš se, predaš pasoš, drže ga u klubu. Dolazim kući na odmor, hoću da posetim porodicu u Srbiji, tražim: „Dajte mi pasoš.” Ne daju. I mama i sestra, svi idu kod rodbine u Srbiju, samo ja ne smem. Kako ne smem? Pa išao sam tamo kao mali, kako sad ne smem? Pa nema, ne smeju da daju. Onda su me zvali. Tamo neki visoko rangirani oficiri. Pitaju: „Pa šta, gde ćeš, koga imaš?” Dali mi papir: „Koga imaš, piši.” Ja pišem: Belodedić Bora, baba Milka, baba Nevenka, babine sestre. Pa braću: Dejan Stojanović... Ovaj me gleda: „Ko je ovaj Belodedić Bora?” Kažem brat mog oca. Kako brat? Pa čekaj opet, pa dovodi još dvojicu, raspituju me tamo: te ko je, te kad je otišao? Ne znam, bre, treba da pitam dedu, otkud znam kad je otišao, znam da se tamo školovao, tamo se oženio. Nisu hteli da mi daju pasoš.

Pre toga sam bio da izvadim neke pare iz banke. Išli smo u inostranstvo, hteo sam da unovčim ček, da imam. Odmah zovu u klub: „Kako je, šta je, a za šta si podigao tolike pare?” Rekoh: „To su moje pare, to mi je plata.” „Pa da, al’ šta ćeš s tolikim parama?” Šta da im kažem sad? Ja sam hteo da promenim u dolare, da kad odemo u inostranstvo nešto kupim, farmerice neke. A nismo smeli da imamo stranu valutu. Kad prelazimo granicu, daš torbu na kontrolu i oni pitaju: „Je l’ imate valutu?” Ma, kakvi, otkud nam valuta? A sve sakriveno, ušiveno.

Prođe godina ili dve i ponovo sam zatražio pasoš. Pričao sam i sa Čaušeskuovim sinom Valentinom, on je bio u klubu... I na kraju su me zvali i dali mi pasoš, ja njima adresu gde idem u Belu Crkvu, kad krećem, kod koga...

I onda kažem: hajde, više neću da vas vidim nikad. Toliko su prosti bili.

Sekuristi...

Otišao sam sa majkom i sestrom. Starija sestra i ujak Radosav su ostali. Njega su zvali kad sam ja otišao. On je živeo u Moldavu tamo. Zvali ga, da li je znao ili ne. Kaže: Ovaj me neki vatao za uvo. Što me diraš, pusti me, nisam ni u selu. Baba, njegova majka, baba Dojila, ona je znala, njoj sam rekao. Nju nisu zvali, bila je starija. Ali dolazili su u selo da pitaju.

Sekuritatea. Sekuristi. Tako su ih zvali. Opaki su bili. Ako bežiš – u zatvor. A dok dođeš do zatvora... Begali su i preko Dunava i preko Nere. Begali su i sa decom.

Ja kad sam posle došao u Zvezdu, ko pobegne – pravac stadion. I Dragan i rodbina i Šaca sa decom, svi! I Žota me zove: „Mile, dođi vamo, traži te rodbina” Koja bre rodbina? Gledam, šta je sa vama? Kažu: „Pobegli smo.” Znaš koliko je bilo njih? Jao, šta ću s vama sad. Nema vraćanja. Srećom, imao sam jednog drugara, pobegao je sa mnom, radio tu na granici i – pobego sa mnom. Ilija pokojni. On je poznavao te ljude iz Ujedinjenih nacija, oni su dolazili, pričao sam i ja sa njim, poznavao sam ih, vodio sam ih u restorane, pomogao oko tih intervjua, za azil. Pa me pitaju: „Ko su ovi?” Ja kažem: „Familija, ajde.” Bili su u hotelu, „1.000 ruža”, Avala, tu su čekali, pa jedan za Ameriku, drugi za Kanadu. Bude veselja. Dođem kući, nemaš gde da spavaš, došli novi. Pobegli.

Crvena zvezda...

Zvezda je ljubav od malih nogu. Mi nismo hvatali rumunske kanale. Samo Televizija Beograd, prvi i drugi kanal. Utakmice, evropska, svetska prvenstva. Kad je igrala Jugoslavija protiv Rumunije, ovaj sokak sve babe bile pijane. U centru gledali, lumpuju. Policajci dolazi: „Šta vi, kako vi, za koga bre navijate?” Imali smo Grobare, voleli su mnogi Hajduk, ali najviše Zvezdu.

Bio sam sa rođakom iz Bele Crkve, Đura, isto Belodedić, nije bio sa nama rod, oženio se za neku našu, imao je ime. Sa njim sam bio. On je bio Grobar. Ja kad sam prošao, stalno mi je govorio: „Hajde da zovemo i Partizan, ako ti daju više ideš tamo.” Kažem: „Pusti me, mani, nemoj Partizan, idem u Zvezdu, ako Zvezdi ne treba, ići ćemo u Partizan.” I zove on ipak Partizan, pre Zvezde, došli dvojica. Počelo je već da se piše da sam pobegao. I dođu dvojica, pitam ko su, pa došli iz Partizana. Kažem mu: „Pa ti nisi normalan, šta sad da im kažem?” I kažem im lepo. „Znate šta, ja sam zvezdaš, idem u Zvezdu. Ako Zvezda neće da me primi, onda...”

Onda su me prebacili, bio sam u Prokuplju tamo. Rekla mi policija koja me čuvala ovde u Vračev Gaju: „Belodediću, da l’ imaš ti nekog malo dalje odavde?” Imamo rekoh, pa gde imate, pa imamo i u Beogradu i u Prokuplju: „E, pa hajd spakuj se, mi te čuvamo kao kralja ovde, prolaze Rumuni, staju...” Odem u Prokuplje, tamo smo bili tri nedelje, tamo sam trenirao u Prokupcu. Ovde Borac Bela Crkva, imali su tim, zvali, hajde sa nama: „Neću, bre, da izlazim, ne smem da šetam ovde. Doći će neki Rumun da me kidnapuje, rekli mi da ne izlazim.” U Prokuplju sam smeo. Posle Beograd. Tamo sam počeo da treniram sa Zvezdom.

Dođem prvi put na trening, došao sam sa Milkom, imao sam „dačiju”, gledam gde da je parkiram. Tamo vidim BMW, vamo neki drugi... Rekoh: "Uf, ovo je... Nije kao u Steaui. Tamo svi ’dačije’ voze". Malo sam ga dalje parkirao... Posle mi neki kaže: „Pazi se ti, ovde se kradu auti.” Svi su imali pištolje. Idemo na trening, oblače se, svlače se, kopačke, pištolj... Kažem: „Gde će da me kradu? Ja ću se parkirati kod vas, ko će bre ’dačiju’ da krade? Šta će meni pištolj?”

Jagnjeća brigada...

Trenirao sam sa prvim timom. Igrao sam utakmice sa drugim. Išli smo po selima, za slave, revijalne utakmice, treća liga i takvi timovi. Zvali su nas jagnjeća brigada. Hajde, Mile, jagnjeća brigada, imamo utakmicu... Pižon kao veteran išao poneki put sa nama. Nisam igrao pod svojim imenom. Nego drugo neko. Stalno su mi menjali, da se ne čuje. Pa su mi govorili da stojim samo na svojoj poziciji, da ne idem mnogo u napad, da ne vidi neko da sam dobar, pa da krene da se priča. Igramo utakmicu, veselje neko, Veliko Gradište. I tu je bio Batin Sima jedan. Zagrevamo se, čika Sima viče: „Mile, Mile!” Pobegao i on iz sela. Ja gledam: „Vidi ga čika Sima, idem da se pozdravim.” Ovi sa klupe viču: „Ko je to?!” Kažem: „Ma iz sela, poznajemo se.” Pazi, bre, nemoj da ideš tamo... Čika Sima pita: „Kakav bre Krstajić, ti si Belodedić.” Ja kažem: „Ćuti, bre, Simo.”

Kad sam debitovao, konačno kad su mi pročitali ime, sa tribina se orilo: „Mile, Mile!” Marović mi najavio, običaj je bio, dali mi litru rakije, prase na ražnju. Srbin u narodnoj nošnji silazi, poljubili se tri puta i dao mi prase i rakiju. Prase sam odneo na klupu: Držite ga, nemojte sve da pojedete. Posle utakmice jesmo. To i je bila dobrodošlica.

Posle svega...

Izgubili smo prvu utakmicu u Evropi, protiv Mančester junajteda u Superkupu, a bili smo bolji, imali šanse. I samo jedna utakmica, na Old Trafordu. Sankcije, pa igraš Sofija, Budimešta... Iz Tokija se vraćamo na utakmicu protiv Anderlehta, pravac Budimpešta. Dobili smo. Pančev dao. Protiv Grka, Panatinaikos, dole, na granici prolazimo svi, dođu Makedonci, Najdoski i Pančev, jugoslovenski pasoš, ali držali ih. Pančeva izdvojili, čekamo, šta se dešava. Čekali ih, bile intervencije, jer – Makedonci. Na utakmici, Pančev – bup, dva gola! Govorili su mu: „Nemoj da se raduješ da provociraš, da im pokazuješ nešto, lakat, nešto.” Mogli smo i tada... Sve do Sampdorije. Vodili smo sa 1:0. Posle... Katanec nam je dao gol, čuvao ga je Miodrag Ratković. Da smo dobili tad, išli bi i na drugo finale...