DEJAN SAVIĆEVIĆ

 DEJAN SAVIĆEVIĆ

Stadion Sveti Nikola, 29. maj 1991, Bari, Italija...

Mene je Papen udario i povredio mi članak. Dugo me je mučila ta povreda, otišli su mi ligamenti. Mi smo ušli u njihov ritam, ili su se oni nametnuli. Mi smo bili onako... Imali smo pet ili šest akcija koje su nešto obećavale. Uglavnom je to sve išlo preko Bine. Baš je to bilo siromašno... Ako mi verujete, možda sam još jednom ili dva puta pogledao snimak te utakmice. Pokušao sam više puta, ali mi je bilo jako dosadno. Nije mi interesantna utakmica. Čak se i ne sećam detalja ako to hoćeš da me pitaš. Mnogo vremena je prošlo. Ne sećam se ni kako je izgledalo kada je ušao Piksi. Znam samo da je uvalio lažnjak Jugoviću, ali to je Piksi. Ej, Piksi. Dobro jeste bilo panike, jer su oni napadali i više i imali loptu. Mora da bude panike u trenucima kada je protivnik bolji...

Taktika, taktika, taktika... Pusti taktiku!

I uvek kada dođe dan velikog jubileja priča se o Ljupkovoj taktici. Taktika, taktika, taktika... Da li smo mogli bolje? Pusti ti taktiku, nekada igraš koliko ti protivnik dozvoli. Mi smo gledali njihove dve poslednje utakmice pred meč u Bariju. Tu je Ljupko bio vrlo analitičan i temeljan. Zaustavljao nam je snimke, govorio koji igrač igra kojom nogom. Najviše je pričao ovima iz odbrane Maroviću, Šabanu i Najdoskom. Mnogo je zaustavljao snimke, bavio se detaljima. Imali su Vodla, Papena i Abedi Pelea kao osovinu. Baš smo bili upoznati s njima. Realno, to nam je bila najslabija utakmica generacije. Preopteretili smo se značajem utakmice, to nas je mnogo koštalo. To je moja definicija, sada može neko da se slaže ili ne.

Nisu samo Diki nudili novac, sve je išlo preko nekih Jugoslovena...

Znate, mi smo godinu dana pre Barija igrali s Kelnom, da se ne ponavljam šta se tamo dešavalo, da je na tom gostovanju bila malo raspuštenija atmosfera. Moguće je da je klupska uprava bila malo prepadnuta zbog toga da nam se ne ponovi nešto slično, ili od onog Tapija. Pričalo se „trte mrte”, ne samo kada je o Tapiju reč. Bilo je tu svega. Nisu samo Diki nudili novac, sve je išlo preko nekih menadžera Jugoslovena.

Reč je o tipovima koji su radili dobro po Francuskoj, Nemačkoj i Španiji. Naravno, neću da im spominjem imena, ali su bili posrednici u tom pokušaju da nam tutnu pare, da ne zapinjemo. Sigurno je to došlo do ušiju Džaje i Cveleta, to ih prepalo, pa su odlučili da nas povedu sedam dana ranije u Bari.

Prva dva-tri dana je bilo onako teško u Bariju ili toj tvrđavi. Bili smo u nekom zamku. Otuđen si iz grada i samo vidiš maslinjake. Okreneš se levo maslinjak, okreneš se desno maslinjak... Onda su odlučili da nas malo opuste. Odveli su nas u neki šoping mol, da malo pokupujemo neke stvari, da se družimo, vidimo druge ljude. Morali smo da promenimo ambijent. Samo zamak, maslinjaci, i neki terenčić u Monopoliju. Igrali smo neku bezveze utakmicu... Da stvar bude gora, samo smo jednom imali dva treninga, uglavnom jedan. A to znači da imaš previše slobodnog vremena. I jednostavno nemaš šta da radiš. Ustaneš, siđeš dole na doručak... Još nismo imali novine, nismo imali sa kim da diskutujemo.

Svašta sam čuo o tim pripremama nadomak Barija. Velika je glupost da sam se pobio sa Belodedićem. Znam da su jednom ugasili televiziju u ponoć, da budemo još koncentrisaniji. Dika je odmah sišao u lobi. izbila frka, pitali su šta on silazi. Pitao čovek u čemu je problem, što to mora tako. Reagovala je Uprava, ali smo to brzo prevazišli.

Ljudi iz uprave nas opteretili pričom da se mora, a ništa se ne mora

Oni, mislim na ljude iz kluba, opteretili su nas pričom da ako ne dobijemo finale, nemamo gde da se vraćamo. Pritisnuli su nas, bili smo pod strašnim presingom i pričom da mora da se dobije. Mora samo da se umre. I da je izgubila, Crvena zvezda bi danas igrala fudbal i bila velika. Sad je samo još veća, jer niko neće moći taj trofej da sanja u narednih 20 godina.

Zvezda je bila stvarno moćan klub. Sećam se kada sam dolazio i pričao sa članom Uprave Mišom Sljepčevićem. Rekao mi je: „Zvezda ima najveći stadion, najviše navijača, onda nam trebaju samo najbolji igrači da se to puni.” Zvezda je budžet obezbeđivala tako što prođe jedno kolo u Evropi. Odmah se rasproda stadion i dođe se do zarade od nekoliko miliona maraka. Protiv Bajerna i više od četiri miliona maraka. Sada se po utakmici najviše dobije 400.000 evra... Vidite vi kolika je to razlika. Sve je palo na ovim prostorima u odnosu na zapad Evrope, nekad nije bio toliki jaz.

Isto moraš da pišeš tekst i u Budvu i u Podgoricu...

Nego, kada već pričamo o pripremi za finale... Evo vam detalja iz Milana pred onaj meč sa Barselonom 1994. godine. Mi smo se pre tog meča ponašali kao da igramo u Firenci protiv Fjorentine. Ja sam bio šest godina u Milanu, skoro nismo nikada trenirali u vreme odigravanja utakmica. Eto, toliko o tome da se to mora. To je glupa priča. Nikada nismo izašli na San Siro da se zagrevamo, već smo to radili u sali. Nikada nismo trenirali na protivničkim terenima u Ligi šampiona za šest godina. Nikada nismo trenirali na stadionu gde smo igrali finala. A bilo ih je tri-četiri. To ti je tako. Ako pišeš tekst u Podgoricu, isto moraš da ga pišeš u Budvu i u Podgoricu. Isti su ti stolovi u svim gradovima. Isto tako moraš da se snalaziš na svakom terenu. Ovde ti je ono seljačko, daj da se adaptiram. Ako imaš ti kvalitet, lako ćeš da se adaptiraš. Kada mi dođu treneri da mi drže ta predavanja, ja im samo navedem primere iz Milana. Da tako nikada nismo radili. A sve smo osvajali. Lagano istreniramo u Milanelu, odspavamo sat-dva, obrijamo se i putujemo. Sad nešto pričaju treba da se adaptira organizam. To je takva glupost.

Kada je došlo do penala, znali smo da smo u prednosti. Znate, kako smo šutirali. I kako smo slavili. Postoje brojni snimci. Kraljevski doček smo imali u Beogradu, čitav auto-put je bio blokiran. Bilo je baš lepo, ali već su počela previranja u staroj Jugoslaviji.

Odem kod Džaje i kažem mu: Zar treba sam da ostanem da igram?

Znam da ima drugačijih mišljenja, ali i da nije bilo tog raspada države, teško bismo dugo ostali na okupu. Mada sam čitao izjavu Vladimira Cvetkovića o tome kako su novi ugovori bili spremni za nas nekoliko. Cvele može da priča šta hoće, on je mogao da zadrži Prosinečkog još godinu dana. Da je samo hteo. Oni su prodali pet igrača u letnjem prelaznom roku, pored Robija i Bine, još Diku, Marovića i Šabana. Čak sam u jednom momentu otišao kod Džaje i rekao da ako pusti Pančeva, onda idem i ja. Rekao sam mu da ne ostajem. Čekaj, otišla su petorica, još da je prodat Pančev, šta bih mogao da radim. Da ostanem sam da igram. Morao je da ostane Bina, odlazak Prosinečkog bio je nenadoknadiv.

Mogli smo da poginemo protiv Grashopersa...

To je bio tim koji je stvarno verovao u sebe. Istina je da smo mogli da poginemo protiv Grashopersa. Kada smo njih prošli, greška nije mogla da nam se desi. Onda se dešava Rendžers. Znam šta hoćete da čujete, kako su oni bili jaki, jer su se pojačali reprezentativcima Engleske. I dobro, šta onda? Mi se kao reprezentativci Jugoslavije nikoga nismo plašili. Ja nisam igrao prvi meč protiv Rendžersa, jer sam se povredio tri dana pre toga u sudaru sa Zemunom. Baš jebi ga. Dam strašan gol, i uđem u neki šprint i osetim ložu. Prosto, tokom sezone više nismo mogli da pogrešimo.

Nismo bili klinci, imali smo ogromno iskustvo. Apsolutno nikoga se nismo plašili. Samo smo rasli... Evo kažu neki da nam je susret u Minhenu jedna od najboljih utakmica u istoriji Zvezde. Ja to ne mogu da izustim. Suviše sam mlad. To može sebi da dozvoli neko ko je proživeo celu istoriju Zvezde. Kao što su Vladica Popović, Rajko Mitić i Šeki. Ja fudbal pratim od 1974. godine, Šekija nikada nisam gledao. Imala je i Džajina ekipa mnogo uspeha, pa tim predvođen Pižonom je gazio do onog finala. Taj Bajern smo pobedili posle 47 utakmica na Olimpijskom stadionu, a to je nešto opipljivo. Bilo je tu svega, i loših perioda. I uvek se priča i danas o atmosferi. Svi kažu da imaju super atmosferu. Ali mi smo stvarno bili drugari. Družili smo se van terena, bili smo raznovrsni.

Ne mogu da mi oduzmu da sam rešavao velike utakmice

Ja sam bio takav igrač nadahnuća i inspiracije. Voleo sam da igram pred publikom, krcatom Marakanom. Imao sam uvek jak naboj. Ne računajući Grashopers, u ostalim utakmicama sam bio jedan od najboljih. To ne kažem ja, već statistika. To ne može niko da mi uzme. I da hoće – ne može. Bio sam uvek među najboljima u tim utakmicama.

Ako vam je Pančev u svetlu ovog velikog jubileja rekao da bi uskoro mogao da postane deda, ja mogu da se našalim i da kažem da sam mnogo ispred Darka. Imam četvoro unučadi (smeh prim. aut.). Nije to mali period, šteta što Zvezda, posle te naše generacije, nije mogla više da se primakne vrhu Evrope. Ne krivim ovde nikoga, to je neka neminovnost i realnost. Svi se radujemo Bariju i Tokiju, to je nešto što valja spomenuti, podsetite se. Teško će neko sa istoka da ponovi naš uspeh, čak i Zenit koji je u jednom periodu mnogo ulagao. Evidentno je da su pet najboljih evropskih liga neprevaziđene. Mnogo više para, mnogo dobrih igrača. To su najjača takmičenja. Teško će neko i do finala više stići sa ovih prostora. Nekako se taj krem izdvojio, možda Ajaks napravi neku generaciju. To im se dešava jednom u 20 godina. Oni se tako ponavljaju. Krojf, pa ona generacija iz 1995. godine i sada.

Sad klinci malo “prknu” i odma idu napolje

Glupo je sada deliti savete ljudima kako i šta treba. Pogodilo se tada, skupilo se i ispalo najbolje. Sada klinci koji malo „prknu”, odmah idu napolje. Ta generacija se stvarala godinama, Piksi je igrao dve-tri sezone. Ja sam igrao u Budućnosti četiri godine standardno, pa sam došao u Zvezdu. Isto tako Pančev. Sada ova deca ne mogu odmah da igraju međunarodne utakmice. Tržišta su mnogo jaka, ovo što Zvezda sada radi je stvarno puno. Prezimeli su u Evropi dva puta u poslednje četiri godine. Guraju baš dobro. Sad je problem što će ovi momci u Zvezdi sa 21 godinom, kada odigraju dva dobra poluvremena, odmah poćʼ napolje. Odmah ih vide. To je realnost... Sada treba da sačekati bolja vremena, pa kada će doći, ja ne znam. Mislim na ceo region, da ima više para.

I kada smo slavili deset godina od Barija, činilo mi se da je to ogroman rezultat. Sa ove distance si sigurniji da je sve teže doći.

I opet se sve svodi na isto. Nismo se plašili. Znali smo da je razlika mala. Kada smo izvukli Bajern, uopšte nismo zazirali. Mi smo bili formirani igrači, nismo bili klinci. Imali smo i Binu koji je bio stariji od nas, imao je blizu 30 godina. Pančev i ja po 25. Nismo bili baš mladi... Sezonu smo počeli bez Piksija, ali je došao Bina, Juga je mnogo napredovao, na polusezoni je doveden Miha za milion maraka. Nikada nismo imali strah. Igraš protiv Bajerna, pa šta? Igrale su i ranije generacije, Pižonova, Bogićevićeva. Nije Zvezda bila mala, nismo padali u nesvest što ćemo se susresti sa Bajernom. Nije bila to ta razlika. Imali smo ozbiljnu ligu. Radnički je izbacio Napolija, Hajduk je izbacio Marselj.

I uz sve to bili smo jako dobro fizički pripremljeni. Ljupko je to odlično uradio. Vrhunski.

Imaju Laudrupa? Pa šta...

Čime su mogli Bajern ili ostali da nas impresioniraju. Kažete imali su Laudrupa? Pa šta ako su imali Laudrupa, ili Olafa Tona, Volfarta... Dobra imena i šta sad? Mi smo samo imali dva mlada igrača, Jugu i Mihu, Robiju je to bila četvrta sezona u Zvezdi. Dečko je bio formiran, ispred Mihe i Juge u tom trenutku. Baš nismo imali respekt, jer smo bili reprezentativci. Koga, bre, da se plašiš? Nije bilo potrebe. Znali smo da će odlučivati nijanse. I uz sve to, klub je rastao, pojačavao se iz godine u godinu. Na primer, ekipa iz Barija je objektivno jača od one što je namučila Milan.

I posle sam otišao u taj Milan i 1994. godine odigrao istorijsku utakmicu. Bili smo autsajderi protiv Barselone, jer nismo imali Kostakurtu i Barezija. Ali imali smo svoj stil. Tvrdo, vratimo se. Znalo se kako se iznosi lopta. Ako ne prođe – odmah se vraća. Imali smo tri fore koje smo svi znali, to se danas zovu automatizmi. I tako do 20 metara, i onda dolaze individualni kvaliteti. Nismo se plašili Barselone, Kapelo je dobio tu utakmicu, jer je izašao visokim presingom na Gvardiolu sa Albertinijem. Tu je bila zatvorena utakmica.

Za Ozila, Matu i Pogbu ja sam igrač i po

Ne znam koliko bih vredeo u današnjem fudbalu. I to je uvek aktuelna tema. Ali kada Ozil i Mata vrede 50.000.000, Pogba 100.000.000. Ja sam ti za njih bio igrač i po. Da ne uvredim nekog, ali ne možete da upoređujete Matića sa Jugovićem. A Matić je plaćen 47.000.000 evra. Sada je sve manje dobrih igrača. Ovu decu ne možete isterati od ovih Instagrama, da se bave fudbalom. I sportom. I onda ima manje igrača. Ono je bilo neko drugo vreme...