STEVAN STOJANOVIĆ

 STEVAN STOJANOVIĆ

Stadion Sveti Nikola, 29. maj, Bari, Italija...       

Vežbali smo penale, jesmo, jesmo. A što se mene lično tiče, imao sam jednu svesku u kojoj sam vodio evidenciju. Bilo koju utakmicu da sam video i da je bio penal – zapišem. Taj i taj igrač šutira tako i tako. Imao sam evidenciju i za tog Amorosa. Znao sam da šutira u desnu stranu... Po zemlji je gađao... Ja sam i pre njegovog šuta znao gde ću, nisam imao dilemu. Bilo mi je samo važno da ostanem miran, što duže na liniji, da njega u stvari dovedem u tu mat situaciju. Da on do poslednjeg trenutka razmišlja. Jer ima igrača koji promene odluku u poslednji čas. On gleda, vidi gde golman kreće i onda lagano u drugu stranu. Ja sam kod tog Amorosovog šuta uspeo da ostanem dugo, čak je on šutnuo loše, nešto poluvisoko. Idealna lopta za golmane. Verovatno sam ga malo poremetio tim čekanjem... Sećate se da je tih godina bilo ono Miljanovo pravilo kod nas u ligi, izvodili su se penali kad god je bilo nerešeno. Ko dobije na penale uzme bod. Sigurno da nam je i to značilo. I meni i našim izvođačima. Dosta sam penala odbranio u tom ciklusu...

Kako ćemo dati gol? I ne treba da ga damo...

Znaš šta, taktika je bila kakva je bila. Ljupko je to odredio gledajući kako Marselj igra. Oni su pre finala izbacili Milan i Spartak iz Moskve. Sve na isti način – povuku se, prepuste inicijativu i onda jednom dugom loptom Vodla, koji je imao fenomenalan pas, traže brze igrače. A imali su Papena i Abedija Pelea. Tako su oni rešavali. I četvrtfinale i polufinale na isti način. E sad, Ljupko kad je to analizirao rekô nam: "Koćete da igramo kao što uvek igramo? Znači, napadački, lepo za oko, s puno golova... Ili da igramo kako ja mislim i da osvojimo trofej?" I mi svi: normalno da hoćemo trofej, da probamo da ga uzmemo kad smo već dovde došli. 

Veliko je bilo iznenađenje kad nam je rekao da mi njima prepuštamo sve, da ćemo igrati u stvari njihovu igru. I bilo je tu raznih pitanja: dobro, pa kako ćemo dati gol? A on kaže: „Ne treba da damo gol.” Pa kako da pobedimo?! A Ljupko: "0:0, produžeci, posle Dika odbrani penal i mi prvaci Evrope". Eto tim rečima. Možete njega da pitate. Kao da je video utakmicu pre utakmice. Sve se tako desilo. Moram da kažem da je na njihovu igru mnogo uticalo to što Piksi nije igrao. To je bilo neobjašnjivo. Jedan od njihovih najboljih igrača ne igra finale... Jedan od najboljih u Evropi u tom momentu. Nama laknulo. Normalno, dobro nam je došlo. E sad, on je to teško prihvatio, znate da posle nije hteo ni penal da šutira. Gutels ga uveo zbog penala... I kaže: prvi izvođač – Stojković. A Piksi: „E sad ti šutiraj penal!”

Posle slavlje, ne znaš gde si. Uh, bilo je čudesno. Prvo tamo u hotelu, pa onda u avionu. Ovde smo imali špalir od aerodroma do stadiona. Kao ono nekad Tita kad su dočekivali s putovanja. Na Marakani 30-40.000 ljudi. Trajalo je to baš dugo. Tih dana mi priđe jedan stariji navijač i kaže: „Nemate vi pojma šta ste uradili.” I stvarno – kako godine prolaze, kao da taj trofej sve više vredi.

Bajern i – slušaj, Diko, dobar si čovek...

Taj gol protiv Bajerna, to je jedan od najtežih momenata u mojoj karijeri. Tu utakmicu sam branio stvarno dobro. I sve prethodne sam branio dobro. Nisam imao nijedan kiks. I onda primiš onakav gol... Sruši ti se sve u momentu. Kako sam se vratio u tu utakmicu i kako se sve to namestilo... Razmišljam ja, sa 1:1 idemo dalje. Odbranim još nešto, tako se završi i šta me briga. Šta me briga posle toga šta će se pričati i da li će se pričati o tom golu. Mi smo u finalu. Robi je bio tu do mene, prišao mi i kaže: „Ajde bre, Diko, šta ima veze, idemo dalje.” Značilo mi je to.

Posle utakmice imao sam i jedan razgovor s Ljupkom. Rekao mi je: „Slušaj, Diko, ti si dobar čovek, dobar golman. Sve ovo što ti se desilo nisi zaslužio. Zato će da ti se vrati u finalu, bićeš najbolji. Ništa ne brini.” Time me je baš relaksirao. Od četiri poluvremena protiv Bajerna, mi smo na tri bili bolji. Stvarno bi bilo šteta da nismo prošli. E sad, to prvo u Beogradu... Deja prođe sa leve strane – ne zavrne Pančevu; Bina prođe – ne zavrne. Svi hoće da daju golove. Malo su svi postali sebični. Vodimo sa 1:0, iz Minhena imamo 2:1. Pomislili da je gotovo. Mi u svlačionici na poluvremenu i Ljupko kaže: „Samo se vi zezajte, videćete, to su Nemci.” I vidiš kako se to u fudbalu sve začas okrene.

Primim taj gol, onda još jedna greška, skočiše Belodedić i – ne na znam ko je bio ispred Mareta – on ne vidi loptu, udari ga, maltene kao da je pas odigrao ovome Benderu. I eto ti 1:2. Sve se namesti kako ne treba... Baš sam skoro gledao tu utakmicu. Bilo je za 30. godišnjicu... Sve sam gledao neke inserte, nikad celu. Reko ajde da pogledam. I prvi put od prvog do poslednjeg minuta. Toliko detalja koje ne vidiš...

Prvo, shvatiš koji je to ritam bio. Pogotovo u poslednjih petnaestak minuta. Napad s jedne, napad s druge strane. I onda taj gol za 2:2. Daleko je bilo, nisam video dobro. Shvatio sam da pada u gol tek kad su igrači počeli da dižu ruke. Ne može da se oceni s te daljine... Pogotovo što sam video da Auman ide lagano... Mislio sam prebacio je preko prečke, kad vidim – raduju se moji. Zaslužili smo da se tako završi. Kažu, Nemci igraju do 90. minuta. Eto i mi smo igrali do 90. minuta... Moram da kažem da je ta naša generacija bila verovatno prva koja je respektovala protivnika, ali nije sebe potcenjivala. Ok, jeste to Bajern, jeste Real, jesu sve to veliki igrači. Ali čekaj – mi smo Zvezda! 

Da lomimo rebro? Ma gde da ga lomiš, nek ostane za uspomenu...

Glazgov Rendžers nije uopšte bio naivan tim. Dinamo Drezden takođe. Deluje da je bilo lako u Beogradu, ali... Ozbiljne su to ekipe. Glazgov koju godinu kasnije igra s Olimpikom za finale. Isti taj tim. Dinamo šampion Istočne Nemačke. Eto, izgleda da smo ipak bili toliko uigrani i nadmoćni... Pogotovo smo Drezden samleli na Marakani. E sad, revanši... U Drezdenu znate šta je bilo, onaj prekid, nefudbalske stvari.

A što se Glazgova tiče, ja sam imao povredu. Branio sam prvo poluvreme, pa sam zamenjen na pauzi. Nama je Milić Jovanović bio rezervni golman. On na treningu pred put povredi rame i mora na operaciju. Treći golman bio je Željko Kaluđerović. A oni dobili informaciju da Zvezda sem mene praktično nema golmana. Željko nije branio nijednu utakmicu... I Hejtli naleti na mene u duelu – kolenom u rebro, slomi mi rebro, i laktom u vilicu. Namerno. Sudija ni faul ne svira. Ja se dignem i odmah padnem. Uđe pokojni Branko Nešović, pita je l' mogu. Kaže još dva-tri minuta do poluvremena... Kažem ja da mogu. Međutim ničeg se ne sećam. Imao sam i potres mozga. Tih nekoliko minuta ja sam branio, a pojma nemam šta se dešavalo. Ničega se ne sećam.Posle uđem u svlačionicu i ona razlika u temperaturi valjda, meni pripadne muka i padnem opet. Hitna pomoć, bolnica – konstatuju potres mozga. Za rebro sam saznao tek posle nekoliko dana, kad sam osetio da me boli. Odem, snimim – kažu puklo i loše zaraslo. Pitaju je l' da lomimo? Ma gde da lomiš, ostavi ga tako. Nek ostane uspomena... Što se utakmice tiče Pančev je na vreme dao gol, to je već bilo 4:0 s onim iz Beograda i nije bilo problema. Možda deluje lako, ali nije baš tako. Ja sam za rezultat saznao tek posle tri dana kad sam došao sebi.

Raskrsnica – godina koju nisu pojeli Skakavci

A znaš koja je utakmica bila prelomna? Prva sa Grashopersom. Razočaranje totalno – 1:1 u Beogradu. Znate kako to ide: stvarali evropski tim, ciljali finale – evo ispašće u prvom kolu... Svašta je bilo po novinama. Ali da se vratim na tu utakmicu. Kad smo ušli u svlačionicu, na kraju, igrači poput Robija, Deje, sve ove zvezde, kažu: „Ma šta ima veze, tamo ćemo ih razbiti, ima još 90 minuta.” Prvi put vidiš pravi, pobednički mentalitet. A ne ono naše – da imamo dobar rezultat kod kuće, pa tamo ćemo se čuvati. To nas je toliko puta koštalo. U gostima uvek ispadali za gol. Ovde se videlo da je nešto drugo. Razmišljali smo kao veliki klub. Igra se u Cirihu? Pa šta, isto kao da je u Beogradu. To je bio pravi pristup. Sve ide iz glave. I onda kad smo im tamo lagano dali četiri komada videlo se da možemo mnogo. Sve se otvorilo. Počeli smo da igramo našu igru, s puno pasova, s posedom. A rivali nisu znali od koga pre da se čuvaju. Da l' od Deje, Robija, Pančeva, Juge, Mihe, Bine... Svi su mogli da daju gol. I ne znaš ko će odakle doći.

Dres iz Barija – ušao sam mu u trag        

Sa peharom Lige šampiona (©MN Press)

Jeste, istina je, nemam dres iz finala. Skinuo mi ga je jedan italijanski novinar koji sve vreme bio s nama u Bariju. Pratio čovek svaki trening. Objasni mi kako ima dresove svih golmana iz finala. Navalio i na moj. I da mu dam i da mu dam. Posle utakmice, naravno... Ja hteo da ga otkačim i kažem mu u redu, daću ti. Ne sluteći da će me pratiti posle utakmice. Ej, čoveče, dok smo mi trčali onaj počasni krug, on sve trči za mnom. I niz stepenice, na putu do svlačionice, on priđe s leđa i počne da mi skida dres. Reko evo, ajde, idi u p...u materinu. Međutim sad mi je mnogo krivo. I našao sam ga, uspeo sam da mu uđem u trag. On je to verovatno na nekoj aukciji prodao. Uglavnom, dres je kod našeg čoveka u Cirihu. Tako da sam stupio u kontakt s tim čovekom i napravio prve korake da probam da ga vratim gde mu je mesto. To su ti neki ludi momenti, euforija... Ne razmišljaš tada da je to neka vrednost, da može da ti znači... Al dobro, nadam se da ću uspeti da ga vratim. Za početak je važno da znam gde je. Pa ćemo pregovarati. Imam ja još neke vredne dresove koji za mene nisu značajni kao taj. Probaćemo neku razmenu da napravimo.

Nisam ja šesta Zvezdina zvezda...

Ja se sam tim izborom od pre nekoliko godina nisam bio složio. Smatram da je posle pet Zvezdinih zvezda trebalo da se podvuče crta i da se napravi nešto novo. Recimo da nas proglase najboljim timom. Pa da se tu dalje niže, kad neka generacija nešto veliko napravi. A ti sad da biraš jednu zvezdu iz tog šampionskog tima – kako? Da l' je Deja, da l' je Robi, da l' je Pančev? Stvarno ne bih mogao da se odlučim kad bi me pitali ko je šesti. Za koga da se odlučiš kad svi zaslužuju? Zato je trebalo napraviti nešto kao „zlatna generacija”. Pa neki novi momci kad nešto veliko naprave – „druga zlatna generacija”. I tako. Ali nisam mogao da se izborim za to. Ja sebe ne smatram tom šestom Zvezdinom zvezdom. Nisam u rangu ovih pet. To su igrači koji su igrali po deset godina za Crvenu zvezdu. To su bile vedete. I sad mi poredimo nekog rezervnog igrača iz Barija s ovih pet. Ne ide. Degradiraš ih. Zato se nisam slagao s tom odlukom, ali niko nije hteo da čuje. Kažem, ja se ne osećam kao šesta Zvezdina zvezda. Kao neka legenda – da. Mislim da sam imao dobar predlog, nisu hteli da čuju. Neke druge stvari su preovladale...

Pogled u retrovizor

Znaš kako, dosta puta sam ponavljao to... Kako koja godina prolazi, sve sam svesniji kakav je to u stvari uspeh. I za Zvezdu i za Srbiju i za mene lično. U ono vreme, odmah posle utakmice i u danima nakon Barija bila je strašna euforija. Nismo bili svesni šta smo uradili. To mi prvo pada na pamet, ta razlika u osećajima, kada danas, s ove distance, gledam na Bari. Odbranjeni penal penalu u finalu, onaj gol što sam primio protiv Bajerna i momenat kada podižem pehar – to su neke tri stvari koje se izdvajaju kada sam ja u pitanju. Uvek sam govorio, što se tog gola tiče – uopšte me ne interesuje kako sam ga primio, važno da je Zvezda prošla. Otišli smo u finale i danas se o tome priča samo u šaljivom tonu. I eto, pamtiće me kao jedinog našeg kapitena koji je podigao taj veliki pehar. Dobro, jeste i Velibor Vasović, ali ne sa domaćim klubom... Ponosan sam na to.