ILIJA NAJDOSKI

 ILIJA NAJDOSKI

Stadion Sveti Nikola, 29. maj 1991, Bari, Italija...              

Slabo smo odigrali tu utakmicu. Bilo je mnogo taktike, nismo odigrali kao što smo znali.

I pritisak je odradio svoje.

Znali smo da su strašna ekipa, stvarno su imali odlične igrače, one male, hitre. Abedi Pele je leteo sa svojih 70 kilograma. Pa Vodl, Brazilac Mozer, Boli...

Ali znaš kako – nekad bolje tako da odigraš kao mi, pa da dobiješ, nego da odigraš najbolje, a da ne pobediš.

Niko nama nije rekao da igramo defanzivno, nego je sama utakmica vodila ka tome da budemo oprezni, da vodimo računa da ne napravimo neki kiks. Bila je baš teška utakmica. Čuvao sam Papena, koji je uz Pančeva tada bio najbolji špic Evrope, ali nisam imao neke posebne pripreme i priče s Ljupkom o njemu. Znao sam o kakvom igraču se radi. Pogledaš jednu utakmicu na videu, pa sam pratiš koje su dobre, koje loše osobine kod igrača. Tako sam se pripremao. Gledaš tri-četiri puta video da si uturiš u glavu... Ali bio je stvarno igračina. Tih godina proglašavan za najboljeg u Evropi.

Znao je da te namesti dobro, ali sve u skladu profesionalnosti. Nije bio kvaran. Posle utakmice je on meni čestitao i ja njemu. Bila je stvarno muška igra celu utakmicu, a razlika je između muške i kvarne igre. Ja u životu nisam udario igrača namerno. Nikad. Nema šanse! Igrao sam oštro i čvrsto, ali uvek pošteno. Takav je i on bio.

Penali…

Znali smo kojim redosledom šutiramo penale. Robi, Dejo, Mile... Ne mogu sad da se setim ko bi bio posle Pančeva, samo znam da ja ne bih nikad. Stvarno je trebalo da budeš smiren, odgovornost je velika... Ali toliko smo bili sigurni u tih pet izvođača i znali smo da nema šanse da promaše.

Tada je bilo u ligi pravilo „penal-bod”, tako da smo imali pet ustaljenih igrača. Nije bilo da neko dođe kod mene, pa me pita da li hoću. Sve se znalo.

Bilo je „pizdaranja”…

Ta ekipa je bila takva da nam i nije potreban neko da govori. Kada počne utakmica, ona te sama vodi. Svi smo se pomagali. Ja kažem Jugi: „Daj, vidi tamo Mile gore, on dole"... Bilo je pizdaranja tokom utakmice zašto neko ne trči ili nije dodao, ali to je u žaru borbe, nikad nešto lično. Posle utakmice se odmah zaboravi, jer stvarno smo bili skup odličnih momaka.

Bilo je nekad i svađe na terenu. Nekad se neko malo zeza, neće da progura loptu, neće da potrči, neće da pokrije. Onda smo to rešavali između sebe. Umeo je Bina da uhvati Robija za gušu, ali bili su najbolji drugovi. Posle bi otišli u diskoteku zajedno.

Nije bilo kvarnih ljudi, to je najvažnije. Jer možeš da imaš strašnu ekipu, ali ako imaš jednog kvarnog čoveka, on sve sjebe za pet minuta.

Među nama nije bilo zavisti, a bilo je mnogo majstora. Miha, Dejo, Darko, Robi, Bina, Juga... I sad da neko kaže: „Ja sam, ono, ko vas j... Vi trčite za mene”. Neće.

Dres umrljan krvlju…

Sačuvao sam svoj dres iz prvog poluvremena. Još nije opran, ima neke tragove krvi. Stoji kod kuće. Svi drugi su otišli, ali taj nema šanse...

Grashopers, Rendžers...

Još na pripremama se polako osećalo da možemo na krov Evrope, ali nije to sad bilo razmišljanje „imamo ekipu i idemo”. Morao si i u ligi da se dokažeš, jer su tad dobre ekipe bile i Partizan i Dinamo i Hajduk. Svake nedelje si imao kvalitetnu utakmicu. I u Nišu i u Osijeku. Nije bilo samo: „Hajde, mi smo Zvezda”. Moralo je dobro da se pomuči.

Posle 1:1 u prvoj utakmici sa Grashopersom osetio se pritisak javnosti, ali kada smo otišli na revanš, u Cirihu niko nam nije bio potreban da govori o važnosti utakmice i šta ćemo raditi. Sami smo to osetili i pobedili sa 4:1. Darko je odigrao perfektan meč, dao dva gola.

Posle je bio Rendžers. U prvoj utakmici, u Beogradu, brzo sam dobio žuti karton. Bio je taj špic Džonson, reprezentativac, dobar igrač, ali osetio sam da je mekan, da se boji i rekô daj bolje sad jedan faul, pa da budeš miran 90 minuta. Ali nije bilo namere, bilo je na loptu. Inače, kako su nas tad gledale sudije, dobio bih crveni karton... Nekada igrača osetiš psihički, osetiš da se malo boji. Vidi se to po igri. Ako mu pokažeš čvrstinu, onda ti posle bude lakše, ali Imaš i igrače koji se ne boje, pa ideš do kraja i posle mu čestitaš.

U bivšoj ligi nezgodan mi je bio Bokšić. Jak, brz, kao ovaj iz Intera – Lukaku. Takav je bio, strašan igrač. A, pošten momak, dobar.

Strašna ekipa…

Kako prolaze godine, sve više se oseća koliki je to bio uspeh. Tada nismo bili svesni šta smo uradili, ali kada okreneš film posle 20, pa evo sad 30 godina, shvatiš koliko je to bila velika stvar. Stvarno je lep osećaj, posebno kad se vidimo među sobom i setimo toga.

Baš je bila dobra ekipa. Strašna! Prosek godina 24-25, svi iskusni igrači, najbolji iz Jugoslavije, jaka liga – što je najvažnije. I klub je bio jak organizaciono i finansijski. Teško da će se to ponoviti. Realno, sad je ovo novo vreme van svake logike.

Veliku ulogu u svemu odigrao je i Džaja. Stvarno. Pričamo stalno o ekipi na terenu, ali velika ekipa je bila i gore u klubu. Cvele i Džaja...

Šteta što nismo osetili slast pobede, što nismo nastavili, nego se sve rasturilo. Da je ta ekipa iz Barija ostala na okupu još dve-tri godine, sigurno bi mogla bar još dve titule da osvoji. Ja nisam čovek koji se hvali, govorim gledajući realno kvalitet tog tima.

Najbolja stvar kod te ekipe bila je što se niko nije izdvajao kao zvezda. Imao si Dejana, Darka, Robija... Svi su bili zvezde, ali niko se nije odvajao. Za četiri godine nije bilo nijednog problema, svađe, tuče... Sve je bilo profesionalno. Niko nije morao dva-tri dana pred utakmicu da zove i proverava da li smo kod kuće. To kod nas nikad nije bilo.

Sve smo poštovali, ali nismo potcenjivali ili precenjivali nikog. Neka dokaže na terenu da zaslužuje poštovanje. Mi smo na terenu dokazivali da vredimo, to je bila vrlina te ekipe. Nekada bog odozgo sastavi takvu ekipu.

Mile Belodedić…

Sećam se prvog treninga kad je došao. Igrali smo prvi tim protiv rezervnog. Ja nisam mogao da igram sledeću utakmicu zbog dva žuta kartona, pa sam bio među rezervama. Od prvog minuta kako smo se sastali, to je kliknulo! Tako smo se osetili, kao da smo igrali 15 godina zajedno. To ne može trener da te nauči. To se tako potrefi. Od prvog treninga znao sam svaki njegov potez, kao i on moj. Ako jedan izađe, drugi odmah pokrije.

Strašan igrač i momak. Bili smo komšije, stan do stana. I dalje smo u kontaktu, on često dolazi ovde sa mlađim kategorijama Rumunije, pošto radi u njihovom savezu.

Zvezdinu publiku ne možeš da prevariš…

U Zvezdi je težak dres, nije lako igrati. Treba taj pritisak muški da podneseš. Uvek sam išao požrtvovano, to je moja karakteristika. Oni koji razumeju fudbal, znaju da cene to. Ne možeš ti da prevariš beogradsku publiku. Oni su gledali utakmice 100 godina, ne interesuje ih da li je neko ime ili zvezda – ako se ne zalaže, oni mu j..u kevu. A ako daš maksimum, oni te nagrade. Ako poštuješ klub i ekipu oni ti vraćaju, jer razumeju fudbal. Meni to daje energiju i samopouzdanje. Ne možeš ti u Beogradu da foliraš. Pogotovo Zvezdin zapad. Možeš jedanput, ali drugi put te provale, brate. Kako god da se zoveš.