DUŠKO RADINOVIĆ

                                DUŠKO RADINOVIĆ

Povreda 1991, sankcije 1992, ali prvak Evrope i sveta - to ne može niko da mi uzme

Na današnji dan, pre tačno tri decenije...

Crvena zvezda je šampion Evrope! Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona! Najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala! Darko, Darko, Darko...

Kažu da nije dobro tekstove počinjati tuđim citatima. Ali ono što je Milojko Pantić izgovorio tog 29. maja 1991. godine uklesano je u kolektivno biće ovog naroda. Čak i oni kojima crveno-bele boje nisu najmilije, znaju koliko vrede gornje rečenice. Jer to jeste bio ne samo najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala, to je verovatno bio najveći uspeh jugoslovenskog sporta. Dok se to još moglo, dok novac nije kupio fudbal. Crvena zvezda šampion Evrope. Pre tačno 30 godina. I zanavek.

Stadion Sveti Nikola, 29. maj 1991, Bari, Italija...              

Gledao sam s tribina. Ne sećam se više ni s kim sam bio. Ne znam kako da objasnim to, mnogo mi je teško palo. Da odigraš sve utakmice do finala i kad treba to da krunišeš, desi ti se takav peh. Mnogo mi je teško bilo. Nismo nešto briljirali. Ali igrali smo taktički, malo smo se više povukli no obično. Zvezda nikad nije igrala povučeno. Na toj utakmici su takve bile direktive trenera Ljupka Petrovića. Da se obrati malo više pažnje na odbranu.

Nije mu bilo lako kad mu se jedan standardni igrač povredio pred samu utakmicu, ali uvek je u Zvezdi bilo igrača koji mogu da uđu i zamene one koji nisu tu. Šaban je odigrao umesto mene na beku, gledao sam ga, odigrao je baš kako treba, više defanzivno. Moj stil je bio ofanzivan. Da obavim obaveze i pozadi i napred. Na toj utakmici nisam mogao to da pokažem.

Ali ipak se sve završilo najbolje. Ovo je veliki jubilej, 30 godina, ne treba da gledamo moje tužne trenutke. Napravili smo veliki uspeh. I dan-danas čovek mora da bude ponosan na to što smo uradili.

Kad je došlo do penala... Uvek je to 50-50, ali osećao sam u sebi da ćemo rešiti u svoju korist. Osobito kad je Dika odbranio prvi penal. A kad je Darko dao onaj penal? To je više opuštanje nego radost. U tom trenutku nismo ni znali šta smo uradili, shvaćaš? Digneš ruke i kao: „Prvaci, postali smo prvaci”. Neka, idemo sledeće sezone opet da budemo prvaci. To su takve misli. Ali sad, koja godina ide, toliko sam PO-NO-SAN na to, da se to osećanje povećava enormno, shvaćaš? Ja ne znam šta je to, ali kako koja godina ide... Veliku stvar smo uradili. I taj pobedonosni gol, to je donelo radosti ne samo meni, nego celoj državi, tolikim ljudima što su voleli i vole Crvenu zvezdu. Pružili smo im nešto što se ne pruža svaki dan. Ne pruža se ni svakih pola veka. Treba dobro da se radi za to. To što smo postigli... Htio – ne htio, mora da se poštuje.

Monopoli, 40 kilometara od Barija, koji dan pred finale...

Nekoliko dana pred finale sam se povredio. Dobio sam bolove u zadnjoj loži. To je nešto što i dalje ostaje u meni. Hteo sam da doživim to finale. I danas, to sećanje, to je mešavina i radosti i tuge, kako da ti objasnim. Finale je nešto veliko da čovek doživi. Pripremali smo se sve vreme za to, stigli do te utakmice svi zajedno... Nije baš išlo kako treba što se tiče moje situacije.

Pred samu utakmicu se desilo da se povredim. Da ne mogu da učestvujem u najlepšem trenutku za jednog fudbalera. Kad vratim film... Pred sam meč išli smo da gledamo utakmicu na terenu na kom smo trenirali. Četvrta liga Italije. Pogledamo utakmicu, pa treniramo. Bilo je jako vruče. I tu sam sidio sigurno jedno dva sata, skučeno, na stolici. Posle toga smo pošli na trening i tako me povukla jedna lopta... Tu sam doživio taj bol u zadnjoj loži. Sad kad vrtim film, bila je greška, za mene, što smo išli da gledamo tu utakmicu, da sedim tamo dva sata, pretposlednji trening. Sve se odvijalo protiv mene, razumeš me...

Odmah sam znao. Probao sam, ali vidim da ne mogu da pružim 100 odsto. Onda sam razmišljao: Bolje da pustim nekoga ko je zdrav, nego da ja počnem, pa da se povredim posle možda 10 ili 15 ili dva minuta... Tako sam osećao u sebi. Mnogo je ta utakmica značila za sve nas. Za klub, za državu, za navijače, za sve nas...

Švedska, 1992. godina...

Vidiš kako to ide, 1991. desi mi se ta povreda, a onda 1992. idemo na Evropsko prvenstvo, desi ti se da te pošalju kući. Shvaćaš, to su stvari koje utiču. Hteo – ne hteo, one utiču na čoveka. Nije lako, nije ono: "E, OK, pa dobro, šta sad?" To su te šanse koje prolaze, teško se vraćaju. Gotovo je. Treba čovek da izdrži to, razumeš? Teško mi je bilo. Mnogo teško. Nikome ne bih poželeo. Neke stvari se prosto dese. Ne zavisi sve od tebe. Prođu pored tebe kao da nikad nisu postojale. Ali mora da se ide napred, pozitivno samo, bez toga nema uspeha. Zato ja ne volim ni da pričam o tim stvarima, vraćaju me u neka razmišljanja... Ne volim ni da se vraćam na nešto što sam prošao. To je iza mene. Idem dalje.

Ofanzivni bek 90-ih...

Fudbal po strani, u dva smera. Ta pozicija desnog i levog beka uopšte nije bila lagana da se igra, ni sada, a ni tada. Kao što vidite, stalno se igra po strani, u sredini je mnogo igrača, teško je da se prođe. Moraš da imaš igrače sa strane, bekove, koji imaju tu sposobnost da mogu da obave posao napred i nazad. To nije lako. Treba da imaš i kondicije i veliko znanje. Pogledaj samo Liverpul danas, ono nisu bekovi, ono su krila, igraju po celoj strani.

Nije da se hvalim, ali moj stil je bio takav, napadački. Ne samo da idem unapred, a da pustim moje drugare pozadi da se bore i da se muče. Tako sam se uklopio da stignem i napred i nazad. Imao sam tu fizičku sposobnost. Imao sam osećaj da uđem kad treba. Nisu drugari imali ništa protiv toga, naprotiv, baš su bili za to da vučem i napred.

Crveno-beli drim-tim...

To je, kako da ti kažem, veliko je zadovoljstvo kad čovek može da igra s takvim igračima. Belodedić, Najdoski, Marović, ispred Jugović... Da ne govorim o ovima napred... Mi smo se tako poznavali... Ja u svakom trenutku znam gde će Binić ići, ja znam gde će Savićević ići. Ja znam gde će Prosinečki. Prosinečki zna tačno kad ima loptu gde ja dolazim. To su te stvari koje smo imali. Koje su doprinele da ostvarimo ono što smo ostvarili. Međusobno razumevanje, treba uvek da postoji u fudbalu. To su te kombinacije, kako da pronađemo prostor, rupu u protivničkoj odbrani. U kratkom vremenu. To su velike stvari, koje ne može niko da ti kaže. Moraš sam da ih gradiš u okviru ekipe. Da Belodedić tačno zna kad ja pođem ko će me malo zatvoriti. Kad Prosinečki ima loptu, ja tačno znam gde ću proći, gde da uđem, u koji prostor. Kad ja imam loptu sa strane, Pančev tačno zna kad i gde da uđe. Kad Marović ima na drugom boku isto. To su stvari koje možemo da pričamo koliko hoćeš, ali to je funkcionisao maksimalno.

Imali smo atmosferu u ekipi, da je čovek samo poželi... Znali smo se, ko ima kakve kvalitete, imali smo veru jedni u druge i nismo se plašili nikog. To samopouzdanje je velika stvar. Kad izađeš na teren, bilo da je Barselona, Real, Bajern, bilo ko... Nikad nije bilo: O, oni su bolji. Ne! Mi smo imali toliko samopouzdanje... I sa pravom! Samo idemo dalje. I u tome smo uspeli.

Trebalo je da Evropu osvojimo i godinu ranije...

Mi smo živeli zajedno. Nije to jedan dan. To je period od tri ili četiri godine. Da smo imali malo više sreće, osvojili bismo Evropu godinu ranije! Da smo imali malo više sreće i da se malo drugačije razmišljalo. Kad smo izgubili od Kelna ono... Vodimo sa 2:0, tamo izgubimo sa 3:0, a trebalo je da im da damo pet komada. Ali to su te stvari. Ta nas je utakmica osvestila u svemu. Ne samo na terenu, no i priprema, sve... To je ta prekretnica. Mi smo tu utakmicu izgubili sa 3:0, posle tri dana damo Vojvodini pet komada. Imali smo nešto, ja ne znam, ne što sam ja bio tu, da ne ispadne da se hvalim, ali ipak mora čovek da kaže da smo stvarno bili veliki.

Druga prekretnica je bila taj Grashopers. Prva utakmica u Beogradu, 1:1, mnogi su mislili da ćemo kiksati i odmah ispasti. Tu smo pokazali veliki kvalitet, veliki moral. Od te utakmice je počelo da ide kako treba. Dinamo Drezden, Glazgov... Dominirali smo, ne znam šta drugo da kažem.

Sad kad vidim kako se osvaja Liga šampiona... Nije to lako. Ni tada, 90-ih, ni sada. Evo, sada Siti i Pari Sen Žermen, koliko para, pa još ništa... Ove ekipe koje su bile u polufinalu samo pogledajte, odlične ekipe, pa ne može. A sve reprezentativci. Ne znam da li ima dvojica da govore isti jezik.

Pančev, danas daješ gol, tu nema priče...

Šteta je što se ne susrećemo često. Svako ima svoje obaveze. Ali to su ljudi za svaku pohvalu. Samo dobre reči za sve njih. Evo, 30 godina je prošlo niko ni za koga nema lošu reč. Moraš neke stvari da prećutiš, i kad ti nije pravo... Moraš da budeš miran, da pustiš to. Danas toga nema, malo mi ne ide kako treba, nešto mi ne paše, odmah se reaguje, to odmah stvara problem u ekipi. Nije ni lako u grupi od 24 igrača, a svi hoće da igraju... I danas kad se vidimo, a to je stvarno retko, kao da smo se viđali svaki dan. To je takav odnos.

Ja se sećam jednog perioda... Pančev tri utakmice nije dao gol. Shvaćaš ti, to je čovek koji na svakoj utakmici daje jedan ili dva gola. Golgeter. Zlatna kopačka. I sad on veže, da li dve ili tri utakmice bez gola. Odmah je počelo da se piše. Znaš ono: „On ne može, on se ne kreće...” Standardna priča da se kritikuje neko. Ja sam protiv toga da se kritikuje neko ako zakaže jednu ili dve utakmice. Sećam se toga kao da je juče bilo. Ne sećam se doduše koja je utakmica, ali sedimo u karantinu u hotelu. Belodedić, Marović, Najdoski, ja, sedimo... I tako u priči ja mu kažem: „E, Pančev, danas ćeš ti dati jedno dva gola, sigurno. Danas moraš dati dva gola, da prekineš ove priče. Danas ti moraš dati gol, tu nema priče". On se smeje. I tako je bilo. Prvo mu ja zavrnem, posle mu Marović zavrne. I toga se sećam kao da je juče bilo. Ta priča, to među nama, to je bilo nešto istinski drugarski. To Pančev nije imao u Interu, da je imao takvu priču kao što je imao od Belodedića, Marovića, mene, od svih, on bi dan-danas davao golove tamo. Ali nema. Tamo ako samo malo zakažeš, odmah drugi upadne. Nema drugarstva.

Transfer u Dagerfors...

Nezamislivo je sada, a nezamislivo je bilo i u to vreve, ali šta ćeš, takva je situacija bila. Ja, veruj mi, ne želim o tome da pričam. Uopšte. To su stvari koje ne smiju da se dese. Bez obzira, ja Zvezdu obožavam. Znaš li ti čoveče, toliko je volim da nema riječi, razumeš li to? Ja sam toliko ponosan na sve to. Neverovatno. Toliko smo titula osvojili, toliko lepih stvari doživeli. Sve živo što je moglo da se osvoji. Mi zaboravljamo, biti prvak Evrope, pa sveta... To je velika stvar. Ali šta da kažem. Neko je imao više sreće da pođe negde, neko nije... Da li je moja greška ili nečija greška, ne želim o tome. To se zna.

Prvak Evrope kao profesor fizičkog vaspitanja...

Radim u osnovnoj školi, od prvog do devetog razreda, sve sam generacije prošao. Sad radim sa ovom najmlađom decom, što će sada u prvi razred. Držim im fizičko vaspitanje.

To su prelepa deca. A ja ne pričam o KEŠ-u uopšte. Ali oni dođu sami. Negde čuju ili otkud znam. Vidim kod te dece da se iskreno zanimaju. Vidiš kad pitaju, sa iskrenošću, sa radošću, shvaćaš? Zanima ih sve to. Onda moraš malo da im pričaš u vezi toga. Svi hoće da znaju kako je to bilo. Nije to lako objasniti. Teško mi pada svaki dan da se sećam. A deca su to, surovo iskreno pitaju, moraš iskreno da im odgovoriš. Kako si se osećao kad ste osvojili? Pa put ka tituli prvaka Evrope? Pa onda, je li moguće da si ti ovde? Oni ne mogu da veruju, shvaćaš? Da ja radim to, a nikome ne pričam. Ja se nikad u životu nisam hvalio. Uradili smo to, ideš dalje, čovek mora da menja zanimanja, nije čovek stvoren da radi samo jednu stvar u životu. Mora da radi više toga, da se razvija.

Velika je razlika ovo sada i ono tada. U školi se sve radi kroz igru. Nema ono „moraš to”, to ođe ne postoji. Sve je kroz igru, zabavu. Ovde svi moraju da uspiju. Nema kritika, to ne postoji. Sve mora na jedan pedagoški, pozitivan način. Nema poraza. Nema „ne možeš”. Ne, ti sve možeš.

Prvak Evrope kao trener amaterskih ekipa...

Ovde nisam mogao da uđem da radim kao trener, kao profesionalac. Bio sam trener ođe, ali te neke niže lige, amateri. Nije to ­­­­– to. Ja sam u životu uvek bio profesionalac. Ja ne mogu da vodim ekipu, a da kažem: „E, zašto nisi doša na trening?" Ne mogu, jednostavno. Ja tražim mnogo, tražim uspehe i ništa drugo. I ne mogu tako. Razumem sve. Nemoj da mi pričaš priče. Ja im dođem, kažem: „Moraš doći bar dva puta na trening, moraš da obaviš ovo, moraš ovo da popraviš”. On kaže: „Pa, Duško, ja radim osam sati. Ja ne mogu". I ja te razumijem, ali ja ne mogu tako... Ne možeš da uradiš ono što zamisliš. I eto, ovih četiri ili pet godina ne radim uopšte u fudbalu. Ali videćemo, šta znam ja, možda će se nešto desiti.

Navijači 90 odsto uspeha...

Samo ću reći da je jedan veliki udeo za ovo što smo osvojili moramo da damo našoj dragoj publici. Delijama. Mi sad možemo da pričamo šta hoćeš, ali bez njih... Ne bismo osvojili ništa, odmah da ti kažem. Da se zna: publika je 90 odsto! Tu treba dobro da se gleda, da se čuva publika Crvene zvezde. Ne samo Delije koje dolaze na utakmice, nego svi navijači, a ima ih širom svijeta mnogo. To je velika stvar za jedan klub.

Posle svega...

Prvak svijeta, prvak Evrope, onoliko titula, onoliko lepih trenutaka na utakmicama, ona publika... To niko ne može da mi uzme. To je nešto na šta sam toliko ponosan i što mi daje energije. To je nešto veliko. I bez obzira na te neke teške trenutke, na neke padove, to te uvek diže. Daje ti snagu da ideš dalje. To ne može da se kupi. Nema tih para. A ostaje u tebi.