Nikola Tesla - biografija++

Veliki naučnik je, nesporno, imao izvesne neurotične crte (imali su ih i Frojd, Jung, a, uostalom, ko ih to pa nema!), ali nije bio neurotičan. Nikola Tesla je imao niz crta opsesivnog karaktera, kao što su: preterana urednost i čistoća, tvrdoglavost, opsesivna sklonost ka redu, samodisciplina, prenaglašavanje razuma i logike. Ove crte ličnosti koje predstavljaju zamenu za simptome, blokiraju nagonske želje, s jedne strane, i ujedno ublažavaju prestroge zapovesti super-ega, s druge, te tako sprečavaju izbijanje neuroze- Tesla je imao odvratnost prema debelim ženama i ženskim naušnicama - Večerao je tačno u 18 časova, a na stolu se nalazilo 18 platnenih salveta - Protiv svojih strahova Tesla se često borio kontrafobičnim reakcijama - Posebno se grozio muva. Ako bi ugledao muvu na stolu prekidao bi ručak. Zbog straha od zaraze, Tesla je na razne načine izbegavao rukovanje - "Pre nego sam došao do otkrića magnetnog polja, morao sam da koncentrišem svu svoju umnu snagu za taj eksperiment. Da sam se odao seksualnom životu, ne bih došao do tog otkrića" - "I ne samo da sam je savladao, već sam je i iz svog srca iščupao tako da nije ostao ni trag od želje za njom. Otad sam prema svakoj kocki ravnodušan kao prema čačkanju zuba" Veliki pronalazač i čudak, Nikola Tesla svojom neobičnom ličnošću i ponašanjem na prvi pogled je odavao ekscentričnog čoveka, osobenjaka sa brojnim neurotičnim smetnjama. O tome, sa izvesnim nesumnjivim preterivanjem, piše i naš poznati psihijatar: "Tesla je za većinu svojih savremenika, kao i potomaka, važio za osobenjaka, čudaka, 'genijalna luda', čak shizofrenik ili bar shizoid" (Jerotić, "Psihološki portret Nikole Tesle", Tesliana, br. 2-3, leto 1994). Ono što je, po svoj prilici, nesporno jeste, prema kazivanju samog Tesle, ali i prema svedočenjima njegovih saradnika, prijatelja i poznanika, da je naš slavni naučnik imao raznovrsne fobije, averzije, kao i prisilne misli i radnje. Sasvim je pouzdano utvrđeno da je još kao dete mali Nikola patio od snažnih strahova od aveti, zlih duhova, čudovišta itd. Imao je u detinjstvu i upečatljivih mističkih i religioznih strahova.Već odrastao čovek, slavni naučnik imao je preteran strah od prljavštine i zaraze (mizofobija). Zbog toga je Tesla svake nedelje kupovao nove rukavice od jelenske kože i novu kravatu, a okovratnik, maramice i peškire je bacao posle samo jedne upotrebe! O‘Nil piše : "Tesla je imao fobiju od zaraznih klica. Zahtevao je da niko ne upotrebljava sto u trpezariji hotela za kojim on sedi. Za svaki obed zahtevao je čist čaršav. Isto tako je zahtevao da s leve strane stola stave dva tuceta čistih servijeta.” Svaki doneti sud, koji je prethodno morao biti sterilizovan, on je lično brisao servijetom pre upotrebe. Posebno se grozio muva. Ako bi ugledao muvu na stolu prekidao bi ručak. Zbog straha od zaraze, Tesla je na razne načine izbegavao rukovanje. Ako bi, ipak, bio primoran da to učini, postajao je vrlo uznemiren, rasejan, prekidao bi razgovor sa nesmotrenim gostom i brzo bi otrčao do umivaonika da dobro opere ruke. Poznato je i da je veliki pronalazač imao i brojne, čudne i snažne averzije. Tako, recimo, Tesla je imao odvratnost prema debelim ženama i ženskim naušnicama. Užasavao se od bisera jer su mu bile odvratne glatke oble površine. Ako bi na prijemu primetio ženu sa biserom u nakitu, on onda više nije mogao da jede. Miris kamfora u kući izazivao je kod Tesle veliku nelagodnost. Kada bi, za potrebe istraživanja, morao da u vodu ubaci komadiće hartije, osetio bi tada intenzivan, osoben i vrlo neprijatan ukus u ustima. Posebno snažnu averziju imao je prema dodiru ljudske dlake. "Ne bih dotakao kosu drugih ljudi nizašta na svetu, osim možda pod pretnjom revolvera”, kaže sam Tesla. Verovatno je s tim i povezana njegova averzija prema breskvama ("spopala bi me groznica samo kad bih pogledao breskvu”).Kao još jedan argument u prilog tobožnje Tesline neuroze uzima se njegova mladalačka snažna strast za kockanjem, što se takođe smatra neurotičnim simptomom sa dubinskim korenom u nesvesnom i nagonskom delu ličnosti. Veliki naučnik je sa neobičnom iskrenošću pisao o ovom svom poroku kao o "maniji za kockanjem" koja ga je "spopala" u mladosti. "Kartanje je za mene predstavljalo zadovoljstvo nad zadovoljstvima. (...) Govorio sam ocu: 'Ja mogu da prekinem kad god hoću ali vredi li odreći se nečega što ne bih menjao za sve rajske radosti'." Majka ga je razumela i verovala je da će ga obuzetost kockanjem proći. Kada mu je majka dala novac da se kocka, tada je Tesla "pobedio svoju strast" i definitivno je iščupao iz srca (Moji izumi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995, str. 25).Vladeta Jerotić u svom članku o Tesli kaže da psihoanalitičari smatraju "da je kockanje česta zamena za onaniju ili i normalnu seksualnu aktivnost i navode primere iz psihoterapeutske prakse čudne ravnodušnosti nekih mlađih ili sredovečnih kockara prema seksualnom životu" ("Psihološki portret Nikole Tesle", Tesliana, br. 2-3, leto 1994, str. 16). Jedan drugi poznati psihoanalitičar, Oto Fenihel, međutim, smatra da je kockanje zapravo drska igra sa sudbinom, isprobavanje naklonosti Proviđenja. Ovoj igri su sklone narcisoidne osobe koje precenjuju svoje moći i imaju infantilno osećanje omnipotencije (Fenihel, Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd - Zagreb 1961). Ovo objašnjenje meni izgleda mnogo bliže istini, makar kada je u pitanju Nikola Tesla. Patološkokockanje u savremenoj psihijatriji inače se uzima kao jedan od "poremećaja navike i kontrole impulsa", a sastoji se u neprestanoj zaokupljenosti kockanjem, u neodoljivom porivu za sve rizičnijom igrom, što dovodi do narušavanja porodičnih i društvenih odnosa, ugrožavanja profesionalne karijere, naglog siromašenja pa čak i do kriminalnih radnji (kako bi se nabavio neophodan novac). Bitna odlika ovog poremećaja je uznemirenost, nervoza pri pokušaju ostavljanja kockanja, kao i nesposobnost kontrole uprkos volji da se pogubna strast savlada (American Psychiatric Glossary, 7. ed., Edited by Jane E. Edgerton and Robert J. Campbell, American Psychiatric Press, Washington 1994; ICD-10 Classification of Mental and Behavioral Disorders, WHO, Geneva 1992).Tesla je, najzad, imao i opsesivne misli i prisilne radnje, poznate kao "aritmomanija", prisilno brojanje pre neke akcije (Popović, M., V. Jerotić, Psihodinamika i psihoterapija neuroza, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1989, str. 240). Tako, na primer, kaže Tesla u svojoj autobiografiji: "Brojao sam korake u šetnji; izračunavao zapreminu tanjira za supu, šoljice za kafu, kao i zalogaja hrane - drukčije ne bih mogao da uživam u jelu. Sve radnje ili postupci koje sam ponavljao morali su biti deljivi sa tri i ukoliko bih pogrešio, bio sam prinuđen da počnem od početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati” (Tesla, Moji izumi, 1995, str. 24).Takođe prisilno, genijalni naučnik morao je više puta dnevno da pere ruke. "Tesla je uvek imao posebnu prostoriju za pranje ruku kojom se, sem njega, niko nije smeo da služi. Prao je ruke zbog najmanjeg povoda. Kad god bi to uradio, zahtevao je od svoje sekretarice da mu doda čist peškir”, piše O’Nil u Nenadmašni genije - život Nikole Tesle (Beograd 1993, str. 222). Dr Jerotić, kao i neki drugi psihijatri i psihoanalitičari, smatra da je Tesla celog života patio od od "opsesivne (ili prinudne) neuroze", da se od svoje rane mladosti pa sve do smrti ponašao kao "prinudni neurotičar", a onda tu svoju tvrdnju odmah i potkrepljuje sledećim primerom. "Već zašao duboko u godine, živeći sam, kao okoreli neženja, u hotelu, izabrao je sobu 207 (broj deljiv sa 3), a sobarici je poručio da mu svakog dana ostavlja po 18 peškira. Večeravao je tačno u osamnaest časova, a na stolu se nalazilo, kao obično, 18 platnenih salveta. Za stolom je pomno brisao već blistavo srebrno i kristalno posuđe, koristeći uvek drugu salvetu."Koren Teslinih neurotičnih simptoma, u skladu sa uobičajenim "psihoanalitičkim razjašnjenjima", Jerotić pokušava da nađe u ranom detinjstvu ovog naučnika. Pri tome se oslanja na onu drugu od dve, kako sam kaže, manje verovatniju verziju tragične smrti Daneta, starijeg brata Nikole Tesle, prema kojoj je Dane "pao sa tavanskih stepenica sa kojih ga je gurnuo Nikola, koji je zbog toga, naravno, dugo godina nosio osećanje krivice, ružno sanjao i imao halucinacije sećajući se bratovljeve smrti" (Jerotić, V., "Psihološki portret Nikole Tesle", Tesliana, br. 2-3, leto 1994, str. 15). Ovo hipotetičko Teslino "nesvesno osećanje krivice" moglo bi objasniti ne samo Teslinu prisilnu neurozu, već i prinudni "asketski ideal življenja kao prećutnu kaznu zbog svoje nesmotrenosti u vezi sa bratovljevom smrću".Problem sa ovim objašnjenjem je "samo" u tome što svi ozbiljni Teslini biografi kao verodostojnu i logičnu verziju uzimaju samo onu prvu, o kojoj je pisao i sam Tesla, prema kojoj je Dane poginuo tako što ga je, nehotice, kopitama usmrtio njihov arapski konj (isti onaj koji je ranije spasao život Teslinom ocu). Naravno, i ovde bi se moglo pretpostaviti da je sedam godina mlađi Nikola, koji je svesno obožavao svog veoma nadarenog starijeg brata, nesvesno prema njemu osećao zavist, ljubomoru i mržnju. Onda bi njegovo pretpostavljeno nesvesno osećanje krivice koje se javilo posle nesrećne pogibije brata, bilo rezultat kajanja i samooptuživanja, ali ne zbog stvarnog udela u pogibiji, već zbog potisnute agresivnosti i ljubomore koju je ranije osećao prema svom superiornom bratu. U svakom slučaju, sigurno je da je bratovljeva smrt imala izvesnu ulogu u formiranju spartanskog životnog ideala i u jačanju njegove ambicije da postigne intelektualni uspeh.Brojnim neurotičnim simptomima i tendencijama uprkos, za Teslu se ne može sa sigurnošću tvrditi da je bio neurotičan, kao što to kažu neki strani i domaći psihijatri. Jedan od krunskih dokaza "neuroze" slavnog pronalazača i ujedno kamen temeljac na kojem počiva čitava konstrukcija objašnjenja njegove "opsesivne neuroze”, kao i brojnih averzija, prema američkom psihoanalitičaru Džulu Ajzenbadu, jeste idila sa zagonetnom belom golubicom, koja je prema ovom psihoanalitičaru simbol majke koja doji (belo = mleko). Tesline neurotičke simptome, strahove, averzije i prisilne radnje, Ajzenbad tumači kao reakciju na frustraciju iz ranog detinjstva, preciznije na tobožnji neuspeh malog Nikole u pokušaju da svojim željama podvrgne majčino ponašanje. Prema ključu koji nudi ovaj analitičar, nerazumljive i apsurdne opsesivne misli i radnje, ljubav prema beloj golubici, kao i bizarne averzije (u odnosu na glatke bele površine, kosu itd), mogu se razumeti kao simbolički pokušaj magijske kontrole "nestajuće majke”.Ali ako se, međutim, uzme prihvatljivije i brojnim dokazima iz istorije mitologije i religije potkrepljeno shvatanje da je beli golub simbol svetlosti, čistote, spokojstva i ljubavi, a ne majke i majčinih grudi, onda se čitava perspektiva menja (Ševalije i Gerbran, Rečnik simbola, Stilos, Novi Sad 2004; Stivens, Arijadnino klupko, Stilos, Novi Sad 2005). Umesto da epizoda sa belom golubicom svedoči o nekakvoj Teslinoj fiksaciji za "majku koja iščezava”, za šta američki maštoviti psihoanalitičar nema valjanih dokaza, ona zapravo otkriva kod prosvetiteljski, racionalistički odgojenog naučnika snažnu a potisnutu sklonost ka izvornim mističkim doživljajima i religijskom otkrovenju.Teslini dominantni mehanizmi odbrane od strahova i snažnih nesvesnih nagona bili su potiskivanje, poništavanje, reaktivna formacija, intelektualizacija, sublimacija i kontrafobične reakcije. Potiskivanje, mehanizam kojim se automatski, mimo volje i svesti, ideje i predstave vezane za zabranjene nagonske želje odbacuju u nesvesno,Tesla je često koristio kako bi uklonio sve one svoje snažne želje i strasti koje su ga ometale u napornom, spartanskom radu. Poništenje je mehanizam odbrane karakterističan za prisilnu neurozu i opsesivni tip karaktera, a sastoji se u činjenju postupka koji bi trebalo da na imaginarannačin izbriše neki raniji koji ego ne prihvata. Frojd smatra da se ovaj mehanizam najjasnije ispoljava u kompulzivnim "dvodelnim” ritualima, u kojima se ono što se učini u prvom, na magijski način neposredno potom "briše” u drugom delu radnje. Ritual prisilnog pranja ruku, karakterističan za Teslu, predstavlja tipičan izdanak ovog mehanizma, kojim se magijskim putem "briše" nesvesna agresivna želja i njome izazvano osećanje krivice. Reaktivna formacijaje tipičan mehanizam odbrane za opsesivan karakter, a ispoljava se u formiranju krutih i prinudnih svesnih crta ličnosti, koje služe sprečavanju pojavljivanja njima suprotnih, potisnutih nagonskih impulsa i zabranjenih želja. Za razliku od potiskivanja, ovde dolazi do trajne promene ličnosti. Zabranjeni impulsi zauvek su blokirani u nesvesnom ovim "ispravnim” osobinama ličnosti i stoga je izlišno dodatno potiskivanje. Tako, na primer, preterana urednost kod opsesivnog karakterapredstavlja odbranu od nesvesnog impulsa za prljanjem; altruizam može da bude maskirani izvorni egoizam, a prenaglašena brižnost majke za svoje dete može da skriva njenu potisnutu mržnju. Bilo bi, međutim, pogrešno misliti da se iza svake ljubavi krije mržnja, ili, pak, da je svaki altruista sebičnjak. Moralni stavovi i crte ličnosti predstavljaju reaktivnu formaciju samo onda ako su suviše kruti, prisilni i ako su preterano snažni.Kada je reč o Tesli upravo to što je on bio fanatično posvećen radu, što je izgradio kod sebe gvozdenu volju, asketsku disciplinu i samoodricanje, jasno govori da su te osobine nastale kao krute, prinudne crte karaktera, dakle, kao reaktivna formacija kojom je ovaj slavni naučnik uspešno i trajno potisnuo svoje želje za ugodnim životom, ženama, druženjem, kao i mnogim drugim životnim radostima i zadovoljstvima. Ovde je dovoljno da se setimo kako je Tesla još kao dečak uspeo da savlada svoje izvorne strasti i da ih preobrati u suprotnost, da razvije veliku snagu volje i samokontrolu, te da se kasnije potpuno poistoveti sa ovim asketskim crtama. On sam zadivljujuće jasno i tačno opisuje ovaj psihološki mehanizam kada kaže da je "u početku" morao da potiskuje svoje želje, ali su postepeno "želja i volja postale jedno". Zahvaljujući izvanrednoj samodisciplini on je toliko ovladao samim sobom da se, kako sam kaže "mogao igrati strastima koje bi inače uništile i najsnažnijeg čoveka”. Ovome u prilog nedvosmisleno govori i to kako, kojim karakterističnim rečima Tesla opisuje svoj podvig - savladavanje patološke kockarske strasti, koja mu je zadavala mnogo brige i oduzimala puno vremena. U svojim sećanjima on piše: "I ne samo da sam je savladao, već sam je i iz svog srca iščupao tako da nije ostao ni trag od želje za njom. Otad sam prema svakoj kocki ravnodušan kao prema čačkanju zuba" (Moji izumi, 1995, str. 26).Intelektualizacija predstavlja mehanizam odbrane koji je karakterističan za ljude sklone nauci, koji bi hteli sve da objasne racionalno, koji insistiranjem na logici, zapravo, potiskuju emocije i strasti vezane za složene i važne probleme čovekove egzistencije. Kod našeg velikog naučnika i izumitelja, veoma je uočljiv ovaj pokušaj da mnoge bitne ljudske probleme, kao što su problem agresivnosti, rata, ljubavi ili vere u Boga, sagleda na jedan čisto racionalan način, "očišćen" od afekata i osećanja koja "mute" razum. Na isti, potpuno intelektualan način Tesla je pokušao da objasni i svoj odnos prema ženama i seksualnosti. U časopisu Fizikal kalčer, u jednom članku iz 1895, dakle, kada je imao blizu četrdeset godina, veliki istraživač piše: "Seksualni život igra veliku ulogu u životu svakog čoveka. (...) Pre nego sam došao do otkrića magnetnog polja, morao sam da koncentrišem svu svoju umnu snagu za taj eksperiment. Da sam se odao seksualnom životu, ne bih došao do tog otkrića." Ovo je gotovo školski primer mehanizma odbrane koji koriste izrazito racionalni ljudi, koji suzbijaju svoje afekte i strasti, tobož iz razumnih razloga, a zapravo zato jer se plaše da se ne "odaju" nekontrolisanim i opasnim nagonima ("porocima").Protiv svojih strahova Tesla se, u skladu sa svojim opsesivnim i asketskim karakterom, često borio kontrafobičnim reakcijama. Ove reakcije ispoljavaju se kao upadljivo i prinudno hrabro ponašanje, koje je usmereno na savladavanje izvornog straha. Tako, na primer, osoba koja ima klaustrofobičan strah može namerno da prisiljava sebe da provodi sate u sasvim maloj kabini. Od ovih kontrafobičnih stavova često se formiraju stabilne crte karaktera koje osobu štite od izvornih, neprijatnih strahova. Svoje dečje strahove od mraka, veštica, duhova i nečistih sila, Tesla je još kao dečak savladavao na taj način što je odlazio na pusta mesta (planina, groblje) i to noću, dakle, upravo tamo gde i kada se javljaju ova zastrašujuća demonska bića.Najzad, mnoge svoje erotske strasti i nagonske želje Tesla je sublimirao, transformisao u naučnu radoznalost i strast za istraživanjem tajni prirode, posebno električne energije. Prema ocu psihoanalize, sublimacija je "sposobnost da se izvorno seksualni cilj zameni nekim drugim, koji više nije seksualan ali mu je psihološki srodan” (Freud, "Character and Anal Erotism”, CollectedPapers, II, London 1971). To je jedan od tzv. uspešnih mehanizama odbrane koji se sastoji u zameni objekta i cilja zabranjenog nagonskog impulsa nekim drugim, "višim”, koji je socijalno prihvatljiv, ali bez blokade odgovarajućeg nagonskog impulsa. Osoba koja je sublimirala neku svoju seksualnu ili agresivnu potrebu čini upravo ono na šta je nagon tera, ali tek pošto je prethodno on neutralisan i podređen organizaciji ega. Tako, na primer, glumac igrajući svoje uloge, u sublimiranom vidu zadovoljava svoj egzibicionizam, a, recimo, hirurg kroz korisnu i priznatu delatnost na prihvatljiv način prazni svoju potisnutu agresivnost.Sve u svemu, uprkos nekolikim indicijama, jakih, nesumnjivih dokaza da je Tesla bio istinski neurotičan - nema. Konstrukcija o njegovoj "neurozi” stoji na slabašnim nogama dogmatske i nategnute spekulacije. Sam dr Jerotić, koji veruje da je Tesla patio od "prisilne neuroze", kaže: "Moje je mišljenje da Teslina neuroza nije imala nikakav, ili bar ne bitan uticaj, pozitivan ili negativan, na Teslino genijalno stvaranje" ("Psihološki portret Nikole Tesle", Tesliana, br. 2-3, leto 1994, str. 17). Ali, ako je to zbilja tako, kakva je to onda "neuroza", kakva je to čudna "psihička bolest" naučnika koja "nema nikakav uticaj" na njegovu sposobnost za rad!? Neuroza u pravom smislu te reči podrazumeva, po definiciji, pre svega slabost funkcija ega, a to znači nesposobnost misaone koncentracije, otežano rasuđivanje, probleme u voljnom odlučivanju, kao i nesposobnost valjanog obavljanja profesionalne delatnosti.Veliki naučnik je, nesporno, imao izvesne neurotične crte (imali su ih i Frojd, Jung, a, uostalom, ko ih to pa nema!), ali, po mom mišljenju, nije bio neurotičan. Nikola Tesla je imao niz crta opsesivnog karaktera, kao što su: preterana urednost i čistoća, tvrdoglavost, opsesivna sklonost ka redu, samodisciplina, prenaglašavanje razuma i logike. Ove crte ličnosti koje predstavljaju zamenu za simptome, blokiraju nagonske želje, s jedne strane, i ujedno ublažavaju prestroge zapovesti super-ega, s druge, te tako sprečavaju izbijanje neuroze. Zahvaljujući svom karakteru, Tesla nije bio savladan neurotičnim tendencijama u svojoj ličnosti da bi se moglo govoriti o neurozi kao o strukturisanom psihičkom oboljenju. Dokaz za to je i njegova neobična radna energija i izuzetno plodna naučna delatnost, što je nespojivo sa neurozom koja neprestano troši psihičku energiju. Najzad, Tesla ne samo da se nikada nije obratio psihijatru zbog svojih neurotičnih teškoća, nego se nikada nije ni požalio da mu je potrebna takva vrsta stručne pomoći.Prema tome, da zaključimo ovu raspravu o Teslinoj tzv. neurozi, utemeljivač savremene elektrotehnike nije bio neurotičar, već je samo imao opsesivnu strukturu karaktera. To znači da je Tesla svoje opsesivne i fobične reakcije uspeo da asimiluje, savlada i uklopi u strukturu ličnosti, tako da su mu pomagale a ne odmagale u stvaralaštvu. (O razlici između opsesivne neuroze i opsesivnog karaktera vidi u Trebješanin, Leksikon psihoanalize, Nova knjiga, Podgorica 2005, str. 166-167.)