Zašto Miloševićev novac treba tražiti u Lihtenštajnu

Upliv tajne policije u ekonomiju bivše Jugoslavije počeo je još 1951. godine, na sastanku republičkih odseka Udbe za legalnu i ilegalnu trgovinu

Prema dokumentima otkrivenim u Arhivu Slovenije, petljanje službe bezbednosti u poslove mimo njene nadležnosti počelo je 19. i 20. jula 1951. u Beogradu na sastanku republičkih odseka Udbe za legalnu i ilegalnu trgovinu.

Na sastanku je došlo do faktičkog raspada savezne Udbe, a moguće je da su još tada udareni i temelji raspada SFRJ koji se dogodio četiri decenije kasnije. 

Pod okriljem navodnog bratstva i jedinstva tada je dogovoreno da svaka republička Udba otvori svoj poseban račun u švajcarskim bankama, a da proviziju od samostalnih poslova uplaćuju na račun savezne Udbe. Takođe, pokušan je i dogovor o kartelnoj podeli spoljne trgovine i fiksaciji cena kako bi se sprečila međurepublička konkurencija u inostranstvu. Dakle, ista ona Udba koja je u to vreme nemilosrdno progonila sve što je barem malo mirisalo na kapitalizam na ovom se sastanku suštinski oprostila od koncepta socijalističke ekonomije i prihvatila potpuno kapitalistički sistem
poslovanja. 

Dogovor u Beogradu postignut je pod patronatom dvojice Slovenaca -glavnog operativca za ilegalnu trgovinu na saveznom nivou Vitka Hlaja i Nika Kavčiča, prvog direktora onoga što će se kasnije zvati Nova ljubljanska banka. Time je, po svemu sudeći, Slovenija još te davne 1951. izborila poziciju koja će joj decenijama omogućavati poseban status u Jugoslaviji i gotovo apsolutni primat u udbovskom preduzetništvu. Niz dokumenata u Arhivu Slovenije, izveštaja sa sastanaka odseka za ilegalnu trgovinu slovenačke Udbe, pokazuju kako je Slovenija, prva među jugoslovenskim republikama, kreirala efikasnu preduzetničku mrežu u inostranstvu.

Ta mreža je imala bazu u Ljubljani odakle je, da bi se izbeglo plaćanje poreza u Italiji, preko tršćanskog preduzeća „Runimex", dela holdinga „Saf" kojim je upravljala slovenačka Udba, usmeravan kapital prema Švajcarskoj, u preduzeće „Colcommerz". No, ubrzo su eksperti slovenačke Udbe shvatili da je regulativa u Švajcarskoj rigidnija nego u Italiji, a porezi previsoki, pa su krajem 1951. godine uz pomoć fiktivnih vlasnika sa švajcarskim državljanstvom u Lihtenštajnu osnovali ofšor produzeće „Colcommerz Vaduz". Tako je stvorena prva preduzetnička hobotnica Udbe. 

Neobičan socijalizam 

Ovakav poslovanja tajne policije trajao je sve do raspada nekadašnje SFRJ. Nelegalno prebacivanje novca s posebnog računa u Banci D' Italija, koje su, na osnovu međudržavnog sporazuma, kontrolisale jugoslovenska i italijanska monetarna vlast, a odvijalo se pod okriljem slovenačke službe bezbednosti, zaintrigirao je vlasti u Beogradu početkom 80-ih godina prošlog veka. Zbog toga je predsednik Tršćanske kreditne banke Vito Svetina imao razgovor u četiri oka sa prvim srpskim bankarom -tadašnjim predsednikom Udružene beogradske bankeSlobodanom Miloševićem. Uprkos očekivanjima da će krađa novca prestati, Milošević i Svetina su se dogovorili da se već razrađena šema nelegalnog transfera novca zarađenog u trgovini sa Italijom u ofšor kompanije u Lihtenštajnu nastavi. 


Iz informacije Službe državne bezbednosti Koper (I. PS. RTZ. 607/34 od 30. maja 1983. godine), koja se čuva u Arhivu Slovenije, vidi se da je do sastanka Miloševića i Svetine došlo nakon urgencije Jožeta Smolea, slovenačkog političara protiv kog su mitingaši na Ušću 1989. nosili transparent „Jože Smole, uhvatiš me malo dole!". 
Izvesni izvor „Ferdo" navodi da su, nakon dogovora sa Svetinom, Milošević i Bogomir Apostolović, tada predsednik JIK banke, o istoj temi nastavili razgovore s Radovanom Makićem, guvernerom Narodne banke Jugoslavije. Ferdo navodi da je kamata na sedam milijardi lira, nelegalno prebačenih iz Banke D'Italija u Tršćansku kreditnu banku, narasla na 1,5 milijardi lira i da očekuje da će do kraja 1983. dostići iznos od dve milijarde. Kako će se ovaj novac koristiti, piše u informaciji SDB Koper, Ferdu nije poznato, osim iz priče Svetine, „koji uverava da su ta sredstva korišćena za slovenačku manjinu u Trstu". 

Kao vispren bankar, inteligentiji nego što je bio političar, Milošević se s Vitom Svetinom lako dogovorio. Nije bilo nijednog razloga da odbije učešće u već uhodanom mehanizmu koji su razradili majstori ofšor kombinatorike slovenačke službe bezbednosti. Nakon propasti krilatice „Trst je naš" SDB se uporno trudio da ovaj grad osvoji barem kapitalom i pretvori ga u poslednju oazu legalnosti pre nego što novac sakrije na ofšor destinacije. Način na koji je SDB izigrao sporazum između Jugoslavije i Italije, na osnovu kojeg su preduzeća u pograničnoj teritoriji dobijala različite beneficije ako su trgovala preko granice, a novac iz te razmene odlazio na poseban račun Conto autonomo (CA) u Banci d'Italija, pokazuje svu perverznost socijalističkog sistema nekadašnje Jugoslavije. 

Kad se danas u retrospektivu odnosa između Miloševića i Slovenaca uvrsti i ova tršćanska šema, onda teza da su slovenački i srpski komunisti s Kučanom i Miloševićem na čelu donekle fingirali političke svađe baš i nije sasvim neverovatna. Otud je vrlo moguće da je i navodna potraga za novcem režima Slobodana Miloševića, obavljana svojevremeno po Kipru i Rusiji, slučajno ili namerno sledila pogrešne tragove. Jer trebalo je pročešljati Lihtenštajn i raspitati se po Sloveniji. Na primer, kod Janeza Zemljariča, bivšeg šefa slovenačke Udbe, a u vreme Miloševićevog ulaska u tršćansku šemu predsednika Izvršnog veća Slovenije, potom potpredsednika Savezne vlade od 1984. do 1989. godine. Raspoloživa dokumentacija, beleška Jureta Hribara od 8. juna 1987, potvrđuje da je Zemljarič o stanju na računu SDB u Tršćanskoj kreditnoj banci u potpunosti bio informisan. 

 Kao kod Dafine 

A pomenuta šema je bila sledeća. Kada bi se na CA računu u Banci d' Italija pojavio suficit u korist Jugoslavije, SDB je potajno podizao novac i transferisao ga u Tršćansku kreditnu banku, koja je bila deo finansijskog holdinga „Safti", naslednika „Safa", prve ilegalne mreže kojom je upravljao slovenački DB. Na svote prenete uTršćansku kreditnu banku obračunavane su se nenormalno visoke kamate, preko kojih je legalizovan novac iz tajnih poslova SDB, a onda je inicijalni ulog vraćan na CA račun u Banci d'Italija, dok je kamata prebacivana na kompaniju „Hafing" u Lihtenštajnu.

Da bi sve bilo jednostavnije, predsednik Tršćanske kreditne banke Vito Svetina bio je istovremeno i direktor holdinga „Safti" i direktor „Hafinga" iz Lihtenštajna. Čitav posao je bio protiv interesa i Italije i Jugoslavije, a novac od kamata koji je nestajao u Lihtenštajnu nikad se nije legalno vraćao u Jugoslaviju. 

U izveštaju SDB Koper od 15. marta 1983. piše da je u februaru 1983. suficit u korist Jugoslavije iznosio 30 milijardi italijanskih lira, od čega je osam milijardi lira zadržano u Tršćanskoj kreditnoj banci s kamatom od neverovatnih 16 odsto na mesečnom nivou. Tog februara 1983. u Lihtenštajn je prebačeno i netragom nestalo 377.652.539 italijanskih lira. Prema tadašnjem kursu (1.399,78 lira za jedan američki dolar), to je iznosilo oko 270.000 američkih dolara, što je ekvivalentno sumi od oko 650.000 današnjih američkih dolara. U oktobru iste godine Vito Svetina je izveo još jednu transakciju, koja je iznosila između 1,2 i 1,3 milijarde lira (kurs je tada iznosio 1582,81 italijansku liru za jedan američki dolar), što je oko dva miliona dolara sadašnje vrednosti. 

Prema dokumentima iz Arhiva Slovenije, srpska Udba je, već tamo negde do pada Rankovića 1966, uveliko nadoknadila zaostatak za slovenačkom i, uz otvoreno gunđanje hrvatske Udbe, koja je manje-više ostala na nivou državnog šverca, polagano postala najambicioznija i najuspešnjia. Do primata srpske Udbe došlo je nakon koalicije sa slovenačkom službom bezbednosti, čiji je najekstremniji rezultatbečka preduzetnička mreža  nastala sredinom šezdesetih godina prošlog veka.

Bečku mrežu sačinjavali su: ekipa jugoslovenskih Jevreja, među kojima je najistaknutiji makedonski Jevrejin Zdravko Beraha, poznat kao falsifikator zlatnih britanskih funti; slovenačka ekipa u kojoj su bili Edo Brajnik, posle rata desna ruka Aleksandra Rankovića i tajna veza sa izraelskim Mosadom, Vitko Hlaj, prvi posleratni šef državnog šverca, Niko Kavčič, finansijski genije Udbe, te Miloš Ogrizek, čovek koji je kasnije optuživan zbog organizovanja tajne nabavke oružja za slovenačku teritorijalnu odbranu; na srpskoj strani glavni su bili Slobodan Todorović Bata, prvi jugoslovenski oligarh, koji je stvorio enormno bogatstvo zahvaljujući preduzetničkoj mreži Udbe i koga je Udba kasnije brutalno uništila, te Đoko Anđelković, prvi operativac državnog šverca. 

Nezaobilazni Lihtenštajn 

Bio je to drim tim poslovne ekstenzije Udbe. Boljih nije bilo. Njihova mreža sa centrom u Beču (predstavništvo riječkog „Transjuga" i tršćanskih „Eurokomerca" i „Sigmakomerca") završavala je na jednoj strani u Lihtenštajnu (kompanije „Comest"), a sa druge u Švajcarskoj (kompanija ATKO -skraćenica sastavljena od prvih slova prezimena glavnih aktera -Anđelković, Todorović, Ogrizek, Kavčič). S padom Rankovića Udba se transformiše u SDB, bečka mreža se raspada, a većina njenih aktera je ili odstranjena iz javnog života ili je, slično kao Todorović, doživela okrutnu sudbinu. 
Nedugo nakon raspada bečke mreže uspostavljeni su novi kanali, a poslednje odredište opet je bio Lihtenštajn.

Na osnovu originalnih dokumenata iz Arhiva Slovenije moglo bi se reći da je socijalistička Jugoslavija bila jedan od svetskih prvaka u osnivanju i upotrebi ofšor preduzeća. U državi koja se redovno borila s teškim problemima konsolidacije budžeta, Udba, kasnije SDB, imala je odrešene ruke da novac za svoj budžet nađe kako zna i ume. U tim poslovima saradnja srpske i slovenačke službe bezbednosti pre je bila pravilo nego stvar puke koincidencije.