Piraterija je ono pravo

Prošlog meseca je na konferenciji za novinare potpredsednik Komisije Evropske unije, Franko Fratini, pokazao prisutnima fotografiju "ferarija" falsifikovanog u Tajlandu. Što je mnogo, mnogo je. Model "ferarija", čijih originala ima samo šest u svetu, postao je predmet piratskog štancovanja na Dalekom Istoku. To ipak nije rekord.
Potpredsednik Komisije EU Franko Fratini pokazuje novinarima falsifikovane proizvodeJoš pre dve godine, japanska multinacionalna kompanija NEC, ona bez čijih reklama nema ozbiljnog teniskog takmičenja, od Vimbldona pa na dalje, angažovala je brojne detektive da ustanove gde se to prave njeni proizvodi, od kojih sve više pokvarenih u garantnom roku stiže u njene servise. Otkriće je dovelo do sudske tužbe, koja u prvom trenutku liči na optužbu same sebe. Naime tužena je kompanija NEC, ali u Kini. Lažna kompanija imala je 50 sopstvenih fabrika sa kompletnom infrastrukturom, u kojima se proizvode NEC kompjuteri, televizori, DVD, CD, MP3 plejeri i to sa odlično odštampanim garantnim listovima i spiskom NEC servisa po svetu. Otkrivena je tako piratska multinacionalna kompanija! Kad god se govori o pirateriji uvek se prvo pomisli na Kinu, stariji se prisete da je to nekada bilo glavno obeležje japanske robe, nekom padne na pamet Novi Pazar, ali će malo ko pomisliti da se tim poslom bavi čak i Pentagon - američko ministarstvo odbrane. Mihail Kalašnjikov, konstruktor čuvene AK-47, automatske puške, poseduje dokumentaciju da su američki "oslobodioci" Iraka, njegovim puškama, piratiranim negde u Americi, naoružali iračke policijske snage.
Falsifikat Sony PlayStation konzoleBiblijska rečenica "Ko je bez greha neka prvi baci kamen", ima večnu vrednost, jer je Amerika formalno najveći borac protiv piraterije u svetu. Biznis je biznis. Pre nego što se upustimo u detalje evo nekoliko globalnih podataka. Prema analizama engleskog instituta Ledbory Research, procenjena ukupna godišnja vrednost piraterije u svetu iznosi 500 milijardi dolara. Od 1993. do 2003. godine obim tih poslova porastao je za 1.700 odsto i danas iznosi oko 7 odsto svetskog bruto proizvoda. Najveći atak je na informatiku u kojoj je 35 odsto softvera ilegalnog porekla. Tekstil i kožna galanterija su na drugom mestu sa oko 20 odsto lažne robe. Samo u Evropi godišnje se proda tekstilne i kožne robe za oko 7,5 milijardi evra, što direktno smanjuje dohodak legalne industrije. Približno tri milijarde gube proizvođači kozmetike, četiri milijarde proizvođači igračaka, 1,5 milijardi farmacija... Uz gubitak ogromnih para ide i sve intenzivniji gubitak radnih mesta u piraterijom pogođenim industrijama. Iza tako velikog posla mora da stoji i velika i moćna organizacija ne samo proizvodnje, nego i trgovine, logistika, investicije i korupcija carinskih i policijskih službi da bi roba mogla nesmetano da stigne do krajnje destinacije. A te destinacije imaju i svoje simbole: Canal Street u Njujorku, Wembley Market u Londonu, Buvljak na Novom Beogradu, Ciudad del Este u Paragvaju, "Arizona" u Laktašima... Postoji tendencija da se takva delatnost prikaže kao prirodna nepogoda, nešto izvan naših moći, pa je i nazvana "tamna strana globalizacije". U igri su interesi ogromnih razmera. Samo na jednom kamionu cigareta lažnog porekla zarada može da iznosi i do 500.000 evra. Alan Difer, šef francuske službe za borbu protiv piraterije tvrdi da se na tim poslovima zaradi više nego na drogi: jedan uloženi evro donosi i do 10 evra čistog profita. Jedan gram marihuane franco Evropa košta 1,52 evra, a prodaje se po 12 evra. Jedna najnovija video igra u piratskoj proizvodnji košta 20 centi, a prodaje se po 45 evra. Zarada na igrama tako je za osam puta veća od zarade na drogi!
Od pet "švajcarskih" satova, tri su lažnaU svetu cirkuliše oko 40 miliona satova lažnog porekla, što znači da su od pet "švajcarskih" satova tri lažna, odnosno da je veća verovatnoća da kupite lažni nego pravi sat. Federiko Rampini, dopisnik rimske "La Repubblica" u reportaži iz Pekinga navodi kako se u najvećoj svetskoj robnoj kući lažnih marki jedne mokasine ekskluzivne marke Tod’s, koje u Italiji koštaju 400 evra, prodaju za 98 evra, ali ako se dovoljno dugo cenjkate možete im skinuti cenu na 40 evra. Nekada je bila uvreda cenjkati se sa Kinezom, jer se znalo da oni uzimaju najmanju maržu. I to više nije tako, nisu kao Libanci nesrećni ako se ne cenjkate, ali im ni ta veština nije izmakla. Sa jednom mesečnom platom u robnoj kući "New Silk Market", koja je kako novinar piše, posle Tjenanmena i Kineskog zida najposećeniji "istorijski spomenik" Kine, može se čovek, zajedno sa porodicom obući i odenuti od glave do pete. Pri tom nad ulazom u tu robnu kuću, gotovo cinično piše: "Zaštitimo copyright prava". Tu ima svih čuvenih svetskih marki kao što su Armani, Yves St. Laurent, Chanel i Burbery - koje su u vođstvu, ali i Gucci, Versace, Blisard, Revlon... Ima i policije, koja bi trebalo da garantuje da je sve po zakonu, ali i prodavci imaju sjajno kompjuterski falsifikovane dokumente o originalnosti porekla, plaćenoj carini, u koje stave i po nešto novca da policija ne zagleda baš preterano revnosno. Vratimo se onim Tod’s mokasinama, koje su poznate i po tome što ih je nosio Papa Vojtila. Ta firma, čiji je vlasnik Dijego dela Vale, istovremeno i vlasnik fudbalskog kluba Fiorentina, gotovo polovinu svoje ekskluzivne proizvodnje cipela i kožne galanterije već je odavno detaširala u druge zemlje među kojima su Albanija i Rumunija na vodećem mestu. Pri tom svoje proizvode naplaćuje kalkulišući italijansku cenu radne snage. Kolika je moralna osnova onda da se napadaju azijski pirati? Prošle godine su italijanske firme imale pogone u zemljama sa jeftinom radnom snagom i u njima zapošljavale 851.635 radnika. To je naime deo koji je legalno prijavljen. Čak i da nema bar tri puta toliko ilegalnih poslova, takvo zapošljavanje je na pola puta do piraterije. Uostalom ako jedna ženska torba Hermes - Keliy, košta 25.000 evra, što je više od dobre godišnje zarade radnika u zemlji gde se proizvodi, teško je pozivati se na moral da bi se stalo na put pirateriji.