Koliko traju pristupni pregovori sa EU?

Koliko traju pristupni pregovori sa EU?

Iskustvo zemalja koje su u poslednjih 10 godina postale članice Evropske unije pokazuje da su pristupni pregovori u procesu pridruživanja trajali između tri i šest godina.

Pregovore su najbrže završile Slovačka, Malta, Letonija i Litvanija, koje su zvanično počele da pregovaraju sa EU u februaru 2000, a zatvorile sva poglavlja u decembru 2002. godine.

Ove četiri zemlje postale su članice EU 1. maja 2004. godine, u takozvanom velikom talasu proširenja. U isto vreme Uniji su se priključile i Češka, Estonija, Kipar, Mađarska, Poljska i Slovenija, koje su otvorile pristupne pregovore 31. marta 1998. godine, a zatvorile ih u decembru 2002.

Pregovori između EU i 10 tadašnjih kandidata za članstvo bili su podeljeni na 31 poglavlje.

Kipar je predstavljao poseban slučaj pošto je bio jedina zemlja koja je ušla u EU a da nije imala kontrolu nad celokupnom svojom teritorijom, što važi i danas.

U Uniju je ušao deo koji nastanjuju kiparski Grci, ali ne i sever ostrva, pod kontrolom kiparskih Turaka.

Bugarska i Rumunija su počele zvanično da pregovaraju u februaru 2000. godine, takođe po 31 poglavlju, a pregovori su zatvoreni u junu, odnosno u decembru 2004.

EU je, međutim, već u njihovom slučaju pooštrila kriterijume za ulazak, uvodeći takozvanu "zaštitnu klauzulu", prema kojoj bi prijem u članstvo, predviđen za 1. januar 2007. godine, mogao biti odložen na godinu dana ukoliko do 2007. ne ispune u potpunosti postavljene uslove.

I Rumuniji i Bugarskoj je posebno zamereno to što nisu dovoljno uspešno suzbile korupciju i organizovani kriminal, i izražena je sumnja u to da su sasvim spremne da odgovorno i efikasno koriste evropske fondove.

Evropska komisija je, takođe, klauzulom dala sebi pravo da im onemogući izvoz prehrambenih proizvoda na tržište EU ako ne budu ispunile sve kriterijume veterinarske, fitosanitarne i zdravstvene bezbednosti.

Klauzula je omogućavala Briselu i da im uskrati punu slobodu kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala i isključi ih iz zajedničke politike u oblasti konkurentnosti, energetike, saobraćaja i telekomunikaciija ukoliko ne primene sva evropska pravila i zakone.

Hrvatska je bila lider među zemljama Zapadnog Balkana u procesu evrointegracija.

Zagreb je u oktobru 2001. godine potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je stupio na snagu u februaru 2005. Hrvatska je u junu 2004. godine stekla status kandidata za članstvo, zvanično je otvorila pregovore u oktobru 2005. godine, zatvorila ih u junu 2011, a 1. jula 2013. godine primljena je u EU.

Proces pristupanja EU bio je za Hrvatsku dugotrajniji i teži nego za prethodne zemlje kandidate. Samo otvaranje pregovora kasnilo je zbog nedovoljne saradnje s Haškim tribunalom.

Kada je reč o kopenhaškim političkim kriterijumima, zemlja se suočila s velikim izazovima u oblasti pravosuđa i zaštite ljudskih prava, dok je u sprovođenju akija, prema proceni Evropske komisije, bilo potrebno uložiti znatne napore u 14 od 35 poglavlja.

Hrvatska privreda ocenjena je kao funkcionalna tržišna ekonomija, ali je 2009. godine ušla u recesiju, što je bacilo svetlo na problem javnog duga i spoljnotrgovinski deficit, a rast stope nezaposlenosti i štednja javne potrošnje dodatno su politički destabilizovali zemlju.

Treba imati u vidu i da su kriterijumi za prijem u EU, u poređenju sa onima iz prethodna dva talasa proširenja, bili znatno prošireni i pooštreni.

Za razliku od prethodnih 12 zemalja, koje su primljene grupno 2004. i 2007. godine, Hrvatska je trebalo da uđe u Uniju sama, što je bio prvi takav slučaj posle ulaska Grčke 1981. godine.

U praksi, to je značilo da nema s kim da se poredi i da sama snosi administrativni teret pregovora. S druge strane, nije bila u opasnosti da je drugi, manje spremni kandidati usporavaju.

EU je, takođe, uvela i nova, stroža pravila u pregovorima, koja su obuhvatala set od 138 merila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, mada hrvatski eksperti tvrde da je u praksi broj merila bio veći od 400 pošto su mnoga od njih bila podeljena na podkategorije.

Novina je bilo i Poglavlje 23 o pravosuđu i osnovnim pravima, s fokusom na reformu pravosudnog sistema, borbu protiv korupcije i poštovanje osnovnih prava, pošto su se te oblasti pokazale problematičnima u prethodnim rundama proširenja.

Pristupni pregovori Hrvatske bili su dodatno iskomplikovani zbog bilateralnih pitanja, poput graničnog spora sa Slovenijom, i unutrašnjih kriza – neočekivane ostavke premijera Ive Sanadera, niza korupcijskih skandala i rekonstrukcije vlade.

Istovremeno, situacija nije bila mnogo bolja ni u EU, koju su u tom periodu potresle tri velike krize.

Institucionalna kriza izbila je 2005. godine kada su Holandija i Francuska na referendumu odbacile novi evropski ustav; finansijska kriza, tri godine kasnije, dodatno je gurnula pitanje proširenja na margine političkih debata u Briselu, a kao posledica toga usledio je "zamor od proširenja".

EU je, takođe, učila na greškama. U Briselu i prestonicama država EU raširilo se uverenje da je bilo pogrešno dozvoliti Bugarskoj i Rumuniji da se priključe EU, budući da nisu do kraja sprovele nužne reforme, te je izveden jasan zaključak - nema više prečica.

Koliko će trajati pristupni pregovori Srbije, koji su zvanično otvoreni 21. januara, teško je predvideti.

Cilj Srbije je, kako je u ekspozeu poručio premijer Aleksandar Vučić, da se svih 35 pregovaračkih poglavlja zatvori 2018. godine.