Poreklo stanovnika D. Racnik, S. Laniste, N. Laniste - radjeno oko 1930g

 Gornji Račnik (Jagodina)

 

Село је у клисури на обема странама Рачничке Реке, заклоњено високим и стрмим косама. Окренуто је више југоистоку. Пије се бунарска вода. Има један извор од просте грађе без имена.

Њиве и сенокоси су на местима: Река, Орнице, Поље, Виноградиште, Пољаница, Стар Трла, Старо Село, Збеговиште и Поточар. Шуме, пашњаци и њиве помешани су на местима: Трновита Коса, Грујина Чукара, Ошљанска Коса, Шибовита Коса, Драгићева Коса, Дугачка Коса и Шиљата Чума. Шума је на местима: Велико Поље и Осоје.

Село је долинског типа; куће су чешће и збијеније него код кућа тимочког типа. Дели се на Горњу и Доњу Малу. Махале су подвојене. Доња Мала је према Доњем Рачнику, низ реку.

По једнима село је добило име што је у реци, па се некада звало „Речник“, после Рачник; по другима се зове по неком Ратку (Рачи), који се ту први доселио. Оба су тумачења непоуздана, пошто и Доњи Рачник има исто име.

Усред села има остатака од старог „џидовског“ гробља. Не зна се када је село засновано, али је очувано предање да је некада било у Старом Селу, више данашњег села, па је отуда помештено. Кад су Турци, после погибије капетана Коче Анђелковића, зашли да поубијају све виђеније Србе, тада се цело село склонило из Старог Села у Збеговиште, а после отуда овде. У то време, кажу, да је у селу било свега седам кућа, и то шест кровињара и једна шиндрача.

Горњи Рачник има 75 кућа, 10 родова, 530 становника.

Родови. – Рашићи, Игњатовићи (8 к., Св. Јован): досељени из Топлице пре 150 година. Нешићи, Живановићи, Богдановићи (14 к., Св. Врачи): из крушевачке Жупе пре 150 година. Има их и у Ресави и Жупи (Парчину и Трнавцима). – Крстићи, Грујићи (14 к., Св. Игњат): „од сврљишко, од Копај-Кошаре“ пре 120 година. – Тодоровићи (10 к., Св. Никола): из Бабушнице, у Лужници, пре сто година. – Костићи (10 к., Св. Никола): из села Малче (нишки крај) пре сто година. – Стамболићи (8 к., Св. Јован): из Топлице, преко крушевачке Жупе, пре сто година. Неки њихов стари је служио у Стамболу (Цариграду), па се отуда повратио у место рођења, где су га прозвали „Стамболија“. Има их и у Александровцу (жупском). – Радосављевићи (3 к., Св. Никола): пре 80 година из Цернице у Темнићу. – Петровићи (3 к., Св Јован): пре 70 година „откуде нишевачко“. – Ивановић (1 к., Св. Никола), не зна се одакле му је предак и када је дошао.

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветина је Св. Тома (19 октобра по н.к.) за здравље чељади. Гробље је више села у страни.

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 134-136. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. При попису становништва 1948 године Горњи Рачник је имао 441 становника, а 2011 године 88. У последњих пет година пред попис рођено је двоје деце, а просечна старост становника била је 45,8 година.

Donji Račnik (Jagodina)

 

Село је код ушћа Врановачког Потока у Рачничку Реку. Куће су с обе стране потока и реке. Већи део села је на странама благог нагиба, а мањи у равници поред Цариградског пута, који избија на Багрдан и даље. Једна страна села је окренута југозападу, а друга североистоку. Пије се бунарска и изворска вода. Извори су: Маринков Извор, Тодоров Извор и Алибегов извор (у кључу до села).

Њиве и ливаде су на местима: Логориште (према Липару), Церјак, Липар, Арнауцко, Бело Поље, Просиште, Врвина, Долина, Поље. Шуме, пашњаци и њиве (са по гдекојим виноградом) су на местима: Ошљак (брдо), Ћумурана (брдо), Гавранов Поток, Циганско Падалиште, Гигош и Танка Коса.

Село је подељено на три подвојена краја (махале): Старо Село, Ново Село и Липарска Мала. Махале или крајеви су једни од других удаљени од 500 до 1.000 метара, а неки и више.

Кажу да се некада Дољи Рачник звао Луковица (по Емилу Ј. Цветићу ово ће свакако бити она Луковица из околине Јагодине коју помињу путописци Герлах, Вранчић и други. Дело за 1909 стр. 304), па је доцније од исте постао прво Рачник, па онда Доњи Рачник и Горњи Рачник. Испод селам према Липару, има старо гробље где се налазе разне „старудије“. Прво је насељена махала звана Старо Село, затим Ново Село (махала) и најзад Липарска Мала. Кад је засновано Старо Село и да ли је оно остатак од Луковице или од старог Рачника предање ништа не казује.

Становници овога села су у већини Тимочани; они су у говору и у обичајима, као и у другим етничким особинама, задржали одлике тога краја.

Доњи Рачник има 125 кућа, 12 родова, 893 становника.

Родови. – Бегићи (20 к., Св. Арханђео): дошли пре 130 година из Заградског (Тимок). – Џонићи (20 к., Св. Никола): из Заградског када и Бегићи. Има их и у Горњем Штипљу. – Симоновићи (10 к., Птковица): из тимочког краја, одмах после Џонића. Анићи (10 к., Св. Никола): „от Заградско“ када и Џонићи. Деда-Ана је био рођени брат деда-Џону. – Марковићи, Тошићи, Љубеновци (10 к., Св. Никола): дошли „от Заградско“ пре 120 година. – Бајићи, Бојинци (10 к., Св. Никола и Петковица): „от Заградско“, када и Љубеновци. – Палићи, Палинци (10 к., Св. Никола): из Ловца пре сто година, а тамо су досељени „откуда књажевачко“. – Ценићи (10 к., Св. Никола): из књажевачке околине пре сто година. – Цекићи, Цековци (10 к., Петковица): пре сто година из Думуз-Потока (Милошева), а тамо из врањске околине. – Ковачевићи (6 к., Св. Арханђео): из тимочког краја пре сто година, на позив Бегића са којима се сматрају као један род. – Лесичковци (8 к., Св. Никола): „из неког Лесичкова“ у Тимочкој Крајини, пре сто година. – Манојловић (1 к., Митровдан): пре 50 година из Багрдана (села), призећен у род Ковачевића.

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветина „Пољобранија“ (15 маја по н.к.) за поља и „берићет“. Гробље је испод села, у страну према Багрдану, недалеко од Цариградског пута.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 137-138. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. При попису становништва 1948 године Доњи Рачник је имао 1.076 становника, а 2011 године 548. У последњих пет година пред попис рођено је 25-оро деце, а просечна старост становника била је 44,6 година.

Lanište (Jagodina)

 

Кућа има више у моравској и беличкој долини, а мање испод брда које се пружа као огранак Липара. Кроза село протиче Белица и пролази железничка пруга Ниш-Београд. Белица чини велику штету кад се излије.

Њиве и ливаде су на местима: Орнице, Рит, Јелица, Бок, Кључ, Шевариште, Селиште, Трстена, Дубока Млака, Копривничка Страна, Модра Бара, Буковачки Кључ, Крива Бара, Црни Кључ. Пашњаци, шуме и њиве су на местима: Крчевина, Сланиште, Гигош, Велико Брдо, Средња Коса, Жујинац (Жујенац), Коса. Шуме су на местима: Лужникар и Липарче.

Село је тимочког типа. Подељено је на три краја, која су сасвим одвојена. Обрашка и Горња Мала су испод брда, с леве стране реке Белице. Доња Мала је више железничке пруге и реке Белице, у равници. Ова махала је највећа. Зове се и Старо Ланиште. Куће су средње збијености. У Старом Ланишту и Обрешкој Мали су куће гушће, а у Новом Ланишту су ређе. Средња удаљеност куће је 60-100 метара. Махале су удаљене једна од друге 1-2 км. Кроз Горњу Малу (или Ново Ланиште) теку потоци Свињаревац и Каменити Поток; они извиру у Липару, па се губе у равни и тако не утичу непосредно у Белицу. Кад се излију, поплаве и део села и Кључа (поља).

Село је најпре било у Селишту, између Криве Баре и Велике Мораве. Пошто га је Морава плавила и ороњавала, поместило се на место где је данас Старо Ланиште. Кад га је и овде почела плавити Белица, делом се поместило горе према брду, те су тако постале Горња Мала (Ново Ланиште) и Обрешка Мала (Обрешка Мала назвата је у најновије време Арачићево по ђенералу Вукоману Арачићу, који ту има своје велико пољско добро). Други опет казују да су Горња Мала или Ново Ланиште и Обрешка Мала новије постанка и да немају никакве везе са старим насељем у Старом Ланишту.

По једном предању, село је добило име због лана, који се ту некада много сејао; а по другоме село се некада звало Сланиште, па је временом „с“ отпало  остало Ланиште.

У Старом Ланишту има старинско гробље за које се не зна из кога је доба. У Жујинцу, више Новог Ланишта, су развалине од цркве „Ластавице“ (По причању старијих људи Ластавица је била сестра Томе и Јакова, од којих је први подигао манастир Томић, а други манастир Јаковић на десној обали Велике Мораве (у Ресави)).

У месту Грацу се и данас познају шанчеви из Првог и Другог устанка који су служили за одбрану Јагодине. На липару се познају шанчеви из 1809 године.

Ланиште има 298 кућа, 35 родова, 1704 становника.

Родови. У Доњој Мали или Старом Ланишту (у Ланишту се родио каметан Марјан Јовановић, учесник у Кочиној крајини и Карађорђеву устанку). – Џамбурићи (25 к., Аћим и Ана): доселили се пре 200 година из Маџарске као први досељеници. – Милосавци (26 к., Митровдан): из тимочког краја пре 180 година. Били су и у селу Читлуку код Соко Бање, па су, због турског насиља, отуд побегли овамо. – Антићи, Цекићи (20 к., Св. Никола): из врањске околине пре 180 година. Има их и у Маскару (Темнић). – Пешићи (15 к., Св. Никола): из лесковачке околине пре 170 година. Има их и у Рибнику, Бивољу (код Крушевца) и у Маскару. – Вујиновићи, Војновићи (3 к., Св. Никола): са Косова пре 160 година. Било их је више па се „претрли“. – Чавкићи (20 к., Св. Тодор, Тодорова Субота): из Јелашнице (стари врањски округ), где их и данас има, пре 150 година. Тако су прозвани што су им стари јели чавке. – Петковићи (7 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова пре 150 година. – Станковићи (10 к., Св. Ђорђе јесењи и Св. Јован Летњи): из лесковачке околине кад и Чавкићи. – Милошевићи, Дурчићи (5 к., Св. Арханђео): из нишке околине пре 120 година. Мисли се да су пореклом од Цигана. – Вукатиновићи (3 к., Св. Никола): из Сињег Вира пре 80 година. – Ковачевићи (2 к., Св. Лука и Марковдан): из Рибара пре 70 година.

Родови у Горњој Мали или Новом Ланишту. – Матићи, Максимовићи, Војиновићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): доселили се са Косова пре 150 година, преко Старог Ланишта. Са Петковићима у Старом Ланишту сматрају се као један род. – Милошевићи, Глигоријевићи, Душкићи (6 к., Св Никола): из врањске околине преко Старог Ланишта, пре 150 година. – Матејићи, Кунићи, Миџићи (5 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова пре 150 година. Са Матићима и Војиновићима сматрају се као један род. Има их и у Рибарима и у Пањевцу (Беличком). – Мукићи (15 к., Св. Никола): из врањске околине пре 130 годиа. – Антићи други (15 к., Св. Никола): из Грлишта код Зајечара пре 130 година (Стари Анта имао је једанаест синова, а Карађорђе му је казао поставиће га за кнеза ако добије још једног сина. И он је то желео, али му се жеља није испунила). – Зердековићи (3 к., Св. Арханђео): из врањске околине пре 130 година. Има их и у Пањевцу (Беличком). – Душковићи (3 к., Св. Никола): из пиротске околине пре 125 година. – Голубовићи (10 к., Св. Игњат): из Бошњана (параћински срез), где их и данас има, пре 120 година, а тамо из околине Бољевца (тимочка Црна Река). – Мијаиловићи (3 к., Св. Лука и Марковдан): из Старог Ланишта пре 80 година. – Шоњићи (3 к., Св. Стеван и Св. Арханђео): из непознатог места пре 70 година, као призећени у род Зердековића. – Миловановићи, Ивићи (5 к., Св. Арханђео): не зна се одакле су и када су дошли.

Родови у Обрешкој Мали.  – Обрежани (35 к., Св. Арханђео): доселили се пре 130 година из Обрежа у Темнићу, а тамо са Косова. – Стојановићи (7 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Ђуниса (крушевачког) пре 125 година. – Стојиљковићи (5 к., Св. Никола и Св. Јован): из пиротске околине пре 125 година. – Брђићи (7 к., Митровдан): из Топлице пре 125 година. Становали су и у Старом Ланишту. – Јевтићи (5 к., Св. Ђорђе Алемпије): из тимочког краја пре 120 година. – Јовановићи (3 к., Св. Матија): „однекуд од Скадра на Бојани“ пре 120 година. Зову их и „Арнаутима“. – Зеленгорићи (3 к., Св. Никола): из Леновца пре сто и више година. Мисли се да је из овога рода би и Хајдук Вељко Петровић. – Богосављевићи (5 к., Св. Арханђео): из Рајкинца (Ресава) пре сто година. – Милићи (3 к., Св. Никола): из Бивоља код Крушевца пре сто година. Има их и у Пољни у Левчу. – Ђокићи (2 к., Св. Никола): из Миливе (у Ресави) пре 80 година. Не зна се одакле су и када су дошли: Благојевићи (2 к. Св. Никола), Милутиновићи, Ђукићи (3 к., Св. Ђорђе Алемпије), Мијаиловићи, Ивановићи, Лукићи (4 к., Св. Сава).

Лаништани славе први дан Тројице, а заветују Младенце (за здравље чељади) и Средопосницу (за здравље стоке). Гробље је на заравни, више села, између Обрешке Мале и Новог Ланишта (По предању први Цариградски пут ишао је од Јагодине на Буковче, Рибник, Ново Ланиште, Обрешку Малу, и даље низ Велику Мораву ка Милошеву, и обилазио је Липар. Кад је Морава почела да га рони, премештен је изнад ових насеља, билом косе, а тек је после одатле спроведен на Липар куда води данас).

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 162-165. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Село је административно подељено у два насеља, Старо Ланиште и Ново Ланиште, након Другог светског рата. Ново Ланиште је смањило број становника са 991, према попису из 1948 на 618 према попису из 2011 године. Млађих од пет година било је 17, а просечна старост била је 47,1 година. Старо Ланиште је смањило број становника са 780 на 460. Било је 14 детета до пет година старости, а просечна старост становника била је 46,7 година.