СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

Један од првих истраживача најраније историје Срба - Константин Николајевић (1821-1877)

 Константин Николајевић рођен је у Остружници 26. октобра 1821. године. гимназију је завршио у Крагујевцу, а у Паризу као благодејанац завршио је студије права 1844. године. Указом кнеза Александра Карађорђевића постављен је за секретара Кнежеве канцеларије 28. фебруара 1845, а 10. августа исте године именован је за секретара Српске агенције у Цариграду. Константин Николајевић, 11. августа 1847, постао је привремени капућехаја (дипломатски представник, агент, на Порти). Оженио се 21. октобра 1849. седамнаестогодишњом принцезом Полексијом, ћерком кнеза Александра и кнегиње Персиде Карађорђевић. Према председнику владе Авраму Петронијевићу од Константина Николајевића није било способнијег за ту дипломатску дужност. Чак и руски посланик је нудио да Николајевић пређе у руску службу где би боље напредовао. Захвалио се руском посланику речима: „Хвала вам за пажњу; али ово што сам, и штогод имам, све ми је од Србије: њој сам дужан и рад служити док сам год жив!“ Био је капућехаја у Цариграду све до 1856. године када постаје министар унутрашњих послова Кнежевине Србије. 

Константин Николајевић је 1848. направио пројекат о Српским Сједињеним Државама (Србији се присаједињује Босна, Херцеговина, Црна Гора и Стара Србија, а ССД би радиле на нестајању Аустријског царства). У томе је имао подршку Илије Гарашанина, министра унутрашњих послова 1843-1852, који је наводио: ,,Ваш пројекат био би једино спасење, а све друго биће само један крпеж и никакве ползе.“ После пада таста са власти, кнеза Александра Карађорђевића, 1858. године остаје до 1862. у Београду. Након тога је путовао Европом. Извршио је самоубиству 1. октобра 1877. године. Нека од његових дела: Кореспонденција из Париза или финанцијални и трговински пројекти (1843), О границама или докле се простирала област некадашњег пећког патријархата (1856), Комненовске или народне песме (1859), Стара историја Србска по домаћим предањима (1872 – недовршено).

Константин Николајевић бавио се и најранијом историјом Срба. У Србском летопису (издање Матице српске) из 1861. објавио је Критичка покушења у периоду од првих пет векова србске историје. Тај рад је излазио у неколико бројева Србског летописа у наставцима. Последњи наставак је изашао у Србском летопису за 1870. и 1871. годину под насловом Стара историја србска по домаћим предањима. 

Сматрао је да су се Срби доселили са подручја око реке Лабе и да се Бела Србија простирала све до реке Висле. Наводио је да словенско племе Бодрићи је припадало српском племену. На Балканском полуострву по Николајевићу српска племена су заузела огромна подручја од Тимока до Истре. Користио је као изворе Константина Порфирогенита, Тому Архиђакона и друге. 

Литература:

К. Николајевић, Критичка покушења у периоду од првих пет векова србске историје, Србски летопис за 1861, част прва, година 35, књига 103, Будим 1862, 

Р. Новаковић, Поводом једног заборављеног истраживача порекла Срба, Зборник Историјског музеја Србије 8-9 (1972) 3-21.

А. М. Савић, Кнежевина Србија и Османско царство (1839 – 1858), Београд 2021, докторска дисертација

Р. Фемић, Начертаније Илије Гарашанина као предмет различитих историографских интерпретација, Слово, часопис за српски језик, књижевности и културу, 17 (58-59), 156-177. 

Удеоне области кнеза Мутимира и његове браће Стројимира и Гојника

 Владарски род Властимировића владао је Србијом још од 7. века па све до половине 10. века. После смрти кнеза Властимира, негде око 851. године, власт над Србијом су преузела његова три сина Мутимир, Стројимир и Гојник поделивши земљу. Ово означава принцип секундогенитуре где сваки члан кнежевске владарске породице добија свој део државе. У средњем веку се говорило да је неко добио чест (део, удео) државе, док модерна стручна литература користи назив удеона кнежевина. Мора се нагласити да честници признају врховну власт владара државе.

Након победе над Бугарима када је заробљен бугарски принц Владимир са 12 бољара направљен си савезнички односи кнеза Мутимира са Бугарима. Изгледа да браћа Стројимир и Гојник нису били за мир јер су деца кнеза Мутимира, Борен/Бран и Стефан, морали да обезбеђују пролазак заробљеног бугарског принца и његових бољара (велможа) до српско-бугарске границе. У знак захвалности кнез бугарски Борис богато је наградио Мутимирову породицу а и они су узвратили уздарјем. Примећено је да се нигде не помињу породице Стројимира и Мутимира. 

Удеоне кнежевине кнеза Мутимира (851-891) и Стројимира и Гојника

Нешто касније посвађају се три брата и Мутимир надјача браћу Стројимира и Гојника и протера их у Бугарску, а поред себе задржи Петра, сина брата Стројимира. Кнез Мутимир се одржа на власти све до 891/892. када га је наследио најстарији син Прибислав (историчар Тибор Живковић сматра да име треба читати као Првослав 1)), који се на власти одржао само годину дана. 

Нас интересује где су се налазиле чести (удеоне кнежевине) Мутимира, Стројимира и Гојника. Према историчару Рељи Новаковићу Мутимир имао највеће и централне и делове земље између река Лим, горње Дрине, Ибра и Западне Мораве, док је Гојник имао прекодринске крајеве (можда Дринску жупанију помињану у Летопису попа Дукљанина), а Стројимир има земљу према Бугарској (Метохија)2). Реља Новаковић је сматрао да је Гојник имао прекодринске крајеве због бежања његовог сина Петра у Хрватску током самосталне владавине кнеза Мутимира. Ако је Петар побегао у Хрватску онда би значило да је његов отац, Гојник, имао контакте са Хрватима и можда радио на збацивању свога најстаријег брата Мутимира.3) Стројимир је према Рељи Новаковићу поседовао Метохију јер је његов син Клонимир из Бугарске ушао у Достинику, коју убицирао на простору Метохије, вероватно очекујући подршку од области која је била под управом његовог оца Стројимира.

Историчар Ђорђе Ђекић сматра да је Петар Гојниковић чуван у западним крајевима српске државе у области која је пре свађе и протеривања припадала кнезу Мутимиру. Према њему Мутимир је имао област према граници са Хрватском и Захумљем, свакако уз реку Врбас, обухватајући жупе Ускопље, Раму, као и Босну.4) Одатле даље изводи да су његова браћа имала области негде на према граници са Бугарском. Стројимирова област је била негде између ушћа Дрине, долине реке Јадар, реке Колубаре, Груже и Ибра.5) Област Гојникова била је, како изводи Ђорђе Ђекић, негде на северу где је макар мањим делом морала да буде уз границу са Бугарском што би његово противљење миру са Бугарском било разумљиво. Могуће је да је допирала до границе са Угарском.6)

Нажалост, без нових писаних и материјалних историјских извора неће бити могуће дати одговор на ово питање. 

Литература:

1) Т. Живковић, Словени и Ромеји, Београд 2000, стр. 100, ф. 307.

2) Р. Новаковић, Још нека питања о обиму Србије у IX и X веку, Зборник Филозофског факултета X-1, Београд 1968, стр. 163.

3) Исто, стр. 163.

4) Ђ. Ђекић, Где се налазила територија којом је непосредно владао кнез Мутимир?, Научна и духовна утемељеност друштвених реформи X (Научни скуп Бањалучки новембарски сусрети 27– 28. новембар 2009), Бања Лука 2011, стр. 8.

5) Исто, 10.

6) Исто, 10.

Повеља деспотице Јелене Бранковић манастиру Хиландару из 1502. године

     Након пропасти Српске деспотовине 1459. године српска властела заједно са владарском породицом Бранковића повукла се на просторе Угарске. Тамо су добили поседе јер су били одлични борци против Турака Османлија.

    Јелена Бранковић је била ћерка Стефана Јакшића и жена последњег мушког потомка династије Бранковић, деспота Јована Бранковића (1496-1502). Сматра се да су Јакшићи једно време имали у свом поседу Јагодину. Након смрти деспота Јована Бранковића, угарски краљ додељује титулу деспота српског хрватском великашу Иванишу Бериславићу. Деспотица Јелена се удаје за деспота Иваниша Бериславића. Брак није дуго потрајао јер је деспот Иваниш умро 1514. године. Син Стефан Бериславић, као дечак од непуних десет година, понео је титулу српског деспота али је поседима управљала Јелена. 

Текст повеље: 

Боже велики и вишњи, који се кроз Свету Тројицу славиш, који неприкосновено у свету обитаваш, који си једини бесмртан; господару свих (бића), Господе неба и земље и сваке твари видљиве и невидљиве; (Ти) који седиш на престолу славе и гледаш у дубине беспочетне, невидqиве, несхватљиве, неописиве, неизменљиве; Оче Господа нашега Исуса Христа, великога Бога и Спаса, наду нашу; Он је слика твоје благости, печат раван лику (и обличју) који собом исказује тебе, Оца. Живо Слово, Бог истинит, предвечна Мудрост, живот, просветљење, сила, свет истинит у коме се Дух Свети јавио, истинити Дух; дар усиновљења, залога будућег богатства и почетак вечних блага, животворна сила, извор светости којима свака твар, укрепљена словесношћу и разумом, теби служи и теби, увек присутном, шаље славословља за све што чиниш; тебе хвале анђели, арханђели, престоли, господства, начела, власти, силе, многооки херувими, шестокрили серафими, који непрестано поју гласно славословqе: „Свет, свет, свет Господ Сават! Испуни се небо и земља славе његове." Са овим блаженим силама, Владико, човекољупче, и ја, грешна, вапим и говорим: „Свет си и пресвет и безмерна је величина светиње твоје." Преподобан је у свим делима својим Бог предвечни, који је ради нас грешних сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Богородице, приснодјеве Марије, добротворке и заступнице моје; који је муке претрпео и од удовице примио два новчића и блуднима грехе опростио и разбојника приликом последње исповести прихватио, и онога који је мито примио речју је оправдао; и услишио је мајку своју, преåисту Богородицу и добротворку моју, која се за грешнике молила. Стога и ја пречисту и пренепорочну Мајку твоју и добротворку своју узимам за молитељку пред тобом, Христе Боÿе, како би молитвама њеним прекрилио мноштво грехова мојих. Знам, Владико, знам да ћеш молбе пречисте своје Мајке, добротворке моје, прихватити, јер си постао човек човекољубља и милости ради. Због тога и ја, грешна и недостојна раба твоја, дрзнух се да приложим теби, пресветој и пренепорочној Мајци Бога свога, дар овај за опроштај грехова мојих; да се молиш Сину својему и Богу за нас. Одредих прилог према скромним својим моћима — да дајемо сто дуката сваке године нашем манастиру на Светој Гори, царској великој Лаври пресвете Богородице Хиландарске; да ми се поје параклис и (држи) литургија пресветој Богородици и добротворки сваког уторка и (ставља) прилевак на трпезу; и да будемо помињани на светим службама; а по мојем престављењу да ми се поје кољиво саборно и литургија како је уобичајено за свете цареве и ктиторе.

Писа се ова књига лета 7010 (1502), месеца јуна, једанаестог дана, у Будиму.

У Христу Богу благоверна госпођа Јелена, по милости Божијој деспотица Србљем.

Литература:

1. Гордана Јовановић, О повељи деспотице Јелене Бранковић, Свеске Матице српске грађа и прилози за културну и друштвену историју 49 (2009), 19-26.

Страдање Срба у Јагодини у зиму 1738/1739. године

           У Другом аустро-турском рату (1737-1739) Османско царство је потукло Аустријско царство и миром у Београду 1739. вратило Београдски пашалук /Смедеревски санџак/ под своју власт.

      Крушевачки санџакбег Дели Хасан - паша Суљобашић је био човек склон проневерама, изнудама, отимањима поседа и злочинима. Смењен је са места крушевачког санџакбега али се истакао својом борбеношћу током борби са Аустријанцима. Премештен је из Равног за мухафиза (заповедника) Јагодине почетком августа 1738. године. Чим је постављен мухафиз Дели Хасан - паша је добио задатак да прикупи податке од кнезова и коџабаша Јагодинске нахије, Крагујевачке нахије, Рудничке нахије, Пожешке нахије и Грочанске нахије колико би раја могла да скупи брашна, јечма, зоби и сламе а османска ордија ће одмах платити у готовом цену откупа. Да би помогла мухафизу Дели Хасан - паши у рату наређено је од стране Порте крајем 1738. да буду упућени као помоћ 1200 серденгечтија (јаничарски синови добровољци) из Скопља, Качаника, Дебра, Приштине и Вучитрна у Јагодину.

Злочин над Србима у Јагодини

         У зиму 1738/1739. године мухафиз Дели Хасан - паша Суљобашић извршио је одмазду и побио известан број Срба, становника Јагодине, киван због своје небудности у вези са привременим губитком Рудника. Затим је присвојио њихова имања.

       Велики везир Иваз Мехмед-паша Насрулаховић, пореклом из Јагодине, упутио је ферман крајем маја 1739. године јагодинском мухафизу Дели Хасан - паши у ком је наглашено да се раји не дира у образ, имање, жене и децу, усеве, мулкове и стоку. Дели Хасан - паша добио је и задатак да тај ферман се прочита раји са упозорењем за оне који би се одметнули. 

            За овај злочин јагодинског мухафиза Дели Хасана - паше Суљобашића сазнало се на Порти тек у марту 1741. године, за време великог везира Хаџи Ахмед-паше, када су разбаштињени наследници побијених Јагодинаца покушали преко београдског везира да врате своју отету имовину.  Дели Хасан - паша Суљобашић је премештен за санџакбега у Призрен.

Литература:

Радмила Тричковић, Београдски пашалук 1687-1739, прир. Н. Шулетић, Београд 2013.

Радмила Тричковић, Крушевачки санџакбегови у XVIII веку, у: Крушевац кроз векове, ур. А. Стошић, И. Божић, М. Спремић, Крушевац 1972, 81-109.

Шудиковски натпис

    Први записи о Шудиковском камену остали су нам из пера Душана Вуксана (1881-1944), директора Беранске гимназије од марта 1923. до јуна 1924. и од августа 1925. до августа 1926. године, у Ловћенском Одјеку из 1925. године. Душан Вуксан је 1923/1924. године радио археолошка ископавања у манастиру Шудиково и при том наишао на Шудиковски камен. Квадер је величине 95/86/54 цм од кречњака. Шудиковски квадер био је, као сполија, уграђен у јужни довратник западног зида цркве Ваведења Богородичиног. (Поповић, Поповић 2020, 35)

    Треба споменути и да се на гробљу у Будимљи око цркве, која је постојала још пре 12. века, налазили квадери исписани рунама или знацима сличним на Шудиковском камену, али су уништени од стране локалног становништва током ширења гробља.(Лутовац  2007, 206)

    Владимир Ћоровић (1885-1941) се није бавио Шудиковским натписом који је тема овог писања него другим натписима из Шудикова који потичу из 15. века (Ћоровић 1925-1926, 197)

    Петар Ј. Поповић (1873-1945) је у Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор 1930. објавио цртеже шара на камену у манастиру Шудиково. Сматрао је погрешним читање професора Драгише Боричића да на квадру пише Урош. Петар Поповић није понудио тумачење Шудиковског натписа али је публиковао изглед слова и квадра у нади да ће неко растумачити.(Поповић 1930, 233)

    Ђорђе Сп. Радојичић (1905-1975) сматрао је да су шудиковски знаци слични са протобугарским рунама, сачуваним на грађевинама у центру раносредњовековне Бугарске - Плиски, Преслава и Мадаре.(Радојичић 1957-1958). То је исто поновио и 1967.

    Бугарски епиграфичар Веселин Бешевлијев (1900-1992) сматрао је да на  Шудиковском натпису стоје знаци врховног бога Тангре или Тенгрија (код Турака и прото-Бугара)  и да су то магијски знаци за одбијање зла.

    Јован Ковачевић (1920-1988) је сматрао да су шудиковски натписи урезани као руне.(Kovačević 1960, 23)

    Српски лингвиста Данило Барјактаревић (1910-1988) посматрао је шудиковске петроглифе као комбинацију стилизованих грчких и ћириличких слова, сличних тајнопису, и покушао је да их као такве прочита. (Барјактаревић 1963, 169-176)

    Иван Пудић (1909-1981) је понудио нов поглед на шудиковски натпис. Сматрао је реч о ромејским зидарским натписима, документованим на великом броју споменика. (Pudić 1965, 179-185)

    Мирко Барјактаровић (1912-2005) сматрао је да знаци писма на квадеру потичу од Бугара јер су у 6. веку на Алтају Монголи имали истоветне знаке са "рунама" из Шудикове (Барјактаровић 1973, 164). Треба напоменути да је Мирко Барјактаровић 1995. године направио прегледну рекапитулацију старијих гледишта, без новијих тумачења.

    Александар Лома је понудио гледиште да је првобитна намена шудиковског квадера била култна и да је споменик могао бити дело протобугарских избеглица-пагана који су у време ширења хришћанства у Бугарској побегли у Србију где су образовали своју енклаву. (Лома 2007, 89–102.)Ширење хришћанства у Бугарској је почело 864. године када је кнез Борис постао хришћанин. Паганска реакција се догодила током владавине његовог сина Владимира, али је она угушена 893. године, када је могуће да се десила сеоба Бугара пагана у Србију. Знак IYI који стоји на Шудковском натпису највероватније означава Тангре или Тенгрија, врховно божанство Турака и прото-Бугара. (Поповић, Поповић 2020, 35)

Радомир Илић је 2019. изнео теорију да су знаци на  шудиковском натпису претече глагољице и ћирилице и да су то оне "чрте и резе" које су користили Словени пре глагољице и ћирилице и које помиње Црноризац Храбар.(Ilić 2019, 351)

Литература:

Д. Барјактаревић, Шудиковски натпис, Зборник Филозофског факултета у Приштини 1 (1963) 169-176.

М.Барјактаровић, Етнички развитак Горњег Полимља, Гласник Цетињских музеја, књ. VI, Цетиње 1973, 161-198

М. Барјактаровић, Још о шудиковском натпису, Гласника Одјељења друштвених наука ЦАНУ бр. 9 (1995), 121-130.

Д. Вуксан, Ловћенски Одјек, Бр. 1 (1925), 46-51.

R. Ilić, Antički spomenici crnogorskog Polimlja, Matica br. 79 (2019), 341-360.

Д. Мартиновић, Душан Д. Вуксан (1881-1944) и његово стваралаштво, Историјски записи 60, Свеске 1-4 (1987), 199-211.

J. Kovačević, Arheologija i istorija varvarske kolonizacije južnoslovenskih oblasti (od IV do početka VII veka), Novi Sad 1960.

А. Лома, Шудиковски камен: досадашња тумачења, смернице за даља размишљања, Милешевски записи 7 (2007), 89–102.

П. Лутовац, Стара црква у Будимљи код Берана, Историјски записи 80 Свеске 1-4 (2007), 205-220.

Д. Поповић, М. Поповић, Манастир Шудикова у Будимљи, Београд - Беране 2020.

Петар Ј. Поповић, Из српских старина, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор књ. 10 (1930), 230-235. 

I. Pudić, Šudikovski znaci, Godišnjak Naučnog društva Bosne i Hercegovine, knj. III, Centar za balkanaloška ispitivanja I, Sarajevo 1965, 179–185.

Ђ. Сп. Радојичић, Шудиковски знаци, Питања књижевности и језика, год. IV–V (1957-1958), 191-195.

Ђ. Сп. Радојичић, Шудиковски знаци, Књижевна збивања и стварање код Срба у средњем веку и у турско доба, Матица српска, Нови Сад 1967, 

В. Ћоровић, Епиграфски прилози, Два шудиковска натписа, Јужнословенски филолог књ. 5 (1925-1926), 197-198.

Краљ Константин Бодин и Први крсташки поход

 Наследивши престо 1081. године краљ Константин Бодин је покренуо антивизантијску политику користећи се проблемима Ромеја са Норманима. Пошто је под својом влашћу имао већ Дукљу, Захумље и Травунију запосео је од Византије Рашку и Босну 1083/1084. године. Своје походе 1085. окренуо је према Драчу и Дубровнику, али без већих успеха. Успео је да од антипапе Климента III добије 1089. барског епископа статус архиепископа.

Пролазак Рујмунда Тулуског кроз српске земље Константина Бодина

    Римски папа Урбан II позвао је 1095. године да се крене у крсташки рат за „ослобођење гроба господњег“. Велики број племића се одазвао надајући се ослобођењу Свете земље, слави и новим поседима. Највећи део крсташке војске кренуо је на пут преко Угарске и Виа милитариса до Цариграда и даље до Свете земље или до југа Италије и одатле бродовима до Драча и даље преко Виа Егнатија до Цариграда и даље до Свете земље. 

    Једини војсковођа који је изабра другачију маршуту до Свете земље био је, близу 60 година стар, Рајмунд IV, гроф Провансе и Тулуза. Он је кренуо у Први крсташки поход октобра 1096. године, након што је продао део свог поседа да би опремио своју војску.( Узелац 2018, 71) Сматра се да је са њим кренуло око 10 хиљада војника. Преко Ломбардије, Фриулија, Аквилеје и Истре Рајмундова војска ушла је у "Склавонију". Крсташкој војсци су се наши крајеви учинили дивљим и пустим. Када сагледамо географију предела Далмације видећемо да она није богата водама и плодном земљом тако да можемо разумети крсташе. Великих проблема крсташи су имали са несташицама хране и нападима локалног становништва. Једном приликом гроф Рајмунд Тулуски се са својим пратиоцима издвојио и били су нападнути од Словена (нажалост не знамо локацију напада, али ако су крсташи прешли реку Цетину онда су то били  Срби. Извори само дају општи назив Словени). Ипак је Рајмунд са својим пратиоцима успео да победи словенску заседу. Изгледа да су губици крсташа били немали у овим заседама српског становништва јер је крсташка војска ишла преко брдовитих крајева у унутрашњости а не поред морске обале.(Узелац 2018, 74-75)

    После 40 дана пута Рајмунд и његова крсташка војска је стигла до Скадра крајем јануара 1097. године. Хроничара Рајмундовог пута нису оставили име српског владара који је угостио крсташку војску али јесте нормандијски монах Ордерик Витал који наводи да "Бодин, краљ Словена пријатељски их је примио."(Узелац 2018, 76) Вођа крсташа Рајмунд Тулуски и краљ Константин Бодин су се и побратимили током боравка крсташа у нади да ће уредити снабдевање своје војске и спречити нападе локалног становништва. Међутим, и после одласка из Скадра све до Драча крсташе Рајмунда Тулуског пратили су напади локалног становништва.

Литература: 

А. Узелац, Крсташи и Срби, Београд 2018.

Између 945-950, битка код Цвилина у Дринској жупанији

    Српски кнез Захарије од рода Властимировића владао је Србијом три године. Почео је владавину као бугарски штићеник али је прешао на страну Ромејског царства. Потукао је бугарску војску, али је у следећем походу Бугара са којима је ишао и Часлав, чији је деда био Стројимир, син кнеза Властимира, Захарије је побегао са делом војске код Хрвата. Бугари су на превару похватали српске жупане и одвели их са делом народа у Бугарску. (Бубало 2016, 35) 

    После смрти бугарског цара Симеона 927. године Бугарска је почела да слаби. То је искористио Часлав, син Клонимиров и унук Стројимира, и дошао до Србије и преузео власт уз подршку Ромејског царства чију ће власт признавати и касније. 

    Под вођством Алмошевог сина, Арпада, Мађари су 896. године дошли у Панонску низију (Рокаи, Ђере, Пал, Касаш 2002, 9). Сматра се да су тада Мађари дошли у броју од 20000 коњаника и да је укупно пола милиона Мађара дошло у Панонску низију (Бабић 2009, 20). Наметнули су власт затеченим Словенима и започели пљачкашке походе. Скоро седам деценија пустошили су северну Италију, Алзас, Лотарингију, јужну Француску (Бабић 2009, 20). Опат Регион из Прима пише о тим походима: "Сабљом не посеку велик број, али тим више убију својим стрелама које са толико умешности одапињу из лукова направљених од рогова, да их је једва могуће избећи... Ратују на коњима који јуре напред или се повлаче, а често симулирају и бекство. Али не могу дуго да ратују, иначе кад би им издржљивост била толика колико им је силовит напад, били би неподношљиви. Већином усред жестоке борбе напуштају битку, па се из бега враћају у бој и, кад би поверовао да си већ победио, баш тада долазиш у смртну опасност." (Унгер, Саболч,  12) Мађари су направили поход на територију Ромејског царства 933/934. године и 943. године. (Живковић 2006, 70) Мађари су 955. године доживели тежак пораз у бици на реци Леху код Аугсбурга  и након тога нису вршили нападе на западу али су наставили походе према истоку и југу све до око 970. године (Бабић 2009, 21)

Битка код Цвилина. Победа војске кнеза Часлава

    Нападе према југу, према Ромејском царству, кнез Часлав је заустављао јер је као ромејски савезник могао да има улогу заштитника простора јужно од Саве и Дунава. Према Летопису попа Дукљанина угарски кнез Киш је са својом војском упао у Босну и пљачкао је, вероватно, користећи старе римске путеве. Кнез Часлав је прикупио војску и у Дринској жупанији поред реке нанесе тежак пораз угарској војсци где се истакао и Тихомил/Техомил. О страдању угарске војске пише у ЛПД-у: "Тога дана паде небројано мноштво Угара на мјесту које се зове Цвилино (као рика односно цвиљење стоке; тако су наиме тада, док су их убијали, Угри цвиљели као свиње на мјесту гдје је убијен Киш, кнез...) све до данашњег дана.(Мијушковић 1988,118)" И данас постоји место Цвилин поред Дрине и пар километара од Устиколине и ушћа Косовске ријеке у Дрину. 

    Цвилин и Устиколина су били насељени још у доба римске владавине о чему говоре остаци римских вила, римских мозаика и римских новчића. (Busuladžić 2000, 147-148; Bešlagić 1971 274-275; Kraljević 1988, 120) Устиколина се први пут у изворима помиње 1394. године у вези са задужењем трговаца у Дубровнику. (Узелац 2010, 186) Лингвиста Александар Лома изнео је претпоставку  да је могуће да је река Ћехотина, која се улива у Дрину код Фоче (Фоча се налази 9 км јужно од Цвилина), понела име по жупану Техомилу који се помиње као истакнута личност у бици код Цвилина и који је после битке добио Дринску жупанију. (Лома 1989, 7-8) Постоји легенда забележена у Устиколини да се 1463. године одиграо бој султана Мехмеда Освајача са босанском војском на левој обали реке Јошанице (која се налази на 2 км јужно од Цвилина) с десне стране реке Дрине. (Zarzycki 1891, 209) У тој легенди помиње се да је турски војник гонио главног босанског јунака Ивка од Јошанице све до Цвилинског града где је убио Ивка. Главнина османске војске 1463. године је ишла према Зворнику и даље према Олову и Бобовцу тек ако су неке помоћне трупе ишле другим правцима. (Драгичевић 2015, 151)  Долази нам мисао да је могуће да је ова легенда и бој османске и босанске војске у близини Цвилина одјек легенде о Цвилинском боју из 10. века.

    Историчар Тибор Живковић сматра да је подлога писања попа Дукљанина о кнезу Чаславу постојање народне приче, можда и херојске песме, о кнезу Чаславу која је била разграната од Сплита до Бара. (Живковић 2009, 205)

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извори:

1. Gesta Regum Sclavorum II, прир. Тибор Живковић, Београд 2009.

2. Летопис попа Дукљанина, предговор, пропратни текст и превод С. Мијушковић, Београд 1988.

Литература:

1. С. Бабић, Мађарска цивилизација, Београд 2009.

2. Š. Bešlagić, Stećci, kataloško-topografski pregled, Sarajevo 1971.

3. Ђ. Бубало, Српска земља и поморска, у доба владавине Немањића, Књ. 1, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016.

4. A. Busuladžić, Rimske vile u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 2011.

5. П. Драгичевић, Правци турских напада на Босну 1463. годину, у: Пад Босанског краљевства 1463. године, ур: С. Рудић, Д. Ловреновић, П. Драгичевић, Београд, Сарајево, Бања Лука 2015, 129-173.

6. Т. Живковић, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд 2006.

7. M. vitez Zarzycki, Varošica Ustikolina, Glasnik Zemaljskog  muzeja u Bosni i Hercegovini 2 (1891), 209-213. 

8. G. Kraljević, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine III, Sarajevo 1988.

9. А. Лома, Топономастика и археологија. Антички локалитети код Пљеваља и Пријепоља и могући предсловенски остаци у тамошњој топонимији, Ономатолошки прилози 10 (1989), 1–32.

10. П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Београд 2002.

11. M. Unger, O. Sabolč, Istorija Mađarske, превод према https://docplayer.me/35635187-Macas-unger-oto-sabolc-istorija-madarske.html, приступљено 5. марта 2021.

12. А. Узелац, Прилози за "Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља", Београдски историјски гласник 1 (2010), 181-188.