СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

1094. година, битка на Ситници

           Краљ Дукље Константин Бодин (1081-1099) је 1083/1084. заузео Рашку и Босну и поставио за њихове управитеље жупане Вукана и Марка и кнеза Стефана.(Живковић 2006, 116) Жупан Вукан водио је антивизантијску политику као и краљ Константин Бодин. Нападао је византијске постаје у жупи Алтин и желео да продре све до Скопља.(Живковић 2006, 128-129) На том путу му је сметало византијско утврђење, на обронцима Зигона, Липљан које је заузео и спалио 1093. године. Акција цара Алексеја Комнина натерала је жупана Вукана на преговоре и предају таоца. Због неизвршавања својих обећања цар Алексеј Комнин је послао свог братанца Јована Комнина да нападне жупана Вукана. 

Битка на Ситници 1094.

      Ромејска војска под командом Јована Комнина је прешла реку Ситницу код Липљана и наставила кретање према Звечану где се налазило најјужније утврђење жупана Вукана. Заповедник ромејске војске Јован Комнин је наредио да се сагради палисад насупрот Звечана. Раније је и цар Алексије градио палисаде и секао дрвеће да би препречио пут српским одредима.(Поповић 1997, 133) Треба напоменути да се река Ситница улива у реку Ибар код Косовске Митровице и да је ушће удаљено око 5 километра од тврђаве Звечан. 

Мадридски Скилица је богато илустровани илуминирани рукопис Синописа Историја из 12. века

       Жупан Вукан се онда обратио за мир Јовану Комнину и обећао му је искрен однос према Ромејима и таоце, у исто време припремајући војску. Ромеји су поверовали обећањима жупана Вукана и чак отерали монаха који је јавио да се приближава Вуканова војска. Српску војску су чинили пешаци јер ромејски палисад који су напали налазио се на обронцима планинског венца Зигос, који се могао прелазити само пешице због своје шумовитости и стрмости.(Драшковић 2010, 15-16) 

       Напад српске војске кренуо је под велом ноћи док су ромејски војници били у шаторима. Вест о том ноћном препаду оставила нам је Ана Комнина у свом делу Алексијада коју је завршила 1148. године: "Јер, привукавши му се ноћу (sc. Вукан) поби многе војнике у шаторима, a многи безглаво бежећи, нађоше смрт у таласима реке, која je текла доле. Они који су били духом прибранији потраже Јованов шатор и, храбро се борећи, једва га сачуваше. Овако, дакле, највећи део ромејске војске погибе; Вукан, пак, прикупивши своје и прешавши Зигон заустави се код Звечана. Они око Јована видећи их, a не могући због малобројности да се са њима боре, одлучише да пређу натраг реку. Учинивши то, стигоше до Липљана на удаљености од око дванаест стадија отуда. He могавши више издржати, пошто je већи део (војске) изгубио, (se. Јован) потражи пут према царском граду." (Крекић 1966, 387-388)

        Ромејска војска се повукла и кренула према Цариграду што је искористио жупан Вукан и опљачкао околину Скопља, заузео Полога и извршио напад на Врање.(Коматина 2015, 187)

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извори:

1. Византијски извори за историју народа Југославије III, Београд 1966, Б. Крекић

Литература:

1. М. Драшковић, Српско наоружање и тактика у делу Јована Кинама, Војноисторијски гласник 2 (2010), 9-19.

2. И. Коматина, Српски владари у Алексијади - хронолошки оквири деловања, Зборник радова Византолошког института 52 (2015), 173-194.

3. М. Поповић, Земљано-палисадне и сухозидне фортификације у српско-византијским сукобима крајем 11. века, Зборник радова Византолошког института 36 (1997), 119-138.

4. Т. Живковић, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд 2006

1168. година, битка код Пантина

    Након пораза српског великог жупана Уроша II на Тари 1150. године, Ромејско царство је потврдило своју власт над Рашком. Ромејски цар Манојло Комнин утицао је на одлуке у Рашкој и на постављање великих жупана. У једном тренутку, највероватније 1165. године, на рашки трон поставио је Тихомира, сина Завиде, а његовој браћи потврдио удеоне кнежевине. Чест Стефана Немање обухватала је жупе Топлицу, Ибар, Расине и Реке. (Благојевић 1997, 58) У добу јуноше ( од 23 до 44 године) био је позван на виђење са царем негде у нишкој области, вероватно са својом браћом, када је добио царски сан и Дубочицу. (Пириватрић, 93) До свађе са браћом долази око зидања цркве Св. Николе у Топлици током 1165. године. Стефан Немања је утамничен али је успео да побегне и да постане велики жупан 1166. године.

Битка код Пантина 1168. године

    Велики жупан Стефан Немања почео је са нападима на Котор и византијску Хрватску. Ромејски цар Манојло Комнин одлучио је да помогне Немањину браћу, Тихомира, Страцимира и Мирослава, и да им пошаље војску под командом Теодора Падијата (Пириватрић 1991, 132) Војска је кренула долином реке Ситнице одакле би даље, вероватно, ишла долином Ибра и скренула према Расу, столном месту великог жупана. Велики жупан Стефан Немања је окупио војску од жупана који су му били верни и дошао је до Звечана, где је наредио да се у цркви Св. Ђорђа презвитер моли за победу. Заповедник војске која је ишла према држави Стефана Немање, био је његов брат Тихомир, ако би се ослонили на писање Доментијана. (Доментијан 1988, 251) Треба напоменути да су Срби познавали бојни ред још у време битака код Драча 1081. и на Тари 1150. године и да су 1167. учествовали у бици код Земуна где су били у бојном реду ромејске војске. У тим борбама српска пешадија је имала оклопљене копљанике, а основно оружје су били мач, копље и штит. (Драшковић 2010, 17-18)

Предео од Звечана до Пантина

Битка се одиграла код села Пантино, код данашњег Вучитрна, које документовано и у повељи цара Стефана Душан манастиру Св. Арханђела код Призрена из 1348. године. (Пурковић 1940, 125)  О бици је писао, тада велики жупан, Стефан Немањић у житију посвећеном Св. Симеону, наглашавајући да је била силна:

"И разгна и расеја тада овај Свети непријатеље своје по земљама иноплеменим за зла безакоња њихова. И мисли своје недостојне остварише наговором сотониним у грчком царству, да ту помоћ добију, трудећи се да убију Светога и да његове добре намере и дела разоре и до краја искорене, али које не послуша Бог. И, најмивши грчке војнике, Фруге и Турке и друге народе, пођоше на Светога и уђоше у отачаство његово, на место по имену Пантин...Сутрадан одмах стекоше се на битку снажну и силну. Божјом помоћу и светога и преславног мученика Христова Ђорђа победи непријатеље своје, иноплемене народе, и падоше од оружја сви, и нестаде им помена са земље. Учинив битку ту, један од законопреступне браће његове сврши, утопив се у води, да се збуде реч пророка Давида: "Ров изри, ископа, и упаде у јаму коју начини." И, уистину, обрати се болест на његову главу, и на теме његово његова неправда сиђе."(Стефан Првовенчани 1988, 69)

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде Трибалија

Извори:

1. Стефан Првовенчани, Живот Светог Симеона, Сабрани списи, ед. Љ. Јухас-Георгијевска, Београд 1988.

Литература:

М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, Зборник радова Византолошког института 36 (1997) 45-62.

М. Драшковић, Српско наоружање и тактика у делу Јована Кинама, Војноисторијски гласник 2 (2010), 9-19

С. Пириватрић, Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодржци српског престола“,  Зборник радова Византолошког института 48 (2011) 89- 118.

С. Пириватрић, Прилог хронологији почетка Немањине власти, Зборник радова Византолошког института 29/30 (1991) 125-136.

М. Пурковић, Попис села у средњовековној Србији, Београд 1940.

Ужасна зима 763-764.

    О клими у нашој историографији ретко се писало и то углавном о периоду касног средњег века. Ту се напомиње да је од 1200. до 1350. године владао хладан и влажан климатски циклус, а да је период од 750. до 1200. године био период релативног умереног и благог раздобља. (Радић 1999, 12) 

    Ипак, зима 763/764. године је била толико сурова да је од Ирске до Црног мора забележена у многим изворима. Сматра се да је то последица рада вулкана. 

    У Аналима Алстера, позносредњевековној компилацији раних ирских анала, стоји да је "велики снег трајао три месеца" (McCormick, Dutton, Mayewski 2007, 878). У Англо-саксонској хроници из Весекса, писаној крајем 9. века, запамћена је као "велика зима". Опат манастира Вермут-Џероу се извињавао бискупу Мајнца зато што није послао још књига за Немачку због удара "прошле зиме, која је ужасно притисла острво наших људи хладноћом, смрзавање, ветром и олујама ветрова и кише". У Annales Sancti Amandi, писаним у Аустразији, стоји да је "најгоре замрзавање" почело 14. децембра 763. и да је трајало до 16. марта 764. године. У Annales regni Francorum, из времена Ајнхарда, остало је сећање да је та зима била толико "јака и оштра, да је изгледало непоредива зимама ранијих година због своје велике хладноће". Chronicon Moissiacense, нађеним у југоисточној Француској, стоји да је "велико замрзавање притисло Галију, Илирик и Тракију и, да су исцрпљене од хладноће, многе маслине и смокве увенуле; да су клице усева увенуле, и следеће године, глад је притисла ове крајеве врло озбиљно, тако да су људи умирили од оскудице хлеба". Папа Павле I (757-767) одговори је франачком краљу Пипину III Малом (752-768), на његово питање о повратак папских и франачких посланства из Цариграда, да је немогуће да није приметио да због сурове оштрине зиме нико не долази из тих крајева и да му је лакнуло што је краљевска породица здрава односећи се сигурно на суровост зиме која је погодила Европу. Ово папско писмо показује и да је зима била оштра и у Италији.

 

Карта показује где је све забележена ужасна зима 763. године

    Оштрина зиме довела је до недостатка хране за становништво и војску па је франачки краљ Пипин III Мали одустао од освајања Аквитаније. (McCormick, Dutton, Mayewski 2007, 880) У Ромејском царству забележена је екстремно јака хладноћа која се простирала и према северу и према западу и према истоку. О тој зими ромејски писац Теофан је у својој Хроници оставио запис: "Исте те године (763) је било страшно хладно почетком октобра, и то не само у нашој земљи, јер је још хладније било према истоку, западу и северу. Због хладноће, северна обала Црног мора је била залеђена до дубине од 30 лаката стотину миља од обале.Тако је било од Нинкије до реке Дунава, укључујући реке Куфис (Кубан), Дњестар, Дњепар, Некропела, и остале обале све до Месамбрије и Мидије. Због још леда и снега, дубина се повећала за још двадесет лаката, тако да је море постало као сува земља. Њиме су путовали дивљи људи и питомо звериње из Хазарије, Бугарске, и земаља суседних људи. По божјој команди, током фебруара истог другог индикта лед се поделио у велики број комада попут планина. Снага ветра их је донела до Дафноусије (данас Кефкен) и Хијерона, тако да су дошли до Босфора и све до града (Цариграда) и све до Пропонтиде, Абидоса, и острва, испуњујући сваку обалу. Ми смо били очевидци и, са 30 другара, отишли смо на један од њих (ледени брег) и играли се на њему. Ледени брег је имао много мртвих животиња, и дивљих и домаћих, на њему... У марту исте године многе звезде су виђене да падају са неба, тако да свако ко их је видео сумњао је да је ово крај времена. Такође, била је и тешка суша, чак су и пролећа била сушна" (Theophanes 1982, 123) Сличне описе налазимо и код васељенског патријарха Нићифора I (806-815), у његовој Краткој историји. 

    У време ове ужасне зиме Србијом је владао претходник кнеза Вишеслава чије нам име није познато. Оно што може рећи јесте да је ова зима донела проблеме и у српским земљама (Србији, Босни, Дукљи, Травунији, Конавлима, Захумљу и Паганији) и вероватно глад због дуге зиме и сушног пролећа.

Извори:

1. The Chronicle Of Theophanes, trans. Harry Turtledove, Philadelphia 1982.

Литература:

1. F. Curta, Southeastern Europe in the Middle Ages, 500-1250, Cambridge 2002.

2. M. McCormick, P. E. Dutton, P. A. Mayewski, Volcanoes and the Climate Forcing of Carolingian Europe, A.D. 750-950, Speculum, The journal of the Medieval Academy of America 82/4 (2007), 865-895.

3. Р. Радић, Глад у српским земљама XIII-XIV века: историографски покушај, Лесковачки зборник 39 (1999), 9-26.

4. I. Telelis, E. Chrysos, The Byzantine Sources as Documentary Evidence for the Reconstruction of Historical Climate, In: B. Frenzel (ed.), European climate reconstructed from documentary data: Methods and results, European Palaeoclimate and Man No 2, Stuttgart-Jena-New York 1992, 17-31.

5. E. Xoplaki, D. Fleitmann, J. Luterbacher, S. Wagner, J. F. Haldon, E. Zorita, I. Telelis , A. Toreti, A. Izdebski, The Medieval Climate Anomaly and Byzantium: A review of the evidence on climatic fluctuations, economic performance and societal change, Quaternary Science Reviews, Vol. 136 (2016), 229-252

6. V. Yavuz, N. Akçar, C. Schlüchter, The frozen Bosphorus and its paleoclimatic implications based on a summary of the historical data, In: Editors: Yanko-Hombach, V., Gilbert, A.S., Panin, N., Dolukhanov, The Black Sea Flood Question: Changes in Coastline, Climate, and Human Settlement, Berlin 2007, 633-649

1322. година, битка на Дмитровачком пољу

     Краљ Стефан Урош II Милутин дошао је на престо српских и поморских земаља 1282. године, наследивши свога брата. Стефан, син Милутинов и управитељ Зете, побунио се против свог оца 1314. године али је био савладан, кажњен ослепљивањем и прогнан у Цариград. После смрти "сремског" краља Драгутина 1316. године, краљ Стефан Урош II Милутин је свог синовца Владислава бацио у тамницу тиме не марећи за Дежевски споразум. (Јечменица 2018, 125) Тиме је Константин, млађи син Милутинов, постао престолонаследник српских и поморских земаља.

Битка на Дмитровачком пољу, код Звечана 1322. г.

    Ипак, под притиском цркве, ослепљени Стефан, најстарији Милутинов син, вратио се 1321. у отачаство и дата му је жупа Будимља на издржавање. У време смрти краља Стефана Уроша II Милутина, 29. октобра 1321, престолонаследник Константин био је ван граница српских и поморских земаља са задатком да унајми војску од Грка и Бугара. Стефан је прогласио да је прогледао и да није слеп, и одмах је почела властела да прилази њему. И Стефан и Константин су почели са окупљањем својих присталица. Тек прогледалом Стефану пришло је војништво безмало све, и велможе које су у савету (Цамблак 1989, 62). Стефан, сабравши војску своје области у Лиму, кренуо је до архиепископа Никодима, могуће до Неродимља где се налазило вероватно тело краља Милутина, који га је у цркви крунисао за краља српских и поморских земаља на Богојављање 6. јануара 1322. године. (Јечменица 2018, 133)

    Пре него што ће до боја доћи Стефан Дечански је послао Константину, који се тада налазио у Ромејском царству, поруку да поделе земљу и да владају жребом.(Јечменица 2018, 134) Константин је на то одговорио са увредама да слепац не може владати земљом. Григорије Цамблак напомиње да је Константин сакупивши довољно војске призвао од околних предела не малу помоћ (Шафарик 1859, 65) кренуо на брата. До боја је дошло на Дмитровачком пољу, под градом Звечаном, на пролеће 1322. године (Јечменица 134). Константин је у боју сигурно користио војску коју је најмио од Грка и Бугара и малобројну властелу која му је остала верна. Ипак, његова војска је до ногу потучена и он је убијен. (Стојановић 1927, 49)

    Постоје још две верзије смрти Константина Немањића, једна је од Гијома Адама, а друга од Мавра Орбина. Док српски летописи и житија указују да је Константин Немањић погинуо у бици, Гијом Адам, барски архиепископ (1324-1341) и ватрени католик, је у свом делу Упутство за путовање у Свету земљу, ставио да је Стефан Дечански бацио Константина у тамницу и напослетку дао да се прикује клиновима за дрво или крст и онда ударцем по сред мозга убије. (Јечменица 2018, 135) Дубровачки хроничар Мавро Орбини у Краљевство Словена наводи да је Константин био разапет на крст, па претестерисан по средини. (Орбини 1968, 26) 

    После битке код Пантина 1168. и погибије Тихомира, брат Стефана Немање, ово је први пут да је неко из владарске породице Немањића погинуо у бици и то од руке брата.

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извори: 

1. Мавро Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968.

2. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927.

3. Г. Цамблак, Књижевни рад у Србији, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 12., прир. Д. Петровић, Београд,  1989, 

4. Я. Шафарик, Живот краля Стефана Дечанског, Гласник Српског ученог друштва 11 (1859), 35-94.

Литература:

1. Д. Јечменица, Немањићи другог реда, Београд 2018.

2. В. Петровић, О трьпѣnїe светаго краља, Историјски часопис 54 (2007), 93-100

25. децембар 1380/1381, битка на Дубравници

    Након смрти краља Вукашина и цара Стефана Уроша, 1371. године, најмоћније личности на простору некадашњег Српског царства били су жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар. Ородио се око 1370/1371. са Вуком Бранковићем удавши своју ћерку Мару за њега (Шуица 2014, 61). Уз помоћ бана Босне, Твртка Котроманића, кнез Лазар је победио жупана Николу Алтомановића 1373. године и заједнички су поделили његове земље. Кнез Лазар победио је 1379. године Радича Растислалића и заузео његове подунавске крајеве. До 1380. године кнез Лазар је ставио већину старих рашких земаља и оба царска столна места под своју власти (Мишић 2014, 13)

    Негде око 1365. године кнез Лазар је успоставио добре односе са Црепом Вукославићем, господарем Петруса (Мишић 2014, 9). Још цар Стефан Душан (1331-1355) је доделио пустош код Параћина Цреповом оцу, Вукославу (Михаљчић 1975, 7). Ту је формирано Петруско крајиште у време цара Стефана Душана (Благојевић 2004, 167). Од времена Вукослава ова пустош се насељава и велике шуме храста се крче да би се населило становништво, где ће се створити крајиште али и жупа Дубравница, која се простирала дуж десне обале горњег тока Велике Мораве, од Ражња и Сталаћа до Багрданског теснаца (Мишић 2007, 1-7). Тврђава Петрус контролисала је пут из Великог Поморавља у Црну Реку и за Видин, преко Честобродице (Мишић 2010, 211). Цар Урош је 1360. године потврдио даривање села Лештје са засеоцима, Доња Мутница са засеоцима, Брестница са засеоцима, Зубарије, Невидово у Заструми од стране жупана Вукослава цркви Богородице Петрушке (Новаковић 1912, 437-438). Према препису хрисовуље кнеза Лазара Богородица Петрушка је добила села Лештије, Брестница, власи Голубовци, Видово, Сини Вир. Према повељи кнеза Лазара из 1375. помиње се и село Горња Мутница, трг Паракинов брод и село Петра Горња (што би значило да постоји и Петра Доња). У повељи деспота Стефана из 1407. и 1414. године у Петрушкој области помињу се села: Курилова, Вранково, Шалудовац и Буљани. Према повељи деспота Стефана из 1427. помињу се села: Извор, Брница и Квасичевица (наслања се на Доњу Мутницу). Помињу се и два села световног властелинства Петрушке области: Десивојево село и Пријездино село (Михаљчић, Вуковић, 2012, 10). 

Подручје бојишта на Дубравници. Кликните за већу слику

    Према турском дефтеру из 1516. године у Петруској нахији било је 18 села са влашким статусом. По том попису у нахији Петрус било је укупно 95 села са око 3.000 становника (Васић 1972, 51-52). Према следећем дефтеру из 1528. године било је 24 села са 260 кућа са влашким статусом и 274 војника скупљених заманицом (Амедоски, Гарић Петровић 2013, 124). Сматра се да је и почетком 15. века било преко 100 села у Петруском крајишту (Благојевић 1987, 38).

    Након победе на Марици септембра 1371. османска моћ се повећала. Балкански обласни господари полако постају вазали Османског царства. Као бедем њиховом ширењу се налазила држава кнеза Лазара. Тактика османских освајача је да дуго времена упадају и врше пљачкашке походе чиме би се одређено подручје се испразнило од становништва и представљао лак плен Османлијама. Први напад Турака Османлија на државу кнеза Лазара уследио је десет година након Маричке битке. Акинџије су упале на простор Петруског крајишта са пљачкашким плановима. 

    Петруски крајишник властелин Цреп Вукослављевић је заједно са властелином Витомиром потукао је Турке Османлије 25. децембра 1381. у боју на Дубравници (Стојановић 1927, 113, 214, 287). Немамо никаквих више података од дате реченице из летописа (оуби Цреѣпи Витомирь Тоурке nа Доубравnице). Не знамо ни локацију бојног поља ни јачину снага, али можемо претпоставити. Као што смо навели жупа Дубравница се простире од Ћуприје (Равно у средњем веку) до Ражња и Сталаћа. Кључна је тврђава Петрус јер се ту налазио највећи број Црепових војника, до 500. Власи су имали обавезу да на пет влашких кућа дају једног војника (петник), ако би било тешко стање онда би из сваке куће мора да крене у војску по један одрасли мушкарац (војска скупљена заманицом). Видели смо да је био сличан број становника почетком 16. и почетком 15. века. Требало би смањити мало број становника за крај 14. века. Такође, становници манастирских и црквених властелинстава су морали да иду у потечице (потере) и крајишку војску. Погранична села су морала и да дају стражу која би надгледала погранични појас (граница у данашњем смислу не постоји све до 18. века). Према томе крајишник властелин Цреп Вукослављевић је могао да подигне највише око 2000 војника. Не знамо где се налазила баштина властелина Витомира, али можемо да се налазила у близини Петруског крајишта или у оквиру њега. 

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извори:

1. С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912.

2. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд 1927.

Литература:

1. М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459. године, Историјски гласник. 1—2 (1987), 29-42.

2. Г. Гарић Петровић, Д. Амедоски, Становништво и насеља нахије Петрус у 16. веку, Историјски часопис 62 (2013), 117-137.

3. С. Мишић, Петрус, у: Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010.

4. Р. Михаљчић, Кнез Лазар и обнова српске државе, О кнезу Лазару, Београд 1975, 1–11.

5. Р. Михаљчић, Т. Вуковић, Насељавање Петрушке области, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. LXXVIII (2012), 3-10.

6. С. Мишић, Жупе Поморавље и Дубравница у средњем веку, Делиград од устанка до независности 1806-1878, Београд 2007, 1-7.

7. С. Мишић, Од земаљског кнеза до кнеза Срба - уздизање до владарске моћи, y: Власт и моћ: властела Моравске Србије од 1365. до 1402. године, Крушевац 20147-20.

8. М. Шуица, Вук Бранковић, славни и велможни господин, Београд 2014.

Др Едвард Браун о Јагодини 1669. године

 Др Едвард Браун (1644-1708) био је син енглеског писца сер Тома Брауна. Завршио је медицинске студије 1663. у Кембриџу, а докторирао 1667. године. Француску и италијанске државе је обишао 1664. године. На свој други пут, који је трајао годину и по дана, по Европи је кренуо 1668. године. Посетио је Холандију, Аустријско царство, Венецију и Турску. На пут је водио дневник у својој укориченој књижици на чијој је првој страни стојало: "Wien, August 23, 1669. Funf grossen. Jagodna. Krushevatz. Scopia. Prokupli." У Београду се налазио 6. септембра 1669. године, а у Лариси (Тесалија, Грчка) 27. септембра исте године видео је султана Мехмеда IV. Књига у којој је описан пут кроз наше земље штампана је 1673. године, а друго, допуњено издање, штампано је 1687. године под насловом "A Brief Account of some Travels in Hungaria, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thessaly, Austria, Styria, Carinthia, Carniola and Friuli. As also some Observations of the Gold, Silver, Copper, Quick-silver Mines, Baths and Mineral Waters in those Parts". Преносимо део о пропутовању кроз Јагодину.

Il regno della Servia, detta altrimenti Rascia, дело Ђакома Кантелија из 1689.

"Одатле у Баточину, где женска ношња поче да се мења; била ми је некако чудна. Жене носи на глави неку врсту конђе, која је, као и чело,  окићена сваковрсним новцем који добију од странаца. Дадосмо им неколико новчића у ту сврху. Са оваквим накитом видео сам неке Гркиње, али њихове конђе нису биле тако високе; чела су им била покривена  дукатима и бисером.

Продужили смо за Јагодину, која је на лепом положају, са красном околином, одакле пошав даље, после неколико часова, окренемо према југу, и ускоро затим, на коси једног брда, с десна, видео сам гроб неког турског свеца, скоро четири аршина (од 65 цм до 75 цм) у дужину, близу неког четвороугаоног покривеног места. Пут нас је одатле водио кроз велике шуме, опасне због курјака и лопова, поред Чифлика, где има један каравансарај, али који није увек сигуран. Освежили смо се у једној великој пољској кући, недалеко одатле, која беше својина неког богатог винарског трговца из Београда. Кренули смо ноћу према главној реци ове земље, чувеној Морави."

Литература:

1. В. Поповић, Путопис Др-а Брауна, Гласник Историског друштва V-1-3 (1934), 285-304.

Карта:

1. Il regno della Servia detta altrimenti Rascia, descritto da Giacomo Cantelli da Vignola Cantelli, Giacomo (1643-1695). 

Око 1216, битка код Бишћа

Захумљем је још од 1161/1162. године управљао кнез Мирослав, брат Стефана Немање (Порчић, 2016, 206). После битке код Пантина Стефан Немања се измирио са браћом Страцимиром и Мирославом и вратио им је њихове удеоне кнежевине. Кнез захумски Мирослав је умро пре 1199. године како видимо из писма Вукана, сина Стефана Немање (Јањић 2012, 116).

Према писању дубровачког хроничара Мавра Орбинија захумска властела је после смрти кнеза Мирослава изабрала за кнеза извесног Петра који је протерао Мирослављеву жену, сестру босанског бана Кулина, и сина Андрију. Мирослављева породица се склонила код великог жупана Стефана Немање. На сабору у Расу Стефана Немања је предао трон свом средњем сину Стефану Немањићу и након тога се замонашио и постао монах Симеон. Заједно са својим сином Савом монах Симеон је обновио манастир Хиландар где је и умро фебруара 1199. године.Након његове смрти дошло је до рата између браће Стефана и Вукана у коме је накратко победник био Вукан. Грађански рат је завршен најкасније 1205. године тако што су враћени пређашњи односи (Бубало 2016, 86). Браћа су се измирила над моштима Симеона које је донео Сава из Хиландара 1207. године. 

Тачну годину битке не можемо да утврдимо али можемо приближно да одредимо период. Негде између 1207. или 1208. године Вукан се повукао са свог положаја у Дукљи што је омогућило великом жупану Стефану Немањићу да окупи војску и помогне свом брату од стрица Андрији Мирослављевићу да поврати Захумље. Најкасније би се овај поход могао догодити до 1219. године када се Хум појавио у титулатури краља Стефана Немањића (Порчић 2016, 215). Б. Ферјанчић предлаже датовање овог похода у 1216. годину (Ферјанчић 1981, 302). Захваљујући Мавру Орбинију знамо где се битка одиграла. Бишће помиње се као замак на реци у пријатном, дрвећем богатом крају, такође знан као Бишће у Подграђу јер се налазио испод брда где се налазила утврда Благај (Јиречек 1959, 236).

Битка код Бишћа, око 1216. године. Кликнути за увећање

О бици је Мавро Орбини у свом делу оставио запис: 

"Пошто је над њима владао (како је речено) кнез Петар, Стефан сакупи јаку војску и пође на њега водећи са собом свога млађег сина Радослава и свога синовца Андрију, сина Мирослављева, који је био протеран из Хума. Тада кнез Петар, као веома одважан господар, није хтео да избегне борбу већ је сакупио што је игда могао више војске и изишао да се огледа с њиме. У бици која се беше заметнула у равници Бишћа, кнез Петар је био поражен. Теран од Рашана, тргне мач, удари по једном дрвету и, засекавши га свом снагом, рече: ''Довла Рашани'', тј. довде, Рашани. Сви који видеше овај снаţни ударац остадоше запањени и сматраху га чудом. Затим умакне преко реке Неретве и држаше онај део Хума који је с оне стране реке. Тада рашки жупан Стефан заузе читав Хум и постави на његову управу свога млађег сина Радослава, а своме синовцу Андрији даде жупанију Попова, Приморја и Стона. Оставивши у Хуму Радослава и Андрију, врати се у Рашку."

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извор:

М. Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968.

Литература:

Ђ. Бубало, Српска земља и поморска, у доба владавине Немањића, Књ. 1, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016.

Д. Ја­њић, Писмо Вуканово папи Иноћентију III, Баштина 32 (2012), 115-127.

К. Јиречек, Славенска племена у Србији и Босни у ранијем средњем вијеку, у: Зборник Константина Јиречека I, ур. Михајло Динић, Београд 1959, 228-246.

Н. Порчић, Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака, у: Споменица др Тибора Живковића, ур. И. Р. Цвијановић, С. Рудић, Београд 2016,  203-220.

Б. Ферјанчић, Историја српског народа I, Београд 1981.