Dve pouke iz Crnogorskog referenduma

Opštija je pouka da se danas države ne zasnivaju na etničkim ili nekim drugim nasleđenim obavezama, već na interesima svojih građana.
V. G. : Srbija klizi prema jednom potpuno nedemokratskom režimu, gde svi trguju sa svima, samo niko ništa ne pita glasačeČak i kada je reč o interesima, oni moraju da budu realni, a ne imaginarni. Tako, na primer, ukazivanje na prednosti koje pruža državna zajednica Srbije i Crne Gore, a koje se sastoje u tome da “Srbija ima izlaz na more a Crna Gora na Dunav”, deluje zbunjujuće. U kom smislu zajednička država približava Crnoj Gori Dunav? I kako će to Srbija da izađe na more ako je u zajednici sa Crnom Gorom? Da ne govorimo o pitanju šta bi mogla da bude stvarna korist takve političke geografije koja ne bi mogla da se ostvari ako su to dve nezavisne države? Možda će jedan primer učiniti jasnijim šta uopšte zajedništvo može danas da znači. U jednom je času rečeno da će država Srbija obezbediti besplatan prevoz iz Srbije u Crnu Goru svima koji tamo idu da glasaju. Čim je, međutim, postavljeno pitanje hoće li to da plati srpski poreski obveznik, odgovor je bio negativan. Isto tako, u Srbiji se govorilo kako će posle osamostaljenja Crnogorci morati da plaćaju lekarske i druge zdravstvene usluge u Srbiji. Koje, naravno, već plaćaju ili bi svakako morali da plaćaju čim bi se javne finansije dovele u red. Između Srbije i Crne Gore nema neposrednih fiskalnih prelivanja, a ako ima posrednih to samo govori o privremenoj fiskalnoj neuređenosti odnosa između dve države.Isto važi i za pristup Dunavu ili crnogorskom primorju. Uklanjanje granice između Austrije i Nemačke ne približava Austriju Baltiku, uostalom kao što joj članstvo u Evropskoj uniji ne obezbeđuje izlaz na Jadransko more. Sve eventualne usluge na jednom ili drugom moru moraju da se plate: to je način na koji se iskazuju realni interesi i obezbeđuje njihovo ostvarivanje. Potpuno je imaginarna ideja po kojoj je pristup Dunavu ili crnogorskoj obali nekako jefitniji, ako nije i potpuno besplatan, ako su Srbija i Crna Gora u zajedničkoj ili čak unitarnoj državi. Kao što je i verovanje da se može doći do obrazovanja ili do zdravstvenih usluga besplatno. Ne može više ni da se dobije besplatna karta za voz na račun etničkog patriotizma. U toj je stvari zanimljiva samo činjenica da su to pre shvatili Crnogorci, koji bi trebalo da su korisnici svih tih besplatnih usluga državnog zajedništva, a ne Srbi na čiji bi to trebalo da je teret. Druga važna pouka bi mogla da bude od koristi svakom, ko je spreman da uči. Na referendumu u Crnoj Gori su glasači stavljeni pred jasan izbor. Izbor je bio važan, izašlo je mnogo glasača, broj apstinenata i nevažečih lističa bio je mali i ishod je bio nedvosmislen. To je tačno ono čemu služi demokratija. Ona bi trebalo da omogući javnosti da izabere. U Srbiji se gaji ideja sabornosti, koju Demokratska stranka naziva kohabitacijom. U ovom času sve partije u Srbiji dele vlast i svi beže od toga da javnost stave pred jasan izbor. Na taj način, Srbija klizi prema jednom haosu , gde svi trguju sa svima, samo niko ništa ne pita glasače. To je za političare korisno, ali je potpuno neodgovorno. Jer, kako je počelo sa Crnom Gorom, tako će se nastaviti i sa svim drugim problemima. Sve dok je srpskim političarima njihov lični interes važniji od javne odgovornosti drugi će donositi odluke od ključnog značaja za samu Srbiju.