Greenfield investicije

Da bi Srbija do 2012, kada bi trebalo da bude spremna za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, dostigla ekonomski nivo iz osamdesetih godina prošlog veka, neophodno je, između ostalog, da nivo direktnih stranih investicija podigne iznad dve milijarde evra godišnje. Prošle godine dostignuto je rekordnih 1,6 milijardi, a najavljena privatizacija velikih javnih sistema tek treba da donese značajan devizni priliv u narednim godinama. Međutim, postavlja se pitanje kako će nakon toga Srbija zadržati visok nivo direktnih stranih investicija. Primeri iz okruženja pokazuju da su značajan pokretač privrednog razvoja i grinfild investicije kojih u Srbiji ima veoma malo. Glavna prepreka za to je nemogućnost da strani investitor kupi zemlju na kojoj želi da gradi pogon. Ekonomisti s pravom procenjuju da bi odlaganje rešavanja tog problema moglo da uspori realizaciju strategije privrednog razvoja u kojoj priliv kapitala iz inostranstva zauzima značajno mesto. I mada podaci o direktnim stranim ulaganjima u Srbiju na prvi pogled deluju impozantno, u poređenju sa zemljama u okruženju ili onima koje su nedavno ušle u EU to su veoma skromni rezultati.
Investicije i bruto domaći proizvod
- Bez minimum 25 odsto učešća investicija u bruto domaćem proizvodu, nema govora o budućem održivom privrednom razvoju. Izvori tih sredstava su - domaća štednja ili svež kapital iz inostranstva. Prva mogućnost otpada zbog niskog nivoa domaće štednje, pa je jedini izlaz u direktnom stranom ulaganju. Međutim, podatak da je prošle godine iznos investicija premašio 1,4 milijarde dolara nije tačan, jer se do te cifre došlo sabiranjem prihoda od prodaje banaka, akcija i deonica u domaćim preduzećima, kupovine nekretnina... Stvarne investicije iznosile su samo nekoliko stotina miliona dolara - ističe Milan R. Kovačević, stručnjak za strana ulaganja.
Prošlogodišnji šampion u privlačenju stranih investicija svakako je Slovačka koja je privukla 13 milijardi dolara od čega je u korporativnom sektoru završilo 10,9 milijardi, a dve milijarde u bankarskom sektoru. Najviše investicija bilo je usmereno u proizvodni sektor (5,2 milijarde), zatim finansijsko posredovanje (dve milijarde), u sektor trgovine (1,6 milijardi). Odmah iza Slovačke sledi Češka koja je prošle godine privukla 11,4 milijarde dolara. U transport i komunikacije strane kompanije uložile su pet milijardi dolara, u nekretnine je uloženo 1,9 milijardi, a u sektor proizvodnje 1,4 milijarde dolara. Kroz privatizaciju ili prodaju akcija i udela dobijeno je 7,9 milijardi dolara, dok je dobit od reinvestiranja premašila 3,3 milijarde dolara. Poljska se može pohvaliti prihodom od 7,7 milijardi dolara, mada je to u odnosu na 2004. godinu, kada je ostvaren priliv od 12,8 milijardi dolara, drastičan pad. Od 7,7 milijardi dolara u 2005, kroz prodaju akcija i udela dobijeno je 2,3 milijarde (u 2004. godini sedam milijardi), a kroz reinvestiranje 3,8 milijardi dolara.
Mađarska, lider u privlačenju kapitala
Kada je reč o zemljama u okruženju lider u privlačenju direktnih stranih investicija je Mađarska sa 6,8 milijardi dolara koliko je zabeleženo u 2005. Najviše novca donela je prodaja aerodroma u Budimpešti za 2,3 milijarde dolara, dok je kroz reinvestiranje kapitala dobijeno dve milijarde dolara. Inače od 1994. Mađarska je privukla više od 63,3 milijarde dolara DSI i danas ima više od 25.000 kompanija sa stranim učešćem u kapitalu. Oko 49 odsto investicija realizovano je u sektoru usluga, a 46 odsto u proizvodnom sektoru. Sledi Rumunija sa prošlogodišnjim učinkom od 6,6 milijardi dolara. To je ostvareno uprkos činjenici da u 2005. nije bilo velikih privatizacija, a ove godine u Rumuniji očekuju šest milijardi evra investicija. Ako je za utehu, Hrvatska je prošle godine ostvarila priliv od samo 1,6 milijardi dolara. Od 1993. Hrvatska je privukla 14,6 milijardi dolara DSI. Oko 51 odsto prihoda prošle godine donelo im je ulaganje u finansijsko posredovanje, 9,4 odsto investirano je u vađenje nafte i plina, a 5,9 odsto investicija završilo je u sektoru trgovine na malo u nespecijalizovanim prodavnicama.
Možda najreprezentativniji primer za Srbiju predstavlja učinak Bugarske. Ta zemlja napravila je najveći skok u privlačenju DSI kada je iznos stranih investicija sa 969 miliona dolara u 2002. podigla na nešto više od dve milijarde dolara u 2003. i od tada se nivo investicija ne spušta ispod te magične brojke. Još zanimljiviji je podatak da je Bugarska prošle godine kroz grinfild investicije privukla 2,3 milijarde dolara.Od 2002. do 2005. godine u Srbiju je ušlo 4,8 milijardi dolara stranih investicija. Kroz privatizaciju preduzeća za te četiri godine ostvareno je 1,8 milijardi dolara. Prošle godine od privatizacije je prikupljeno 400 miliona dolara, 2004. godine 190 miliona dolara, 2003. prihod od privatizacije dostigao je rekordnih 915 miliona dolara, dok je 2002. godine prihod od prodaje preduzeća iznosio skromnih 340 miliona dolara. Podatak da je tek deset odsto stranih investicija, prikupljenih u poslednje četiri godine, uloženo u opremu, nimalo ne ohrabruje. Transakcije ostvarene kupovinom nekog preduzeća zapravo predstavljaju prelivanje novca "iz džepa u džep", jer čista prodaja preduzeća ne utiče na povećanje bruto društvenog proizvoda. A, kada je o tom važnom ekonomskom parametru reč, Srbija sa godišnjom proizvodnjom od tri hiljade dolara po glavi stanovnika, spada u red siromašnijih zemalja u svetu. Činjenica je, dakle, da dugoročno gledano, prodaja srpskih preduzeća neće rešiti problem nedostatka kapitala u Srbiji, s obzirom na to da je reč o investicijama ostvarenim kroz privatizaciju firmi, pre svega jakih propulzivnih privrednih grana, kao što je duvanska industrija, pivare, cementare, prehrambeni kompleksi... Zbog toga su oči uprte u direktne investicije (grinfild investicije), ali obeshrabruje podatak da su u prethodne dve godine realizovane samo tri takve investicije - Metro, Nova fabrika i Bolpekidžing.Procenjuje se da će ove godine strane investicije dostići najmanje dve milijarde evra, što ne treba da čudi s obzirom na to da je na redu privatizacija naftne industrije i telekomunikacija. U grupi velikih kompanija predviđenih za tendersku privatizaciju nalaze se rafinerije nafte, pivara i nekoliko špediterskih i transportnih kompanija. Iako može da zvuči paradoksalno, činjenica da Srbija još uvek nije u Evropskoj uniji može se iskoristiti za privlačenje, recimo, američkih investitora koji nemaju slobodan pristup evropskom tržištu. Ukoliko bi otvorili predstavništva ili svoje kompanije u Srbiji, za veliki broj proizvoda bi prilikom izvoza na tržište EU, dobili čak i preferencijalni status. Strani investitori "lepe se kao magnet" i za tržišta koja imaju ugovore o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, ali Srbija odbija potencijalne ulagače zbog "krhke" vladavine prava i slabe zaštite privatne svojine.